Đunta

Ne znam da li ste, od silnog fudbala i tenisa na TV-u, primetili da je britanski BBC upravo otvorio svoju arhivu sa hiljadama dokumenata u kojima je sačuvana istorija razvoja računara u poslednjih pola veka.

Ja volim istoriju. Najbolje poznajem svoju.

U saradnji s kompanijom Acorn, BBC je 1981. godine, osmislio računar „BBC Micro“, s namerom da računare i programiranje približi đacima. Računar je bio toliko uspešan da ga je imala skoro svaka osnovna ili srednja škola u Britaniji.

Zahvaljujući upornosti mog oca, jedan primerak dobio sam i ja.

Zato što smo bili u mogućnosti.

Mislim da je to bio jedini BBC kompjuter u Srbiji južno od Beograda.

Bolji računar nikad nisam imao.

Bejzik od 32 kilobajta i još toliko memorije, razmetljiva superiornost trulog Zapada!

Na tom BBC-ju sam, recimo, umeo da sračunam broj „pi“ na hiljadu decimala.

Toliko puta sam to demonstrirao drugarima iz škole da sam prvih dvadeset cifara naučio napamet.

Evo, da ne kažete da izmišljam: 3.14159261423534657892.

Rešavanje deset jednačina sa deset nepoznatih da i ne pominjem.

Samo stisnem jedno dugme i gotovo.

Mnogo godina kasnije, u Minhenu, u čuvenoj Šiler štrase gde su trgovci iz Turske prodavali kompjutere kupcima iz Jugoslavije, u izlogu jedne radnje video sam monitor i na njemu jednu šarenu loptu kako skače.

Patetično.

Ne znaju Nemci da sam ja na mom BBC-ju odavno vrteo zupčanike nezamislive složenosti.

Pre par dana iskopao sam taj stari računar iz neke zaboravljene fioke u roditeljskoj kući i dao ga mom sinu u ruke.

Luka zbunjeno primećuje Samsonajtov znak na kompjuteru. Objasnio sam mu da je moj otac doneo BBC u novom Samsonajt koferu u kome je bilo i par nalepnica. Svideo mi se Samsonajtov logo pa sam ga zalepio u ćošak tastature. Ako niste znali kakve veze imaju koferi i kompjuteri, sad znate.

Moram da priznam da se Luka prema antikvitetu odnosio s dužnim poštovanjem.

Valjda iz respekta prema meni, manje zbog hardverske specifikacije.

Njegova generacija ne zna šta je kilobajt. Današnja deca razumeju se samo u gigabajte, gigaherce i grafičke kartice.

Luka primećuje da je tastatura udobna kao zadnje sedište tek kupljenog vartburga.

Nije on to tako rekao, ali sam ja to tako shvatio.

Ne razume on da je u to vreme i vartburg bio auto.

Kad su svi dugmići već tu, rešimo da uključimo kompjuter pa šta bude.

I ne bude ništa.

Džabe smo držali palčeve i u sebi se molili da proradi.

Interesantno je kako se mi ateisti setimo Boga samo kad je gusto.

Iz transformatora dopire preteće pucketanje decenijama taložene prašine.

„Čuješ kako lupa đunta“, kažem Luki onako u šali.

Transformator počinje da dimi kao vartburg.

Do priključivanja na televizor nismo ni stigli.

Krivo nam obojici.

Valjda može da se popravi.

Unutra je, reklo bi se, sve na svom mestu.

Možda su žice izuvijane malo više nego što treba, ali ne verujem da struji to smeta.

Riknula đunta, izgleda. Ona sa sitnim nutom.

Ili onaj gumeni deo što ide odozdo.

Rikne i čovek, kamoli neće mašina.

A ja sam, hvala na pitanju, dobro.