Cimerka

Sam bog zna koliko sam cimerki do sada promenila. Ja ne znam. A bilo je svakakvih. Neko mi je, pokušavajući da me uteši, rekao da su cimerke potrošna roba, dođu i prođu, pa se ne treba mnogo potresati. Pa ipak, treba ih izdržati dok su tu. Ko nema ovakvo iskustvo, verovatno se pita šta tu može da bude strašno: imaš prostor u kom jedeš, spavaš, obavljaš fiziološke i druge potrebe, pa sad, bože moj, ako se tu muva još neko, šta je strašno. Šta je strašno? Pa, drugari, to zna da bude prilično jezivo. Zamislite scenu: upravo se useljavate u domsku sobu, a tamo vas u kasno popodne sačekuje upravo probuđeno čovekoliko stvorenje koje vam saopštava da je upisalo filozofiju jer joj je tako, prilikom spiritističke seanse, naložio duh. I to ne makar kakav duh, već Adolf Hitler glavom i bradom. Neću se ljutiti ako neko ne poveruje. Takođe, neću mnogo gnjaviti pričom o tome da sam sa dotičnim stvorenjem provela čitavu godinu u petnaest kvadrata. Neću dosađivati prebrojavanjem koliko sam puta u zlo doba noći probuđena da presudim o tome kolika je verovatnoća da postoji fotografija na kojoj je lično Šiva u svojoj pretposlednjoj reinkarnaciji, ili da li je moguće da Isus ima reinkarnaciju, budući da se u poslednjem životu javio u obličju božjeg sina koji je umro i vaskrsao, što bi trebalo da znači da se u potpunosti inkarnirao, odužio karmički dug, i otkud sad njemu nova reinkarnacija. Odlučno ću negirati da moja psiha još oseća posledice takvog mučenja. Pa, šta je strašno u tome što te neko u pola pet ujutru budi da te pita da li i ti osećaš kako Saturn polako napušta savežđe Raka? Verovala sam da nisam sposobna da budem toliko bezobrazna, pa da se samo pravim da slušam sagovornika i mrzovoljno ponavljam „aha, mhm, jeste“. Naravno, posle nekog vremena, moje nezainteresovano odobravanje pretvorilo se u bespomoćno urlikanje i preklinjanje da me pusti da spavam. Nije vredelo. Čudila se mojoj neuravnoteženosti, opanjkavala moju auru, koju je jasno videla jednom dok sam prala sudove. Prvo je odskakutala jedan euforični krug po sobi, uz ciku i vrisku zbog sreće koja ju je snašla, pa je uspela da mi vidi auru. Onda mi je sasula u facu da mi je ista „izujedana“, pa treba nekome da se obratim za pomoć. Razmišljala sam da li da nastavim da ribam tiganj sa zagorelom masnoćom ili da ga upotrebim u pedagoške svrhe. Svi moji pokušaji da je nekako skinem s vrata završavali su se tako što bih dobila lekciju u stilu: „Vidiš, jesi ti zrela i pametna, ali samo za ovozemaljske stvari, ali sveukupno, tebe stvarnost još nije dotakla. Za ovaj svet, ti si dobra, ali šire gledano, ne valjaš ništa.“ Nikada je ne bih drogirala na kvarno, ali posle ovog predavanja ubedila sam je da dobrovoljno popije sedativ. Lepo me je upozorila da na nju to ne deluje.

A onda sam se odselila. Bože, kako mi je nedostajalo njeno krmaukanje. Najiskrenije, ono što je usledilo nateralo me je da shvatim da je potpuno bezazlena, malo drugačija od ostatka sveta, ali krajnje dobronamerna. Zapravo, kada je njena naslednica počela da me teroriše zato što nisu svi predmeti u sobi poređani po veličini, što nisam spljeskala tetrapak pre nego što sam ga bacila u kantu, ili zato što sam opet promenila raspored na polici u kupatilu, moja paranenormalna bivša cimerka činila mi se kao najbolja na svetu. Neprospavane noći sada su bile posledica predavanja u stilu „ja sam veliki esteta, pa zbog toga ne mogu da zaspim ako svi nabori na zavesi nisu jednaki, i ne razumem što tebi smeta ako ja celog dana slušam Severinu, i nemoj da pušiš u sobi ako mi se suši veš, a nemoj ni u kupatilu ako se tamo cedi onaj koji tek treba da se suši, ni prozor ne dolazi u obzir jer kad je nizak pritisak dim se vraća unutra, a još ako bi mogla da ne pušiš ni u hodniku, jer dim ulazi u sobu čak i kroz zatvorena i dva puta zaključana vrata, i neću više da vidim tvoje drugove pušače da mi ovde dolaze pre podne, samo što sam se probudila, ni u podne, spremam se za fakultet, ni po podne, došla sam mrtva umorna sa faksa, a ni uveče jer hoću da spavam, i kad stavljaš nešto na sto, makar to bila i olovka, obavezno koristi podmetač, a novine, koliko je meni poznato, služe samo da nad njima mutim svoju divnu plavu boju za kosu, tako da je dovoljan samo jedan primerak za godinu dana, pa prestani da mi dovlačiš to đubre u sobu“. Mislim da sam posle ovoga zaista počela da osećam kako Saturn napušta Raka. Od sumanute ideje da zaista vučem neki težak karmički dug spasla me je sledeća cimerka. U početku sam bila obazriva, jer je bila plavokosa i plavooka kao i ova poslednja. Međutim, ubrzo sam shvatila da su me dobre kosmičke sile obeštetile za sve pretrpljene muke. Posle ne znam koliko vremena, kada bih se vraćala u svoju domsku sobu, imala sam utisak da dolazim kući, u svoju bazu i oazu, gde me ne čeka nikakav odbegli štićenik ne znam kakve institucije, već normalno i mentalno zdravo stvorenje, veselo i vedro, sa kojim neću morati da se bijem oko daljinca ili da ludim zbog izbora muzike. Konačno, mogla sam da se smejem kada sam vesela, da plačem kad sam tužna i da budem sigurna da ću u oba slučaja naići na razumevanje i podršku. Poslednji put mi je tako bilo pre nekoliko godina, dok sam životni prostor delila sa jednom isto tako divnom osobom, koju smo nedavno srećno udali.

Kakvi god da su ljudi sa kojima delimo ono malo raspoloživog podstanarskog prostora, koliko god da ih volimo ili ne volimo, svako od njih na nas utiče. Svaka osoba sa kojom sam do sada živela učinila je da se i sama promenim: prvi lik ove priče naučio me je da svet posmatram malo otvorenijeg uma, od drugog sam naučila kako da najekonomičnije spakujem mnogo stvari u mali prostor, a od trećeg da zaista, ali zaista, treba uvek biti vedar i da parola „udri brigu na veselje“ ne znači da time negiram problem, muku ili šta već, nego da ne pokleknem. Uz sve ove lekcije iz života, čovek nekako odraste. Čak i kad sam se rastajala od cimerki pored kojih mi je život bio nepodnošljiv, znala sam da sam bar malo profitirala. Kada preispitam svoje sadašnje odnose sa bivšim cimerkama, vidim da nema sredine: one su ili prijatelji za ceo život, ili se na sam pomen neke od njih oneraspoložim. Odnedavno imam novu cimerku. Za sada deluje u redu, ali – držite palčeve.