Kao i svaki san o nečemu prošlom, Ona Jugoslavija može izazvati suze snevača. On je srećan („kao u snu“). No, nema samo srećnih snova: Jugoslavija je i noćna mora koja zagorčava život onima koji su svoje istorijske/povjesne misije obavili rasturivši je najbolje što su mogli, tj. do temelja.
Uz ponešto preterivanja, moglo bi se reći da još jedino izbeglice – sa tim statusom ili bez njega – u lepom svetlu sanjaju onu Jugoslaviju u kojoj su bili građani sa nekakvim životom, imanjem, živim srodnicima, čak planovima koji su pretpostavljali da će se narednog meseca, godine ili decenije stvari popravljati. Njima valja priključiti i sve koji su pred silom nacionalnog sna popustili, ali se budni nisu mogli odreći supružnika, dece, roditelja, rođaka, familije i tazbine.
Ta država, što god o njoj sad mislili, raspala se uprkos svim vezama. Pokazalo se da zov krvi drukčije od srodničke deluje jače, i da – optimistički procenjujući – desetak odsto građana one Jugoslavije koji su aktivno učestvovali u njenom rasturanju ima više moći no ona ogromna većina koja se zavaravala tlapnjom da je ćutanje jak izraz neslaganja. Ili je – ni tu se jug i sever, istok i zapad one Jugoslavije nisu pokazali bitno različitim – gladno progutala laž o tome kako vođe sanjaju najlepši san za sve nas.
A sanjali su – i sanjaju – svašta. Skraćenu Jugoslaviju, Povećanu Srbiju, Tisućgodišnju tradiciju, Obnovu socijalizma kao svetskog procesa, Petu internacionalu, Nebesko carstvo i, naravno, Zemaljski raj. Uverljivost mutnim snovima davalo je neobično mnoštvo psihijatara – i lekara opšte prakse, uostalom – na čelu probuđenog naroda. Doktora svake fele nije falilo. Snovi provincijskih gimnazijalki odjednom su prerasli lepršavost, plastično cveće i „ruske“ opise prirode u korist jednakosti, mira, sreće, bolje budućnosti i lepših predela. Odnekud, ta vizija – ili, ako hoćete, san – poklopila se sa slikom komunističke Rusije, Kine i Severne Koreje, sasvim nevinih u ovoj priči.
Jedina preporuka za snevače Jugoslavije – što god im to značilo – svodi se na isticanje banalne činjenice da je san jedna od najintimnijih ljudskih stvari, i da se snovi pričaju samo najbližima. Psihijatrima svakako ne, ukoliko ne želite da se probudite u ludnici. Nacionalnim psihijatrima još manje, jer ćete se probuditi u još manjoj, siromašnijoj, jadnijoj i, dakako, još demokratskijoj zemlji.
Neka vrsta utehe možda leži u izvesnosti da ono što sanjate kao bolju prošlost vaši lideri doživljavaju kao noćnu moru. Bude se usred sopstvene demokratske pomrčine s vriskom na usnama, i inače bolesno srce hoće da iskoči iz grudi, zaboravili su da li se kaže povijest ili istorija, usne dršćući pitaju nisam valjda stvarno navijao za Partizan, jesam li zaista sve svoje knjige objavio u Zagrebu tvrdeći da je Stradun najlepše mesto na svetu, koja li ono beše naskuplja srpska reč, šta ono beše nema cenu kojom se može platiti… Jutro ih zatiče s podočnjacima, kako na konferenciji za novinare odgovaraju na nepostavljeno pitanje, vičući: „Nikakva Jugoslavija, nikakva obnova, nikakva saradnja…“ A niti ih ko šta pita, niti im ko šta nudi.
Obični ljudi, prisilno budni, pitaju se kako od sitnog šverca među bivšom braćom da zakrpe javu, sanjajući šta bi se od onog što normalan svet ni u snu ne kupuje moglo Njima preprodati. Viđaju se na ničijoj zemlji, ozbiljno uzdržani i rezervisani, sasvim budni: u međuvremenu su se naučili mafijaškim poslovima, poslovanju bez papira i bez sentimentalnosti. Povrh svega, još dele najstariji ovdašnji san: sve je u redu, samo nek´ komšiji crkne krava.
Zato se valja razumno plašiti da će ovdašnje valjanje u snovima trajati još dugo. Ko na to ne pristaje, pa i po cenu večne nesanice, treba da ima na umu Federika Garsiju Lorku:
Nije život san. Budite budni!
Budni, budni! …
Ali nema zaborava ni sna. Živa rana.
