Dnevnik

„Zato čovek, kad mu je svet dojadio, poziva svoju decu da ga pojedu kad so i limun pojeftine.“ Ovaj citat je iz dnevnika Ernsta Jingera U znaku Halejeve komete. Jinger je ovo napisao tokom svog kratkog boravka na Sumatri opisujući davni lokalnih običaj porodičnog kanibalizma. Imao je tada devedeset godina. Ovu kratku knjižicu, objavljenu 2009. u Službenom glasniku, upravo čitam. I uživam.

Uživanje u dnevnicima gajim već skoro pedeset godina. Uvek me je zanimalo kako je izgledala prošlost iz ugla svakodnevnog života. Pogotovo što nije u pitanju svakodnevni život već život pisca. Da se piše u prvom licu jednine prilično je star izum. U svoje su se ime odvajkada opisivali dramatični događaji i preokreti, u svojstvu svedoka, ali i onoga ko prenosi tuđe kazivanje. Često su se opisivale i sasvim sitne, lične stvari, kao što su siromaštvo, glad, strah, progonstvo, usamljenost. Ako je autor bio deo velikih istorijskih događaja, onda je taj „iver na vetru“ govorio mnogo toga ne samo o sopstvenoj sudbini.

Sećam se prvog izdanja Gombrovičevih Dnevnika u Prosveti i kako sam putovao kroz književnost i Argentinu. Pisali su dnevnike i Krleža, Tišma, Brandis, Bulgakov, čiji su dnevnici spaseni zahvaljujući tome što ih je policija prepisala… A da, tu je i prekrasni, ludački Moskovski dnevnik Valtera Benjamina. O njemu sam često pričao sa Brankom Vučićevićem kao o primeru spisateljskog eskapizma. Prvi dnevnik koji sam pročitao bio je svakako onaj Dedijerov. Partizani su bili svuda oko mene. I očeva i majčina familija bila je na toj strani istorije. U osnovnoj sam pročitao i Dnevnik Ane Frank. (Tada su se deca čeličila od malih nogu.) Onda se pojavio Franc Kafka i njegovi dnevnici koji su me prilično potresli. Nasuprot njemu, Henri Miler nije pisao klasične dnevnike, a ipak je vodio neku vrstu dnevnika, pogotovo tokom svog pariskog života. Krajem osamdesetih, uoči kataklizme, pojavio se jedan veoma neobičan dnevnik – Drvarski dnevnik Ervina Šinka. U ovom dnevniku sretoh se sa popom Đujićem koji je pomogao Šinku i njegovog ženi da se sklone od ustaša i dokopaju spasa na italijanskoj okupacionoj teritoriji.

Dnevnik se, u stvarnosti, ne piše baš svakog dana, padne onako kako „drugi hoće“, odnosno kako se autoru čini da je potrebno. (Neki i nisu predviđeni za objavljivanje.) Između pisanja i objavljivanja dnevnika obično prođe prilično parče vremena. Potrebna je izvesna distanca, određeno osluškivanje onoga što se dešava napolju i unutra. Dnevnici se modeliraju prema vremenu koje dolazi. Oni su neka vrsta znamenja ne samo o tome kako je nekada bilo nego i kako bi trebalo da bude. Nepravde bi morale da se isprave. Krivci da budu kažnjeni. A mučenici da budu nagrađeni.

Dnevnici se mogu baviti i nekom sasvim uskom oblašću. Na primer, Benjaminova sveska pročitanih knjiga. Nema potrebe da opišete svako jutro, svaki doručak, svaki susret. Dnevnik je izbor a ne automatsko pisanje. Na Istoku su se više bavili glađu i hladnoćom, golim preživljavanjem, a na Zapadu emocijama, usamljenošću i nerazumevanjem.

Ja sam, otkad znam za sebe, uvek želeo da počnem da pišem dnevnik. Stalno sam tražio neki povod, ali da to ne bude nešto lično, pa ni previše istorijski dramatično. (Ne, nisam razmišljao da počnem da pišem dnevnik kad je umro Tito!) Na kraju sam krenuo bez ikakvog konkretnog povoda. Možda je taj Moj dnevnik „pogurala“ platforma koja mi je omogućila da potpuno samostalno mogu da uređujem i objavljujem ono što napišem, naslikam ili fotografišem. Reč je o on–line publikaciji „Građa za muzej melanholije i sećanja“ koja postoji blizu dve godine na adresi www.kazimir.rs. Pisati dnevnik i odmah ga objavljivati predstavlja posebnu vrstu obaveze i rizika. Kao prvo, svi oko vas mogu neposredno da prate ne samo šta pišete nego i šta osećate, i šta radite. Bez obzira na to što ne želite da cenzurišete samog sebe, vi to ipak morate, jer ne želite da povredite nečija osećanja. A opet, ne želite ni da se pretvarate. Ponekad morate da pišete o nečemu drugom da biste rekli ono što mislite da morate.

Drugi deo problema vezan je za dnevnu politiku. Često osetite snažnu potrebu da nešto prokomentarišete, ali ne želite da ispadnete brzopleti, morali biste da stvari bolje istražite. Autocenzura kao deo poetike. Postoji ironija koja održava ravnotežu. Pisanje dnevnika nije, uostalom, pisanje izveštaja. Kao što uživam u čitanju tuđih dnevnika, ja uživam i u pisanju sopstvenog. Moje radno vreme i forma su potpuno slobodni. Ponekad pogledam gde me ljudi čitaju i sa izvesnim čuđenjem otkrijem da imam četiri stalna čitaoca u Sudanu i dva u Japanu.

Nemam pojma koliko će ovo sve da traje. Do kraja? Gde je uopšte kraj u svemu ovome? Na nekom digitalnom oblaku gde sede oni koji veruju da je priča deo crne materije? Nema potrebe da čekam da so i limun pojeftine.