Bob Dilan u Pragu

Čitajući nedavno roman Golem Gustava Majrinka, osetih neopisivu nostalgiju i nezadrživ nagon da se što pre dokopam fasada, kula, pivnica, muzeja, galerija i ostalih tajni alhemijske formule “magične prestonice stare Evrope”. Gradivno tkivo atmosfere Praga nisu samo lavirinti očuvanih vekova, biseri iz kataloga Muhinog stvaralaštva i najbolje pivo na svetu, već se ovde u svakom trenutku oseća nekakav puls života ispod života. Šarm zlatne prestonice se ponajviše ogleda u kristalno jasnom odrazu epoha koje su ovde gotovo opipljive, naziru se i prožimaju kao živi entitet iz svakog sokaka, tavana i krcatih krčmi koje kroz galamu i miomirise čeških specijaliteta isijava penušavi Pilsner.

Na ovakvom mestu nemoguće je ne pomisliti kakvo onda stvorenje i koju mitologiju i magiju upotrebiti da se sačuva po neka fasada i u Beogradu, pa da možda i grob našeg identiteta barem ostane kao turistička atrakcija robotima, kad se već za života potucao šizofreno nudeći svoje usluge po belom svetu. Iliti na belosvetskom – Beograd nije gradio samo ko nije pitao.

Ako slučajnost dozvoli jedno apsurdno tumačenje, onda je to ono u kom pokojni Gustav sa one strane promoviše kolegu po peru, maga i jednog od poslednjih svedoka i glasova generacije iz bivšeg boljeg lepšeg sveta, te nas je namamio u Prag da gledamo koncert Boba Dilana. Njegova biografija se savršeno uklapa u ovu premisu.

Dilan je, inače, poslednji evropski segment turneje “Rough and Rowdy Ways” odlučio da započne upravo u Pragu gde je u oktobru imao tri zakazana koncerta u tri dana, a naš je bio drugi po redu, u subotu.

Do subote smo imali dovoljno vremena da obiđemo omiljene pivnice i još jednom otklonimo svaku sumnju u pogledu kvaliteta i konkurentnosti češkog piva. Lagana jutarnja šetnja nas je ipak pre tradicionalne posete “Baba Ruži” navela na čuveni kafe “Slavia” preko puta Narodnog pozorišta, gde smo iz izloga u ambijentu art nuvo kolaža niz vreme ofarbano džezom doručkovali i popili kafu, posmatrajući kako Prag klizi u jedan običan radni četvrtak. Lepo obučeni ljudi, tramvaji prosuti po osunčanoj Vltavi i krug preko mosta Legije do Male Strane, pored bizarnih skulptura beba Davida Černog ispred muzeja Kampa, pa preko Karlovog mosta, koji i ujutru vrvi od naroda. Ako se negde sakrila sreća, onda je to na opisanoj ruti.

Izlišno je iznova opisivati praške pivnice, pa je izbor ove godine pao na “Zlatnog tigra”. Krčma u centru grada u kojoj turisti evidentno nisu poželjni, ali one uporne ipak puste da zasednu u redu drvenih stolova i sa lokalcima popiju najbolji “Pilsner Urquell” u gradu. Najbolja strategija je zauzeti prvo slobodno mesto i dvoprstom poručiti nadrndanom konobaru dva tankovana. Na ovom su mestu isto uradili devedesetih i ozloglašeni Bil Klinton i Medlin Olbrajt, a domaćin im je bio Bohumil Hrabal. Definitivno nije mesto za dejt, ali je dobra poslednja stanica pre odlaska u “O2 universum” na Boba Dilana.

Na ulazu su nam dali torbicu za telefon koju su zatim zaključali. Prvi put sam prisustvovao koncertu na kom su telefoni zabranjeni. Jedan od razloga je navodno veliki broj bootlega, ali rekao bih da je mnogo veći barijera koju su telefoni stvorili izmeðu izvođača i publike.

Dilan je koncert započeo oko 20 sati. Izašao je bez reči sa bendom, seo za klavir i započeo uvodne taktove rearanžiranog hita All Allong the Watchtower. Bend ga je pratio u maniru poluimprovizacije čija je svrha da iz etra istisne svaki atom Dilanovog praskavog glasa, uhvati, podvuče i pojača svaki talas na proročkim frekvencijama. Na trenutke je delovalo kao fatamorgana i proviđenje. Bez obzira na to što je u devetoj deceniji života, reči su se besprekorno probijale i sekle vazduh britkim sečivom starog majstora.

Repertoar se uglavnom sastojao od pesama sa pomenutog albuma, ali je izvođenje bilo kao u dahu, te su se numere mantrački nadovezivale jedna na drugu, podređene tempu, energiji i reputaciji svog stvoritelja.

Iako nije odsvirao moju omiljenu Ballad of a Thin Man, koju smatram jednom od najvećih pesama u svekolikoj istoriji čovečanstva, koncert je završio pesmom Every Grain of Sand nakon koje su neki i zaplakali. No, za mene je finale pre finala ostala It’s All Over Now Baby Blue, gde nas je u pojedinim deonicama počastio i čuvenom usnom harmonikom.

Zavese su pale. Poklonio se čovek kao jedno od retkih preostalih svedočanstva nekadašnje moći pojedinca da promeni svet, zaustavi planetu i ljudima ponudi svrhu i razlog bitisanja. Veliki Bob Dilan nadvio se nad svetom i ostavio nas u stihovima:

“Look out baby, the saints are comin’ through and it’s all over now baby blue”.