Vladimir Skočajić Skoča: Umesto da razbijem glavu, ja napišem pesmu

Za Vladimira Skočajića Skoču moglo bi se reći da je nenametljivi dobri duh dobrog Beograda. One koji ga prate na društvenim mrežama svake nedelje ujutro počasti svojom emisijom Gistro FM, nekada emitovane na odavno nepostojećem Radiju B92. Za mnoge je putokaz do dobre muzike koja se ne može svugde čuti. Iako se za njegovo znanje o muzici može reći da je enciklopedijsko, sebe ne smatra muzičkim kritičarom. Do sada se predstavljao kao ljubitelj muzike i pisac bez knjige. Na početku razgovora za portal “Vremena” prvo ga pitamo kako će se od sada predstavljati i to ne bez razloga. Upravo mu je u izdanju Booke objavljena prva knjiga, zbirka pesama pod naslovom “Ponekad se probuduš u Beogradu”.  

“Kao ljubitelj muzike i pesnik”, odgovara.

VREME: Za one koji te poznaju i koji te prate na društvenim mrežama, nije bilo pitanje da li ćeš, već kad ćeš objaviti knjigu. A čini se da su svi očekivali da prvo bude knjiga proze, a ne poezije. Kako je do toga došlo?

VLADIMIR SKOČAJIĆ: Baš zato što su ljudi očekivali jedno, baš zato sam dao ovo drugo. Ne znam ko je to beše rekao. Zvučaću pretenciozno, pa ću reći kroz zajebanciju. Nemoj ljudima da daješ ono što oni hoće, već ono šta im treba. Pesme pišem ceo život. Duže nego prozu. Još od osnovne škole i imam ih pun đavo. S tim što nikad nisam imao potrebu da ih bilo gde objavljujem. Ali prošlog leta mi se nešto nakupilo i razmišljao sam o tome da napravim što više poslova u kojima uživam. I onda sam reako hajde da izdam zbirku poezije, to mogu vrlo brzo. I onda sam sklopio tu zbirku od pesama koje sam imao. Neke sam još napisao. A što se tiče proze, plan mi je da za godinu dana objavim zbirku priča, a onda za dve godine od sada i roman. Ovo knjiga je kao neki aperitiv.

O čemu su pesme?

Pesme su manje više o svemu o čemu neprekidno razmišljam. O ljubavi, životu, muzici, politici, ljudima. Kad sedim negde i posmatram ljude, to ume da me inspiriše. Ti odnosi među ljudima, kad je neko prema tebi divan ili odvratan. Ima dosta tužnih, melanholičnih pesama, jer nakako svet je takav. A meni su pesme terapija. Ja kad poželim da nekome razbijem glavu, ja umesto toga napišem pesmu. I onda više ne želim da razbijem glavu. I onda mi je lakše. 

Ko je na tebe kao pesnika više uticao, pesnici koji su uz svoje stihove pravili i muziku ili, uslovno rečeno, klasični pesnici?

Ništa klasično. Ja od klasika znam ta neka opšta mesta. Muzuka pre svega. Mark Ajcel, Bob Dilan, Nik Kejv, Leonard Koen, Nil Jang. Svi koje sam pomenuo nisu toliko uticali na mene u smislu da se ugledam kako to recimo radio Nik Kejv. Više je to neki nesveni uticaj. Bukvalno pišem pesme kako meni odgovara. Pišem ih za imaginarnog sebe. Da ih pročita neki ja i da kažem ovo je baš dobro.

A da li bi na neku tvoju pesmu mogla da legne i muzika? Da li si imao negde neku melodiju u glavi kad si ih pisao?

Nisam razmišljao o muzici na taj način. Ove pesme više liče na priče. Kad mi kažeš poezija, ja sam oldskul u glavi, ja i dalje mislim na Desanku Maksimović. A ovo nema veze sa tim. I ne samo ovo, već uopšte moderna poezija kao što su Marko Tomaš, Milena Marković. To  su ljudi koje ja cenim i volim. To je neka nova poezija koju nismo učili u školi. 

Jednom si napisao da je mrtva trka da li je u ovom bodljikavom svetu teže pronaći sreću ili dobru, novu muziku. Zašto?

Mislim da je teže pronaći sreću. Dobre nove muzike ima, ali moraš da kopaš po svemu i svačemu, kao i za sve. A sreću je teže naći zato što je svet nakaradan. Iskreno, imam osećaj kao da mi sada živimo u vremenu koje je bilo ‘39. i ‘40. godina prošlog veka i da slede veliki lomovi. Šta tačno, pojma nemam, ali tako nešto osećam u vazduhu. I ta korona koja je bila i ovaj rat u Ukrajini… Svet mi je tužno mesto i zbog toga kažem sreću je teško naći. Mikrosvet moraš da praviš i to je ključ svega. Tu ima i sreće. A globalno, mnogo nesreće.

