Dva susreta sa Servantesom

Na vest da je objavljeno novo izdanje nenadmašnog Servantesovog dela (Maštoglavi Idalgo don Kihote od Manče, u prevodu Aleksandre Mančić, u Laguni) odmotava se klupko sećanja na dva moja susreta s čuvenim piscem – tamo gde ih nisam očekivala.

Prvi na Bosforu, kod Kilič-pašine džamije, jednog od remek-dela Mimara Sinana. Život pašin odlična je građa za roman, kako neki starinski, pun velikih zaokreta, tako i za savremeni, koji bi se bavio (modernim) pitanjem identiteta.

Paša je rođen u Kalabriji (1519) kao Italijan Đovani Galeni, umro je u Istanbulu, kao kapudan-paša (admiral) otomanske ratne mornarice, ali pre nego što je počeo da komanduje galijama, veslao je na njima, kao rob. Kad je oslobođen, prešao je u islam, uzeo ime Uluč Ali i dogurao do najvišeg čina.

Komandovao je u nekoliko velikih pomorskih bitaka, pa i kod Lepanta (grčkog Naftpakosa) godine 1571. Dotad nepobediva turska mornarica sukobila se sa udruženom španskom i mletačkom flotom i pretrpela težak poraz.

U ovoj bici, onog dana kada su se “svet i svi narodi oslobodili zablude… da su Turci na moru nepobedivi”, teško je ranjen i 24-godišnji španski vojnik Migel de Servantes – tada je ostao bez ruke. Njegov slavni roman, čiji će prvi deo biti objavljen tek 1605, u dva poglavlja priča i o Kilič-paši.

U jednom (39), paša se pojavljuje pod imenom Učali, a o njemu pripoveda jedan od španskih vojnika zarobljenih kod Lepanta kada je paša, “odvažan i srećan”, napao i savladao jedan malteški brod. Po dolasku u Konstantinopolj, sultanu Selimu II predaje zastavu malteških vitezova kao dokaz svoje hrabrosti, a od sultana dobija zvanje kapudan-paše i ime Kilič – Mač. Hteo je padišah da mu pokloni i saraj, ali je Klič-paša odbio: “Moja je kuća galija”.

U narednoj, 40. glavi, zarobljenik ne govori o paši ono što mrskom neprijatelju sleduje – kaže, naprotiv, da je bio dobar čovek, da je “veoma čovečno postupao sa svojim robovima” i da je u službi napredovao “ne služeći se nečasnim sredstvima i putevima kojima se služe ostali sultanovi ljubimci”.

Umro je “ogromno bogat” (Radovan Samardžić) i sahranjen na Bosforu, u dvorištu svoje džamije.

Zanimljivo je da je Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir Selima II, predlagao da se bitka kod Lepanta odgodi. Nisu ga poslušali. A geslo Mehmed-pašino, preuzeto od Hajredina Barbarose, bilo je: Nikada ne srljati! Ni u pobedu! “Da li je sultan sumnjao da mu odgađanje predlaže zbog svog hrišćanskog porekla?” Na to pitanje Vladislavu Bajcu, prema romanu Hamam Balkanija, odgovora Orhan Pamuk: “Kad je sumnjao, sultan je sekao glave”.

Drugi put sam Servantesa, takođe neočekivano, srela u gradu Krfu. Želela sam da vidim spomenik grčkom Janu Palahu, 22-godišnjem Kostasu Georgakisu, koji je život okončao ne mogavši da prihvati činjenicu da njegovom zemljom, kolevkom demokratije, vlada vojna hunta. Spalio se 19. septembra 1970, pre svitanja, na jednom trgu u Đenovi, gde je studirao i gde je sahranjen. Za vreme pogreba buduća grčka ministarka kulture Melina Mekuri predvodila je u Atini demonstracije protiv hunte. Kostasovo telo preneto je u Grčku posle četiri meseca. Hunta je pala u julu 1974, posle masovnih studentskih protesta, posvećenih “onima koji su slobodu zemlje stavili iznad svog života”.

Spomenik Kostasu, borcu s vetrenjačama, jednom od sledbenika Don Kihota, podignut je na malom trgu u centru Krfa, njegovog rodnog grada, nekoliko metara od mesta na kome je krajem 14. veka, za vreme venecijanske uprave ostrvom, bio podignut manastirski kompleks. U manastiru je bilo sahranjeno nekoliko plemića poginulih kod Lepanta, a jedno vreme proveo je tu i Servantes lečeći se od povreda zadobijenih tamo gde je “osmanlijska gordost i oholost bila polomljena”, kako je napisao u Don Kihotu.

Od manastirskog kompleksa ostao je samo deo crkve – zvonik, i njeno venecijansko ime, Annunziata. Mnoge lepe stare zgrade, pa i ova crkva, koju je sagradila i Blagovestima posvetila jedna ugledna mletačka porodica, stradale su 1943. od nemačkih bombi, a dokrajčene desetak godina kasnije kada je tadašnji gradonačelnik Krfa prihvatio mišljenje glavnog arhitekte da nisu vredne rekonstrukcije. Zvuči poznato, zar ne? Zvonik je opkoljen neuglednim kućama poput aljkavo prišivene zakrpe.

Citati korišćeni u ovom tekstu preuzeti su iz knjige Oštroumni plemić Don Kihot od Manče u prevodu Duška Vrtunskog. A prvi srpski prevod, i prvi kod Južnih Slovena (delo Đorđa Popovića Daničara), objavljen je 1895. godine. Propraćen je pohvalom uglednog savremenika, kritičara Ljubomira Nedića: “Pružiti srpskoj publici prevod Don Kihota znači dati mu drugo Sveto pismo”.

Lepo!

Možda je još lepše, a duhovito svakako, ono što je o Servantesovoj knjizi rekao humorista Radivoje Bojičić: “Da sam znao da će Don Kihot biti proglašen za najbolji roman svih vremena, ja bih ga napisao”.

Ne sumnjam da bi mnogi autori potpisali ovu misao.