Ćega

Nije mogao da odoli Kundera da u jednom svom romanu ne zabeleži jedno koliko lično toliko i traumatično iskustvo, dajući tako doprinos onome što teorija zove saznajnom dimenzijom književnosti: kako je tokom jednog svog boravka u Americi, posle sedeljke u društvu blaziranih intelektualaca, morao da odbije poziv domaćice da prenoći kod nje. Znao je dobro Kundera da taj poziv emancipovane Amerikanke da prenoći kod (nje) znači zapravo sa (njom), da bi tom iskušenju u sličnim okolnostima malo koji muškarac odoleo, ali je upravo zbog toga i odbio poziv, zapravo pobegao glavom bez obzira. Strah da neće biti na visini zadatka? Otpor kršenju neke od deset Božijih zapovesti? Ništa od toga. Veliki istočnoevropski pisac je žrtvovao obećavajuću ljubavnu avanturu strahu od blama druge vrste: od komičnog ili demotivišućeg utiska koji bi, po njegovom uverenju, na uspaljenu domaćicu ostavio njegov – donji veš. Tačnije one, tako detaljno opisane muške gaće koje su milioni muškaraca u istočnoj Evropi rezignirano nosili prikazujući se u njima samo svojim rezigniranim ženama i ravnodušnim doktorima. One čuvene slip gaće od mako pamuka koje su dosezale do polovine grudnog koša, pa su ih njihovi nosioci, boreći se protiv frustracije gorkom ironijom, zvali ruske minimalke za duboku vodu… Koje bi se posle prvog pranja razvukle i poprimile sivkastu boju života kojim je gaćonosac inače živeo.

U dijalektici muških gaća drugi element su bile puplinske gaće s nogavicama, rezervisane za stariju gospodu i drugove koji južni pol svoga tela više i nisu dovodili u vezu sa bilo čim osim sa uznemirujućim lekarskim pregledima i izbledelim, često krivicom opterećenim erotskim uspomenama. One su podsećale više na grubo skraćene letnje pantalone i ponosni korisnici su komotno mogli u njima da prošetaju Kalemegdanom u neko nedeljno prepodne a da se niko zbog toga ne sablazni. Čak su i štirkane i peglane bočno, tako da imaju bug, po čijoj oštrini se inače merila elegancija muških pantalona. Za razliku od mladalačkih slip gaća od makoa čiji se tanki lastiš uvrtao i žuljao, da bi s vremenom popustio i izgubio svoju funkciju, ove puplinske s nogavicama imale su dva prsta širok pojas koji nije popuštao ni pod vrelinom pegle. Prodavane su u kartonskim kutijama s providnim poklopcem, ponekad u kombinaciji s košuljom.

Oni muškarci koji i pored tako skučenog izbora nisu odustajali od napora da svoju telesnost nadgrade kakvom-takvom estetikom, birali su sportsku varijantu: zaista minimalne kupaće gaćice, na otvaranje, koje nisu imale elastičan pojas već su se fiksirale na kukovima pomoću dva mala dugmeta koja kad se raskopčaju gaće se otvore kao knjiga… Drugi izbor su bili suspenzori, koje su sportisti nosili ispod svojih šorceva, a zadatak im je bio, kao što im ime kaže, da pridržavaju osetljive delove muške anatomije prilikom trčanja i ostalih sportskih vratolomija, nešto kao grudnjak kod žena.

Sve skupa, ideologija koja je poneseno propovedala oslobađanje od hipokritskih stega buržoaskih i judeohrišćanskih stavova o odnosima polova, slobodnu ljubav, u praksi se ponašala čak konzervativnije od same crkve: neki sada već sasvim ostareli drugovi preljubnici sećaju se da su pred opštinskim komitetom Partije morali (pošto ih je prijavila supruga, a ponekad i ljubomorni drug) da daju časnu komunističku reč da više neće praktikovati vanbračne odnose. U takvom ambijentu ko bi se još bavio tricama kao što su dizajn i kvalitet muških gaća? Za razliku od drugarica koje su još mogle u prodavnicama ili na pijaci i da nađu poneki komad kilota od veštačke svile, još daleko od današnjih tangica ili stringova, koje su uz malo mašte mogle delovati seksi, drugovi muškarci su se morali zadovoljiti svojim šljampavim, posivelim minimalkama za duboku vodu. Uostalom ko bi se još bavio gaćama kad treba graditi železare i elektrane i boriti se protiv neprijatelja koji ne miruje?

U svojoj ispovesti jednom ženskom časopisu supruga jednog važnog partijskog funkcionera opisala je kako je reagovala njena bedinerka koja je dolazila povremeno da joj opegla veš, kad joj se drugarica poverila sumnjom da njen muž, visoki funkcioner, tera kera s nekim mladim fuficama po objektima zatvorenog tipa, krijući se iza tajnosti svojih službenih zadataka… Ne dižući pogled sa daske za peglanje na kojoj je upravo glačala jedan par gaća inkriminisanog druga preljubnika, bedinerka je samo promrmljala: „U ovakvim gaćama nema šanse da se švaleriše.“

Za razliku od Kunderinih sunarodnika i ostalih gaćonosaca iz Varšavskog pakta, Jugosloveni su, pogotovo sedamdesetih i osamdesetih, putovali u Trst i odande počeli da donose između ostalog i veš slobodnijeg i maštovitijeg dizajna, kako ženski tako i muški. Slovenci su počeli da prave čuveno žensko seksi rublje čija marka podseća na predatora koji tamani živinu (baš da im ne pravim džaba reklamu navodeći marku), ali muškarci su i dalje ili švercovali gaće iz Trsta, ili kupovali i dalje one nakaze od makoa na pijacama, od Rumuna ili Poljaka.

A kad je pao berlinski zid i socijalizam pao kao svetski proces upravo na svom omiljenom kriterijumu praksisa, a potrošački mentalitet preplavio istočnu Evropu, noseći sobom selektivno izobilje dostupno samo onima sa dubokim džepom, u Srbiji su se pojavili – Kinezi sa svojom robom, vernim jeftinim kopijama zapadnih proizvoda. Zahvaljujući revolucionarnom sloganu If you can make it, we can fake it (Ako vi možete da napravite, mi možemo da falsifikujemo), Srbima su postali dostupni svi svetski modeli gaća: mini slip gaćica, bokserica sa širokim nogavicama i onih pripijenih kao biciklističke gaće, sa raznim vragolastim dezenima, od iskeženih đavolčića do dobroćudnih slončića čija surlica nagoveštava sadržaj odevnog predmeta…

Kineski socijalizam je ipak pobedio, bar na nivou gaća. Više nijedan Srbin ne rizikuje, uz minimalna ulaganja u kineske gaće, da mu partnerka, onako kroz dim postkoitalne cigarete kaže: „E, stvarno, ćega su ti truleks.“