Potpisan je dokument kojim se operacionalizuje i konkretizuje sporazum o strateškoj saradnji Srbije i Mađarske u oblasti odbrane koji je postignut 2023, izjavio je nakon potpisivanja predsednik Aleksandar Vučić, piše Dojče Vele (DW).
On je istakao da je ključni element tih odnosa vojna saradnja koja se ogleda kroz realizaciju bilateralnih i multinacionalnih vežbi, vojno-vojna i vojno-tehnička saradnja u oblastima nabavke sistema i sredstava naoružanja.
Predsednik Srbije veruje da je to korak bliže vojnom savezu dve zemlje, ali da se o tome pitaju i mađarska strana, kao i mađarski i srpski parlament.
Verovatno se o tome pita i NATO, jer je Mađarska njegova članica.
Odgovor Hrvatskoj, Albaniji i Kosovu
Sporazum, dakle, nije neki preveliki novitet, ali dolazi nakon deklaracije o vojnoj saradnji Hrvatske, Albanije i Kosova, koja je u Beogradu ocenjena kao provokativna. Potpisivanje dokumenta sa Mađarskom se stoga vidi i kao odgovor Beograda na tu inicijativu, koji se može posmatrati i kao nastavak Vučićevog takmičenja sa Hrvatskom.
Praktična vrednost tog sporazuma nije previše značajna za dobrobit građana Srbije, ili njihovu bezbednost i, kako za DW ističe direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, „kada se analiziraju svi strateški ugovori koje Srbija potpisuje, ona takve ugovore nema jedino sa Burkinom Faso“.
„Taj sporazum je fokusiran isključivo na ekonomske dobitke za firme koje su bliske dvojici autoritarnih lidera Viktoru Orbanu i Aleksandru Vučiću. Tako da ovaj sporazum može imati taj PR efekat, kao nekakva kontrateža dogovoru koji je imala Hrvatska, ali suštinski on nema nekog velikog značaja“, kaže Beširi.
Učvršćivanje autoritarnog prijateljstva
Potpisivanje vojnog sporazuma s Mađarskom jeste nekakav odgovor na trojni sporazum Hrvatske, Albanije i Kosova, kaže za DW Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. On ujedno podseća i na inicijative koje stižu iz Crne Gore.
„Vidimo da Milan Knežević, lider Demokratske narodne partije, traži da Crna Gora potpiše vojno-tehnički sporazum sa Srbijom, Mađarskom i Slovačkom. Dodatni motiv tog sporazuma jeste da se još više učvrsti to autoritarno prijateljstvo dva lidera, Orbana i Vučića, i savezništvo sa Mađarskom, koja je sigurno jedan od glavnih zastupnika Srbije u Evropskoj uniji. Ono što je tu zabrinjavajuće jeste što, umesto diplomatskih inicijativa, mi imamo zveckanje oružjem u regionu“, smatra Popov.
Oštra retorika ne košta ništa
Opasnosti od nove trke u naoružanju u regionu svakako postoje, navodi Naim Leo Beširi. Jer, kako kaže, „uvek možete računati na nacionalističke snage da krenu napred i zaoštravaju retoriku“.
„Mene jedino teši da niko u regionu, uključujući i Srbiju, nema para za tako nešto. Ali, to neće sprečiti populiste u Srbiji, Hrvatskoj, Albaniji, Bosni i Hercegovini ili Kosovu, da se busaju u nacionalistička prsa. Deluje mi ipak da niko u regionu više ne želi da ratuje, tako da sumnjam da kupovina bilo kakvog naoružanja može dovesti do toga da ga neko upotrebi“, ocenjuje Beširi za DW.
Daleko od vojnog saveza
Popov ocenjuje da je svakako neodgovorno praviti takve sporazume u regionu, pogotovu ako se ima na umu da se oni potpisuju između zemalja koje su članice NATO i onih koje to nisu.
„Mađarska, recimo, ima svoje obaveze u okviru NATO, ali je istovremeno i zemlja koja oponira odlukama koje se donose unutar EU u Briselu. To pokazuje da se koristi jedna opšta zbrka koja vlada u globalnim odnosima. Za Vučića je to prilika da amortizuje ovo što mu se dešava u zemlji i u tom smislu sada se koristi prilika za neka opšta prestrojavanja za koja je neizvesno kako će se završiti“, navodi Popov.
Naim Leo Beširi skreće pažnju da „svi ti sporazumi ne mogu imati punu snagu vojnog saveza, jer bi u tom slučaju morale da postoje neke sankcije, i šta se dešava ukoliko neko bude napadnut, i tako nešto i ne možete praviti ukoliko ste članica NATO. Ovde je više reč o nekakvoj saradnji u razmeni informacija, obrazovanja, mogućnost raznih obuka, vežbi, i slično.“
Nepotrebna psihoza
Ako pak govorimo o uticaju takvih vojnih sporazuma na regionalnu stabilnost, Beširi kaže da ona „pre svega zavisi od ponašanja političara regiona“.
„Od njihove retorike zavisi koliko će se osećati netrpeljivost, i jedina nada mi je da u regionu niko nema ni materijalne ni ljudske resurse za nešto više od zapaljive retorike“, smatra naš sagovornik.
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov ocenjuje da „potpisivanje takvih sporazuma izaziva jednu potpuno nepotrebnu psihozu. Inače imamo previše zapaljivog materijala na ovim prostorima, pre svega u Bosni i Hercegovini, ali i na Kosovu, i gomilu unutrašnjih nestabilnosti u zemljama regiona, i na ovaj način se samo doliva ulje na vatru“, zaključuje Popov za DW.
