Čuveni most u Kosovskoj Mitrovici godinama je simbol podela. Vlasti Aljbina Kurtija bi da grade nove. Jedna šetnja Mitrovicom u kojoj se otkriva zašto Srbi otvaranje mostova vide kao albanski trijumfalizam
I ako niste bili u Kosovskoj Mitrovici, znate za čuveni most na Ibru. Taj neveliki most omiljeno je mesto stranih reportera – o njemu će pisati kao „simbolu podele“ jednog grada i dva naroda.
Ali, da li je to baš tako? Ili je most samo zgodna slika?
Most i dalje čuvaju italijanski vojnici. Preko njega može preći bilo ko – pešice.
Njime najčešće prolaze Albanci koji dolaze na sever ili oni malobrojni koji žive na severu pa odlaze u južni deo Mitrovice, priča Mitrovčanka Milica Radovanović iz Nove društvene inicijative.
Sedimo na klupi kod mosta, sa severne strane. U toku razgovora prolazi i jedan skuter, a ima i biciklista. I tako se sme preko „zatvorenog“ mosta.
„Rođena sam 1994. godine, a most sam prvi put prešla sa 22 godine“, kaže Milica Radovanović za naš njuzleter Međuvreme. „Ovaj most je liminalni prostor u koji prosto ne ideš, zbog svega što se dešavalo. Ako odeš dole i desi ti se nešto, ljudi će pitati šta si tražio dole pored mosta.“
Most kao poprište
Ibar je tvrda granica postao 1999. godine. Na severu je ostalo nešto Albanaca, a u južnoj Mitrovici jedna srpska porodica – sveštenikova.
„Kadgod se nešto u Mitrovici dešavalo, kadgod su bili međuetnički sukobi i ostalo to se dešavalo ovde na ovom mostu“, priča nam Milica.
Više puta je most trebalo da bude „otvoren“ – a kada se to kaže, misli se otvoren za motorna vozila na četiri točka. Ali, svaku najavu su pratile čarke, tuče, i most je ostao „zatvoren“.
Iako okolo ima još četiri mosta preko Ibra, baš ovaj, centralni, postao je simbol da vlasti u Prištini nemaju baš sve pod kontrolom. Zato je Aljbin Kurti na sve načina nastojao da pokaže mišiće.
A mnogi Albanci iz Južne Mitrovice su to shvatili kao ohrabrenje da dolaze na sever i likuju. Neki dobacuju i zvižde ženama.
„Naravno ne svi, ali veliki broj incidenata na severu je poslednjih godina direktno povezan sa politikom ove vlade. Verujem da bi otvaranjem ovog mosta samo još veći broj takvih ljudi dolazio“, kaže Milica.
Poslednja granica
Pošto od otvaranja mosta još nema ništa, Samoopredeljenje je došlo na novu ideju – da izgradi još dva mosta, oko ovog. Ne zna se koliko bi koštalo. Srbe niko ništa nije pitao.
„Za Srbe je ovo poslednja granica jer je sever Mitrovice poslednja urbana sredina na celom Kosovu u kojoj ima značajan broj Srba. Za većinu Srba ovaj most je kao poslednje uporište“, ukazuje Radovanović.
Pak za Albance ovaj most je simbol neosvojenog, priča Milica. „Tako da kod Srba je želja da se ovaj most nikada ne otvori, kod Albanaca da se otvori što pre.“
A šta ona želi? „I dalje ne“, kaže. „Nema volje da se most otvori iz dobre namere, da bude metafora spajanja ljudi. Ako bi došlo do njegovog otvaranja to bi bio čist trijumfalizam, a ja sam protiv toga.“
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