Emisiju Gistro FM sa svima deliš nedeljom ujutru. U knjizi umaš i pesmu Nedelja. Da li si namerno izabrao taj dan? 

To je sticaj okolnosti. Kad je emisija krenula na Radiju B92 prvo je bila emitovana radnim danom, pa su me onda prebacili u nedelju i tako je ostalo. Nedelja kao dan je meni fascinantan. Taj dan mi je drugačiji od svih ostalih u nedelji. Ja sam u fazonu kad bi došli vanzemaljci i spustili se u nedelju i njihove kolege drugi vanzemaljci da dođu u sredu na isto mesto, imali bi drugačiji osećaj. Nedelja mi je poseban dan po mnogo čemu i baš je volim. Mir, ta tišina, to što čovek može da ne radi baš ništa i da nema grižu savesti zbog toga. Kad Beogradom prošetaš nedeljom tokom leta, Beograd samo tog dana izgleda tako. Ima nešto što me vraća u vreme kad sam bio klinac. Na primer, onaj takozvani Bermudski trougao između Politike, Radio Beograda i onih kafana, te krošnje. Verovatno drugima to ne znači mnogo, ali je meni nedelja nekako mir, lagano, kao neki potok koji teče ili bonaca na moru.

U zbirci imaš i pesmu “Ponekad se probudiš u Banjaluci”. Zašto je Banjaluka dobila svoju pesmu?

U pesmama se najviše pominje Beograd. U Banjaluci sam sticajem okolnosti bio tri puta i imao sam sam tri knjieževne večeri. Dakle tri u Banjaluci i nula bilo gde drugde na svetu. I Banjaluku osećam malo posebnije od svih drugih gradova. I jedno jutro kad sam se probudio u Banjaluci napisao sam tu pesmu. Postoji još i pesma o Zagrebu, tačnije o parku Opatovina. Jedna pesma je o Visu, mada nije to pesma o Visu, već je Vis kao eskapizam.

Kako nastaje GistroFM i gde sve to tragaš za muzikom i koliko dnevno ili nedeljno preslušaš novih pesama ili albuma? Neretko oni koji te slušaju kažu da si im postao putokaz u novu muziku.

U kompjuteru imam foldere nazvane po mesecima i sve što skinem stavim u te foldere. Kad vidim da su se pojavila dva tri nova albima na mestu gde skidam muziku, a to vam neću reću gde, onda bukvalno skidam sve šta mi se učini zanimljivo. I onda preslušavam te albume i svaka pesma koja mi se svidi, ja je ubacim u Gistro folder. To je kod mene postalo kao neka fiziološka potreba da dobru muziku ubacim u taj Gistro folder. I u periodu nakon što je ukinut Radio B92, tri meseca nisam imao emisiju, ja sam i onda imao poriv da ubacujem muziku u Gistro folder. I na kraju to završi u emisiji.

Šta je to što danas puštatš u Gitro FM, a u nekom Gistro FM za 30 godina bi moglo da bude u rubrici evergrin ploča?

Ja krajem godine uvek pravim listu najomiljenijih albuma koje sam slušao te godine i praktično prvih deset sa te liste je nešto što bi moglo da uđe u tu konkurenciju za 30 godina. To su neki albumi koji oslikavaju duh vremena ili moj karakter. Za mene je evergrin nešto što je matoro, a ja ga i dalje volim. Na primer, Lemonheads. Ja sam ih slušao 90-ih i oni su meni danas evergrin. Danas obožavam War on Drugs, oni će za mene biti evergrin. National, i to će biti evergrin. To dobra muzika koja će odoleti zubu vremena.

Kakav je odnos domaće muzike i Gistro FM? Koliko je ima i kad joj daješ prostor?

Generalno nemam taj odnos domaća strana muzika. Ono što se meni sviđa, ja to pustim. Ljudi mi nekad šalju muziku koju prave i priznajem da mi se retko šta od toga svidi. Ne zato što oni to rade loše, nego ja imam taj neki svoj ukus. Imaš ljude koji vole da forsiraju domaću muziku, da dižu domaću scenu i to je OK. Ali ja lično to nemam. Meni je dobar album dobar album. Da li je iz Požarevca ili Njujorka, pustiću ga ako mi je OK. Dešavalo se da mi bendovi iz inostranstva šalju svoju muziku. Ne znam kako me nađu i kako im nije dosadno da slušaju srpski između pesama, ali mi šalju. Mnogo puta mi se to nije dopalo.

Šta je to od muzike sa ovih prostora što ti stavljaš u rang svetskih muzičkih klasika?

Hoću da napravim listu 20 domaćih albuma svih vremena i to sam počeo da radim. Otprilike u prvih pet će biti Šarlo Akrobata, Darkwood Dub – U nedogled. Idoli, ne mogu da ih preskočim, Eva Braun – Pop Music, Jarboli. Mitara Subotić Suba. Meni je neverovatno koliko je taj čovek bio talentovan i bio velik u tome što je radio. A koliko ljudi i dalje ovde pojma nema ko je Suba. Od mlađih bendova koji su aktuelni, moram priznati da provaljujem kod sebe da sam malo mator. Teško mi je da se identifikujem. Buč Kesidi ima pesmu Nema ljubavi u disko klubu. Ja se tu osećam ko deda. Kakav disko klub i ljubav tamo? To je super muzika, ali ja ne mogu da se identigikujem s tim.

