Godina prođe, dan nikada

„Uvek su me fascinirali brojevi soba“ – tako počinje moj prošlogodišnji tekst za isti ovaj nedeljnik. Brojevi soba me ne fasciniraju zaista, suludo zvuči, samo sam tada morala nekako započeti članak. Trebalo je čitaoce uvući u „sobu 508“.

„Soba 508“ je naslov prošlogodišnjeg teksta, ta soba je takođe kabinet odeljenja etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U toj sobi je čitav jedan univerzum.

Prošle godine u oktobru taj univerzum poprimio je oblik ljubičastog. Ni tada, a ni sada, niko ne razume najbolje ove redove, niko ne razume koliko je teško bilo dostići ove visine, visine nalik noćnom usponu na Midžor. Niko ne razume još uvek nekorišćenu pisaću mašinu, pudingaste snove, izborane čiče, nežne labudove, raznobojne lale, hladne ljubljanske šetnje, kao ni sve one šetnje koje tek dolaze…

Razumemo mi. Mi smo dve usijane zvezde našeg numerisanog univerzuma, te naše sobe spasa naših pređašnjih života, života pre nas. Pomalo ni sama ne razumem sve ovo pisanje; on bi mnogo bolje razumeo, on bi mnogo nežnije pisao, on bi duže uživao. Pa ipak, pišući ja opravdavam čitanje „Lene Mirante“, opravdavam prouzrokovani nemir unet u jedno krhko biće osećajući kao da sa police sanktpeterburške biblioteke skidam prašinu i čitam davno zaboravljeni rukopis. I to „razumemo mi“ ne razumemo baš sasvim, ali gledajući u plavetnilo mora a misleći na sibirska jutra, osećam ljubav. Osetiš kako je fizička blizina nesamerljiva. Spokoj. Jednostavno spokoj. Nesamerljiva računica spokoja. I dok mi rubovi talasa dodiruju stopala, maštam o mirnom moru koje sam ostavila u sobi 508, vrišteći u sebi: ti si moje more, plaža i tragovi koraka u pesku. Ponekad pomislim kako je moje pisanje nezamislivo bez postojanja njega, bez postojanja nas. Kao da ranije nisam ni znala šta znači pisati, šta znači osećati. U tim momentima često zaboravim da su sve reči ovog univerzuma upućene nama, njegove su upućene meni, i naposletku, ja sam njegova Reč:

„Uvek mi govori da joj do sada nisam ništa napisao… Zar ona ne zna da je moja misao, moja pesma, moj roman i bajka? Uvek me pita: jesam li ti lepa? Zar ona ne primećuje koliko je gledam, kako se divim njenoj ženstvenosti, tom nežnom licu, predivnim šakama, prevojima tela, glatkoći kože? Često mi kaže: uopšte me ne voliš! Zar ona ne zna da dan ne može da počne bez njenog daha, tih tamnih očiju, topline tela i reči koje isceljuju. Stalno mi govori da joj nacrtam nešto… Zar ona ne zna da su zidovi ispisani njenim imenom, da su platna naslikana njenim likom, da su boje stvorene da ih ona nosi? Ponekad mi govori o kosmosu, bogovima… Ne zna da je najsjajnije zvezda mog neba, da su iza njenih očiju galaksije, da je ona moj univerzum. Ne zna da je ona moja molitva, da je njeno telo hram a dubina očiju blaženstvo i spokoj koji tražim. Stalno mi govori da joj ništa ne pišem ne znajući da je ona moja Reč.“

Ukratko o ljubavi, ukratko o pripadanju i preplitanju, ukratko o drugom jastogu. I poput klimtovskog akta o životu i smrti, ljubav je iznijansirana, ljubav talasa i, naposletku, ljubav živi. Bez pretenzije za menjanjem starih stvari koje su dobre, poput topolskih šetnji recitujući Milenu Marković „šikam i jedem salatu“, pa nadopunjujući „samo molim te molim te ljubavi nemoj nikada da odeš od mene“, stigosmo do početka hamsunovskog kruga, gde se iluzije obistinjuju a bajke postaju stvarne. Jer, da sada upitate dečaka kako izgleda devojka iz knjiga, iz pesama, iz bajki, nasmejao bi se poljubivši joj ruku.

A ona bi plakala, ne mogavši dovoljno da se načita te biblioteke, ne mogavši dovoljno da sagleda tu sanktpeterburšku lepotu, ne mogavši dovoljno jako da plovi u dubinama plave, i konačno ne mogavši se načuditi životu u tom malom, jednogodišnjem univerzumu.

I zaista, evo godina prođe, a taj ljubičasti dan nikako, ta emotivna proždrljivost nikako – she is your lobster – Fibi Bufe u „Prijateljima“ govoreći o očiglednoj ljubavi dvoje prijatelja, i ja danas govoreći o ljubavi prema mom najvećem prijatelju. Ne mogavši da dočekam i kafe i vetrova i vina, pišem o ljubavi: volim te ni manje, ni više, nego podjednako.