Ne postoji, ali ume da boli. Nigde je nema, ali se oseća. Neodređeno, negde između stomaka i srca, pokretna: ume da tišti u donjem trbuhu, da obuzme ceo grudni koš, zavrti se u glavi, razmekša kolena. Opije srećom. Da tugu pretvori u podnošljivu.
Najstariji istraživači izjednačavaju je s dahom i, tako, izdisajem. Njihovi prvi sledbenici vide je kao najbleđu senku u večnoj tmini podzemlja, onu koja bi, kao Ahilejeva, radije da bude rob na ovom nego kralj u svetu senki.
Heraklit je kazao da je dušama smrt da postanu voda, vodi je opet smrt da postane zemlja. Pa ipak, od zemlje postaje voda, a od vode – duša. Isti taj mračnjak rekao je i da duši granica nećeš naći, makar obišao sve puteve, jer tako je duboko skrivena njena mera. Neki njegovi stariji savremenici, o kojima je mislio sve najgrđe (kao i o većini sveta uopšte), već su bili smislili ne samo besmrtnost duše, nego i njenu sklonost seobama. A posebne duše bile su obdarene i sećanjem na ta putovanja iz tela u telo. Pitagora je tako tvrdio da se u nečijem telu borio pod zidinama Troje, proživeo život zveri, roba, čak i pevca.
Trezvenim Grcima takve ideje služile su za sprdnju, dok oni drugi nisu smatrali gubitkom vremena da o postojanju i sudbini duše razmišljaju. Platon će razviti čitavu teoriju ne samo o besmrtnosti duše nego i o njihovom sortiranju, nagradi ili kažnjavanju izborom na osnovu toga da li je prethodni život provela na dobar ili rđav način – po Platonovim kriterijumima.
No, bilo je i praktičnijih načina da se duši obezbedi večno blaženstvo. Posvećivanjem u misterije, to jest. Tokom gotovo hiljadu godina pre no što će hrišćanstvo postati službena vera Rimske imperije, najčuvenije misterije održavane su u Eleusini blizu Atine. Tu se nalazilo svetilište Demetre i Kore, u koje su jednom godišnje hrlile hiljade kandidata – žene, deca, muškarci, robovi i slobodni ljudi, Grci i varvari zainteresovani da svojoj duši osiguraju večni smeštaj na Jelisejskim poljima. Jedina obaveza koje su se morali pridržavati bilo je ćutanje o onom što su videli i doživeli tokom nekoliko noćnih svečanosti posvećivanja u misterije. Zavet je u toj meri poštovan da se danas o ritualu ne zna ništa ili jedva nešto malo o njegovim javnim delovima. Što se suštine posvećivanja tiče, gotovo ništa – a i to malo iz sumnjivih (hrišćanskih) izvora.
Sasvim razumljivo. Jednu od tapija na ljudsku dušu i njenu besmrtnost – u raju, paklu ili čistilištu – uzelo je na sebe baš hrišćanstvo, tj. njegova zemaljska, crkvena predstavništva. A da ne bude lako, i duše novorođenčadi opteretilo je praroditeljskim grehom, sve do Sudnjeg dana. Kako do suđenja nije došlo u očekivanim rokovima, pa čak ni na jednu okruglu godišnjicu – što je nebrojene vernike dovelo do prosjačkog štapa jer su bančili ili poklanjali imovinu očekujući sutrašnju propast sveta – ostaju za razmatranje dve mogućnosti. Ili se Sudnji dan već dogodio, pa je sad ovo u stvari ono, večnost. Ili, drugo, tu možda ima neke vajde. Priča o prodaji mesta u raju, garancijama za skraćenje boravka u čistilištu, oslobađanja od pretnje paklom i zakup najboljih mesta za večno blaženstvo dovoljno je poznata, kao i njene istorijske a ne samo crkvene i političke posledice na hrišćanskom Zapadu da bi je sad podgrevali.
S druge strane, oduvek je bilo dovoljno „pitagorejaca“ i mistika čija se duša odlepila, prošetala onostranošću i, uglavnom greškom, vratila da nas obavesti kako je tamo. Uglavnom lepo, sudeći po tonama knjiga o „delpas efektu“ i kilometrima filmske trake koja tu duševnu avanturu slika, na umetnički način.
Naučnici se dušom različito bave, od Frojdovih pokušaja da leči bolesti materice (histerije) i uzgrednog otkrića psihoanalize – iliti analize duše – do globalne psihijatrijske pijace na kojoj dušom trguje najvažniji deo razvijenog čovečanstva. S druge strane, mnoštvo doktora pokušalo je da, ako već ne može izgled i sudbinu, odredi težinu duše. Među njima i dr. Savić, brat onog predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, bivšeg Titovog šifranta. Šezdesetih godina on je u jednom, doduše marginalnom naučnom trendu, umiruće ljude merio na vagi. Ako sećanje ne vara, pronašao je da razlika u težini leša i domalopre živog čoveka iznosi oko dva grama. To jest, da je toliko teška ljudska duša. Čak i ona široka, slovenska.
Da li bar bogovi imaju dušu? Definitivno ne. Čemu bi im služila kad su već besmrtni? Bezdušni su, i nema tog teologa koji će dokazati suprotno.
Ne postoji. A ume onoliko i onako da boli.
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
