Zaostavština Slobodana Miloševića: Sve je slično, samo njega i ratova nema

Dvanaestog februara 2002. počela je nova istorija međunarodnog prava.

Pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu prvi put je počelo suđenje jednom bivšem šefu države optuženom za zločin protiv čovečnosti, kršenje zakona i pravila rata i genocid tokom ratova u Hrvatskoj 1992, Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995, kao i na Kosovu 1999.

Suđenje Slobodanu Miloševiću trajalo je nešto duže od četiri godine, a formalno je završeno 14. marta 2006, tri dana posle Miloševićeve smrti, a nekoliko nedelja pre predviđenog završetka pretresa.

Devetnaest godina kasnije i 23 od početka suđenja, politička scena u Srbiji, naslednici Savezne Republike Jugoslavije koju je Slobodan Milošević vodio do oktobra 2000, doživela je brojne bure i promene, ali pojedinci iz Miloševićevog vremena i dalje su na važnim državnim položajima.

Izostanak lustracije

Posle pada Slobodana Miloševića i Petooktobarskih demonstracija 2000. godine, mnogi su se nadali suštinskim političkim i društvenim promenama u Srbiji. I delovalo je da se krenulo u tom pravcu, makar u prvim godinama.

Na Peti oktobar deo javnosti i danas gleda kao na dan velike pobede demokratskih, građanskih, antiratnih snaga protiv nacionalističke, kleptokratske autokratije Slobodana Miloševića. Brojni su, međutim, oni koji smatraju da je tada propuštena šansa za transformaciju Srbije. Tadašnjim nosiocima vlasti zamera se izostanak takozvanog 6. oktobra, odnosno radikalnog razračunavanja sa akterima prethodnog režima, lustracije za one koji su učestvovali u zločionima, huškanju na ratove, kriminalnim obračunima i pljački zemlje.

Od kraja 2024. opet stotine hiljada ljudi provode na ulicama gotovo svih lokalnih samouprava u zemlji. Protesti, koje su pokrenuli studenti zbog pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, narasli su u velike građanske demonstracije, a neki od učesnika nazivaju ih popravnim ispitom koji bi trebalo da dovede do pre četvrt veka izostalog 6. oktobra.

Ne čudi, zapravo, da učesnici građanskih protesta opet zahtevaju isto što i nekada – vladavinu prava, slobidu medija, prestanak pljačke, dekriminalizaciju društva – jer na čelnim pozicijama u državi su ponovo, još uvek ili sve vreme, neki od aktera 1990-tih godina koji su svesrdno doprineli moralnom i političkom posrnuću Srbije; šovinisti, nacionalisti, antidemokrate, ratni huškači, ljudi koji Miloševiću nisu zamerali što je Srbiju gurao u ratove, već što ih nije dobio, koji relitivizuju ratne zločine počinjene u ime Srba, koji falsifikuju istoriju i svoje sramne biografije.

Njihova politika je dovela do proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske koje su ostavili na cedilu, do gubitka Kosova i pogroma nealbanskog stanovništva, do najveće inflacije u istoriji čovečanstva koju su iskoristili za lično bogaćenje, do uništenja srpske privrede.

Oni su ti „bivši” koji su do temelja razorili Srbiju, beskrupulozni populisti, sada presvučeni u demokratska odela. Što reče Tomislav Nikolić kada je zajedno sa Aleksandrom Vučićem napustio ideju velike Srbije u koju se kleo i uspostavljanje granice na liniji Karlobag-Ogulin-Virovitica-Karlovac i zabio nož u leđa Vojislavu Šešelju koji je bio u zatvoru u Hagu, objašnjavajući kako neko može preko noći da promeni politiku za 180 stepeni i od Velikosrbina postave Evropejac: pa uvideli smo da onako, antizapadnom, velikosrpskom politikom, ne možemo da dođemo na vlast.

Vučić se posle ratosiljao Nikolića, ali eto bivših radikala čvrsto na vlasti u Srbiji. Makar do 1. novembra prošle godine.

Vučić, Dačić, Dejanović…

Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Slavica Đukić Dejanović, neka su od imena koja se provlače političkom scenom Srbije više od tri decenije koje su na ovim prostorima obeležili krvavi ratovi zbog kojih se Miloševiću i sudilo u Hagu.

Današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić nikada nije bio član Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, ali je Srpska radikalna stranka u kojoj je započeo političku karijeru 1993, u Miloševićevo vreme bila koalicioni partner sa SPS-om.

Vučić je od ulaska u politiku menjao brojne funkcije. Bio je narodni poslanik, ministar informisanja za vreme bombardovanja SRJ 1999. godine, bio je prvi potpredsednik Vlade, njen mandatar, a od 2017. godine je predsednik države. Ljudi iz njegove stranke su na ministarskim i drugim važnim državnim položajima.

Država koju vodi godinama je duboko podeljena na one koji hvale njegovu politiku i one koji joj se protive. Korupcija je sveprisutna i na ulicama se poslednjih meseci traži odgovornost za nju.

Dok su protesti sve obimniji, predsednik Vučić najavljuje nekakvu deklaraciju o Vojvodini koja kanda treba da sačuva teritorijalni integritet „Severne Srbije“ koji kobajagi ugrožavaju izmišljeni lalinski separatisti; promoviše i stvaranje novog narodnog pokreta, jer SNS ne može da se oslobodi imidža duboko korumpirane stranke, koji će, prema najavama, podržati SPS, na čelu sa Ivicom Dačićem.

Dačić, današnji ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije, bio je portparol SPS-a. Zarad opstanka na vlasti promenio je sve strane i ideologije, da bi od 2008. zauzimao važne funkcije u Vladi. Bio je njen potpredsednik i ministar u nekoliko resora, pa na kratko i premijer.

Iz iste stranke ponikla je i Slavica Đukić Dejanović, ministarka prosvete čiju ostavku na ulicama poslednjih meseci zahtevaju zaposleni u prosveti. U politici je od 1990. godine, kao članica Socijalističke partije Srbije.

I nisu oni jedini koji su ponikli na režimu devedesetih godina prošlog veka, a i danas obavljaju važne funkcije.

Mediji i vlast

Mediji nisu zvanična vlast u podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ali igraju ulogu četvrte grane vlasti.

Tokom Miloševićevog režima, u tadašnjoj državi nije bilo ni približno medija koliko ih je danas, ali je i tada većina bila bliska vlasti, tj. od vlasti je zavisila.

Na važnim funkcijama u nekim medijima danas su ljudi bliski aktuelnoj vlasti, a ima i onih koji su bili i članovi Miloševićevog SPS-a. Jedan od njih je aktuelni glavni i odgovorni urednik Novosti Milorad Vučelić. Član SPS-a postao je 1992. i uz prekid od nekoliko godina, bio je član partije sve do 2006. godine.

Vlasnik Pinka, Hrama svetog Žeksa i koječega drugoga, Željko Mitrović ponikao je pod skutama Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića, i Jugoslovneske levice (JUL), partije izmišljene da bi bila koalicioni parter SPS-a.

Mlađi od svega

Kazna Slobodanu Miloševiću nikada nije izrečena, pošto je preminuo u zatvoru pre nego što je suđenje privedeno kraju.

Proteklo je četvrt veka od njegovog odlaska sa vlasti i 23 godine od početka suđenja, ali i danas, njegov duh i dalje lebdi nad političkom scenom.

Proteste ka pravičnijem društvu i protiv trenutne politike danas vode studenti – koji ni ne pamte lik Slobodana Miloševića, jer za vreme njegove vlasti nisu ni bili rođeni.