Ateista

U Sombor smo, iz Vukovara, doselili 1955. godine. Trbuhom za kruhom. Brat je, da ne bi ponavljao prvi razred, preko leta morao naučiti ćirilicu. To je i meni dobro došlo. Uz njega, a niko me nije terao, u petoj godini sam naučila i latinicu i ćirilicu.

Prestali smo jesti germu, kruh, žgance, fiš i još neka jela, a počeli kvasac, hleb, palentu i riblji paprikaš. I to su bile jedine promene u našem životu.

Komšije levo slavili su katoličke praznike, a komšije desno, pravoslavne. (Raspored je zaista bio takav.) Svaki put kada bi se poveo razgovor o nekim verskim praznicima, i jedni i drugi su govorili: „Znate, ne na vaš Božić, ne na vaš Uskrs…“ Očigledno je bilo da ih zbunjujemo, jer mi smo slavili Novu godinu, Prvi maj i Dvadesetdeveti novembar. (A bogme i oni.) Niti je meni bilo neobično što ne slavimo verske praznike niti sam primećivala da se oni bune što ne rade na državne praznike.

Mama, generacija koja je u školi (kao i tata) obavezno imala i veronauku, vodila je računa da na veće verske praznike i jednih i drugih komšija – ne prostire veš u dvorištu. Da ih ne vređa. Taj običaj prenela je i na mene. To dobro pamtim. Pamtim i da su, na Badnjak, mirisale somborske ulice na riblji paprikaš (nikada mi se u životu nije jela riba, kao tada), a na Uskrs – širio se zamamni miris kuvanih šunki. Pamtim i polivače i travnjake šarene od ljusaka uskršnjih jaja.

Ne znam da li su se vernici radovali državnim praznicima. Ja jesam. Bili su to praznici puni posebne atmosfere, praznici kada sam vanredno dobijala novu garderobu, za Novu godinu poklone pod jelkom… (I u kući i u tatinom preduzeću.) Uostalom, sama reč praznik – sve govori.

Rasla sam, školovala se, družila i s vernicima i s ateistima. (Bez razmišljanja o tome.) I jedino ja, kada sam išla u goste, obavezno razgledala i sve crkve. Kao deo naše kulture. I jedino ja – svoje goste vodila u somborske crkve. I jedino ja, kada sam počela kupovati knjige, kupila i Stari zavet, Bibliju i Kuran. Kao knjige koje svako treba pročitati.

A onda, početkom devedesetih, u Jugoslaviji, preko noći, skoro svi postaju vernici. Kada su me u firmi pitali koje sam vere, bila sam zatečena. Odakle im pravo da prebrojavaju i razvrstavaju ljude? Pa vera je privatna stvar svakog čoveka! Sve sam to skresala referentu, ne pružajući mu šansu da objasni zbog čega pita (onom istom referentu koji je vodio evidenciju prisutnosti na partijskim sastancima), a pitao je da bi znao kada imam pravo na slobodne dane. (Prava na slobodne dane sam se odrekla i, kao nekada moji roditelji, sada sam ja zbunjivala ljude kada sam se na „naše-vaše“ praznike – pojavljivala na poslu.) Referent uopšte nije bio zbunjen, lagodno je obavljao novu evidenciju.

Isto tako bila sam zatečena kada sam somborskog „partijca“ videla kako nosi pooovelik badnjak sredinom glavne ulice. Da se što bolje vidi. On nije bio zatečen. (Kao što je pre bio na svim mogućim funkcijama, tako je i sada.)

Bila sam zatečena i kada je komšinica zapanjeno uzviknula: „Ti spremaš stan!

Pa danas je veliki svetac!“ A preko noći je iz njenog stana „nestao“ goblen s likom Tita, pojavila se ikona, neke druge slike i neke druge priče.

Bila sam zatečena i kada me drugarica, krštena u katoličkoj crkvi, kao i cela njena porodica, ubeđivala da su svi pravoslavci; kada su me svi počeli pozivati na Badnjak, a znam da se na te dane okuplja samo porodica; kada sam prvi put bila pozvana na slavu, a svečari imaju žive roditelje u drugom gradu; kada sam prisustvovala krštenju gde kuma, čak i da hoće, ne može držati kumče u naručju, jer kumče ima preko dva metra (a pop svaki čas opominje: „Amin kumo!“ – jer kuma pojma nema kada i šta treba da uradi ili kaže, a nije se potrudila da nauči)…

Sve više sam se zbunjivala, a onda – počela prilagođavati. I prestala se čuditi.

I komentarisati. (Ali ne pitati se – kada su akteri bili iskreni?) Nisam se iznenadila ni kada sam čula poznanicu kako ubeđuje osamdesetogodišnjeg oca da na „kusturnici“ zvezdu sakrije slikom. (Od penzije i dodatka nije ga odgovarala.)

Shvatila sam, svako ima pravo da se menja. I počela sam da se odazivam na pozive. (Ima, podrazumeva se, među njima i onih koji su uvek slavili.) A kada te pozivaju, red je i da uzvratiš. Bila sam svečar na Prvi maj i Dvadesetdeveti novembar. Onda su ukinuli Jugoslaviju, pa ukinuli Dvadesetdeveti novembar…

A mene?

Mene još nisu, ali i pored prilagođavanja sve više se osećam prevarenom. Ne zato što nisam vernik, već zato što me stalno ranjavaju, a onda ravnodušno, pomalo brišu. Kao i moju domovinu. (Misle, zacelila sam?) Sve više me spaljuju, nešto kradu, nešto naizgled dodaju, ali, u stvari, neprestano amputiraju. I stalno sam, kao i ovaj tekst, u nekim zagradama.

A nisam više petogodišnje dete. Ne mogu, jer suviše je bolno, preko leta, ma koliko ono dugo trajalo, da savladam i „latinicu“ i „ćirilicu“.