Dijagnoza

Svi se sećate, sećamo, kad ste ono bili na sistematskom, nekom snimanju pluća, pa vam u dijagnozi piše b.o., čini mi se da je pisalo malim slovima, što je značilo da je sa vašim zdravljem sve u redu. U to b.o. se baš razumem, u vojsci bio bolničar, radio sa pravi doktor, pis’o dijagnoze, još mi se motaju laringitis, faringitis, i ostale cefalee. I tako, u mene – pređoh na prvo lice – sve bilo b.o. dok, ko što biva, nije prestalo da biva.

Život iš’o dalje, sa tim da nisam b.o., sve dok nadležni mi doktor, jako, pri redovnoj kontroli, nije naš’o da imam recidiv tumora bešike, da ne kažem Onu reč sa tri slova. Flegman, kakav sam, samo reknem jbg, šta je, tu je. Doktor reče, moram na operaciju, što pre, to bolje. Dogovorim se sa u mene Sniki, pazi na pravopis, Todoroviću – kako zovem Svoje malo žensko, koje ne bi’ menj’o ni za jedno veće – da oboje istovremeno odsustvujemo iz života, jerbo je i ona morala na neki zdravstveni tretman.

Onda se javi ono, gde i kako. Setim se da mi Jedan, pri onu razmenu puno zdravlja i para čestitki, odgovorio da su samo pare važne, zdravlje se, kako mi napis’o, danas kupuje. Ako je tako, pomislim, mogu samo da crknem, i to više puta. Još pomislim, što se bre konju ne slika sa Tadićem na proslavi „Vremena“, pa da uramiš tu sliku, ili je staviš na onu keramiku, turiš je okolo vrata, pa pravac kod ministar zdravlja, bez dobar dan, kažeš, Piši uput i udaraj pečat, a on gleda u onu okolovratnu sliku, ko da nešto proverava, pita, Gde hoćete. A ja velim, potpisuj Pariz, London, Dakar, dodaj de i Honolulu, pored taj mali tumor imam da mi nešto pada desni kapak, a i masno tkivo zna da mi se upali, a Tomica pun razumevanja, samo potpisiva.

Kako bez sliku ovaj scenario otp’o, pređem na druge varijante, preko veze, a kako ćeš, stignem u Našu vrhunsku specijalističku ustanovu, tu nađem Profesora trade mark u svom poslu, koji me operis’o i pre deset godina, dogovorim se u dve reči. Vratim se kući, kad su pozvali na brzinu se spakujem i za Beograd. Stignem na Kliniku, ulaz iz dvorišta, posle vidim da je sve ko u filmovi sa turski zatvori. Dakle, ulaz iz suterena, bolesničke sobe na spratu, nema gde staviš stvari, hodnik dugačak, toaleti se zovu toaleti, kupatila isto tako, sestre ljubazne, naročito glavna, koja mi, jašta nego na pravo pitanje, odgovori da nemam obaveza do ujutru. Ne časeći odem u redakciju „Vremena“, će reći Restoran SOKOJ-a, se presaberem i stabilizujem. Uzmem kafu, vidim, Ćirić na svom piću, Žare na nekoj blažini, ne potraja pređem na lozu, velim, jednu ću, naiđe Dejan, čujem i on im’a svoj zdravstveni bilten, naiđu Miša Vasić i Tanja, tu se raspremim, nekako se vratim na Kliniku pre prozivke.

Ujutro, i tako prizvanom, mi uzmu krv, Pisac, koji tu bio svojom boljkom, upravo otpušten „u dobrom opštem stanju“, mi reče da se ne zajebavam sa zdravljem. Vratim se do sobe, uze me cima nervoza, ko bez bešike, ko sa blokiranim bubrezima, sve udarilo u konverzaciju ko da je u sindikalnom odmaralištu, uzmem knjigu što poneo, Inesin instinkt Karlosa Fuentesa, prvo neki moto od Cao Sjuečuina, Predugo sam trajao među ljudima, onda prva rečenica romana, Čovek nema šta da kaže o vlastitoj smrti… da ga jbm, oturim knjigu.

Sledećeg jutra mi rekoše da sam na programu, što će reći da ću narednog dana biti operisan, dođe Sniki da se pogledamo, oboje se ušukutili, takoreći ne progovaramo. Ujutro pravac operaciona sala, čini mi se da sam se probudio pre nego što sam zasp’o od anestezije, kolektivna soba sa intenzivnom negom, kateter, ispiranje bešike, preživim taj dan. Vrate me na poluintenzivnu negu, uzmem se stabilizujem, pratim bistrinu mokraće, tražim bromazepam, budim pre zore, prečitavam Fuentesa… podvlačim rečenicu, Ponekad imam želju da iza sebe ostavim prošlost…

Onda je u sobu, iz pripremnog odeljenja, sa veliku plavu torbu, uš’o jedan crn, proćelav, takoreći četvrtast čovek u šezdeset i nekoj. Reče da mehaničar, penzioner, radio u Gradskom saobraćajnom, doš’o i na njega red za operaciju, a još prošlog četvrtka mu rekli da se pripremi. Pročitam na bolesničkoj listi, Ratibor, ili će biti Ratomir. Ratibor onu veliku torbu stavi na krevet, onako kratak spakova se zajedno sa njom, i uze bude budan. U hodniku bolesnici šetaju katetere, Savatije sa Žabljaka – koji ima u bešici kamen od tri santimetra, kome je, kako reče, oblik žute boje, kome su gurali neku cev u bešiku, pomerali kamen, čuo kako škripi ko u kamenolomu – sve vreme između sobe i WC-a, čini se da se pre vrati nego što ode, takva mu ta za pišanje potreba.

Dođe i dan pred izlazak, nedelja, ja dobro, javiše da Ratibor sutra na programu, ovaj još jednom ispremešta one stvari po velikoj torbi, za ručak pileći batak sa nekim bućkurišem, Ratomiru, zbog priprema za operaciju, samo čorba, batak gleda, čorbu kusa, iako nije smeo, pojede sav keks iz torbe, oveću jabuku, šta će mu biti, da ne propadne. Uveče makarone sa sirom, Ratiboru ništa, gde sad da budu makarone, njegovo omiljeno jelo, neka, ješće kad dođe kući, još jednom spakova torbu, skide sa sebe sve sem gaćica, spakova se pored torbe, da bude spreman.

Zorom me zaboli na strani gde sam operisan, ne pomažu ni injekcije za bolove, Ratibor ode, Profesor me pogleda na ultrazvuk, reče šta ima, izvade mi kateter, vratim se u sobu, zaronim glavu u jastuk, u taj jbn život. Sledećeg jutra stabilizovan, otpuštaju me „u dobrom opštem stanju“, konsultujem se sa Profesorom, kažem mu da je neverovatno da takvi stručnjaci, svo to osoblje što ko sat, rade u tako ruiniranom objektu, koji, da ne zameri ministar Tomica, izgleda ko štala. Profesor na to progovori, Znaš li ti gde živiš, uze još odgovori, Izgleda da ne znaš. Izađem napolje, javim Sniki da gotovo, jbt iz mene navru stihovi dramske spisateljice, mnogo dobrog pesnika, Milene Marković, Starim/ i čekam da budem mlađa/ znam kako se to radi/ zavrtiš se/ padneš na pod i vidiš gore je/ nebo bez kraja… Gospođa u prolazu me očeša, reče onoj do sebe, Najbolji je srednji put. Pomislim, šta ima ja tu da dodajem.