Da li te i dalje iznenađuje broj ljudi koji presluša svaku emisiju?

Mene iznenđuje svaki broj koji je preko 200. To je neverovatno. Prosečno emisiju presluša između 1.500 i 2.000 ljudi. Kad je bila korona to je bilo i preko 3.000. Neverovano mi je to jer ja tu puštam manje više ono što sam voleo celog života. A ono što sam voleo celog života, niko to nije mnogo fermao pre. I sad se to odjenom sluša i ljudi slušaju, vole. Super je to i srećan sam. Ja ne puštam ništa što je moderno. Verujem da je to ljudima postao ritual nedeljom. Spremaju ručak i slušaju Skoču. Šta god da Skoča pusti, užvaju. To im je ceo ugođaj i to je meni super. 

Ponovo krećeš sa Gistro večerima, puštaš muziku po klubovima. To više nije samo Beograd. Ipak, interesanta epizoda je da te je neko pozvao da puštaš muzuku na slavi.

Čovek iz Novog Sada me je pozvao i rekao da ima jedan zanimljiv predlog. Kaže: “Meni je slava, ja tebe slušam i gotivim i onda sam mislio da te pozovem da dođeš i puštaš muziku na mojoj slavi”. Ja sad kao kakva slava, a on “Ne, ne. Ozbiljan sam”. Rekao sam mu u cifru za koju puštam muziku van Beograda kad me zovu u neki klub, rekao je važi. I ja sam seo u auto, otišao kod čovek na slavu. I prava slava, švedski sto, gosti. Čovek je uspešan biznismen i stvarno voli moju emisiju. I to je bilo više kao da me pozvao da se družimo. Puštao sam muziku, pričali smo i bilo je OK. Bila je jedna svadba, takođe. 

Jesu ti tražili muzičke želje?

Tamo gde imaju želje, tamo me nema. Mogu ljudi da mi traže da nešto pustim, ali pristajem samo ako je to nešto što ja inače puštam. Za tu svadbu bio je uslov nemojte da mi pijani starojko u ponoć traži Cecu. I bilo je kul, nije bilo takvih situacija. Ljudi koji me zovu na te stvari su u mom fazonu i brzo se razumemo. Ispunjavam ja želje, ali pravilo je ako je ta pesma u mom komputeru, to može, a velika je plej lista u mom kompjuteru. Ako je tu nema, onda ništa.

Odbio si da budeš influenser. Napisao si jednom na fejsbuku da te više ne kontaktiraju da bi nešto reklamirao. S druge strane, ljudi mogu da te podrže na Patreonu. Gde vidš razliku između ta dva pristupa, a da ipak zaradiš nešto od onoga što radiš?

Meni je ta reč influenser odbojna. Ne doživljavam sebe na taj način. A to što sam odbio, bila je situacija da je neko, na primer, izdao knjigu i onda mi piše “Skočo, hajde napši nešto o mojoj knjizi”. Ja pišem o stvarima koje inače volim. Kad bi mi neko dao lovu da izreklamiram patike, da se slikam u njima, a meni se sviđaju te patike, može. Ali da ja reklamiram patike koje ne bih nosio, nema tih para. A Patreon doživljavam kao nešto što nadomešćuje svu nepravdu koju sam doživeo na ovom svetu. Toliko stvari sam radio za džabe ili za male pare ili su me ljudi ispalili za male pare. Kad kažeš da pišeš ili puštaš muziku, ljudi su u fazonu ma to može svako. I onda sam to pokrenuo kako bi mogli da me podrže ljudi koji misle da je taj način podcenjivanja strašan. Ko želi, koliko ko može i to je zaživelo. Moram priznati to je nešto najbolje što mi se desilo u životu poslenjih godina. Tako sada plaćam račune. Tu prvo obajvim neke priče, neke pesme se samo tamo nalaze, emisija tamo izlazi pre nego što je pustim javno svima. Ljudi mene plaćaju za ono što ja jesam. 

Pripremajući se za ovaj razgovor, pitao sam ljude šta biste pitali Skoču, pa je jedno od pitanja bilo zašto si se vratio iz Amerike? Ja bih te pitao i zašto sada ostaješ ovde? 

Amerika je neviđeno iskustvo, Ostin gde sam živeo je divan. Ja sam dobio zelenu kartu sa 40 godina i otišao sam tamo u trenutku kad sam ovde već krenuo da pravim nešto svoje. I onda sam odlučio da probam tamo. Znao sam da ne mogu da odmah da krenem da radim ono što volim, pa sam radio u nekom restoranu. I kad je došla korona skapirao sam da je sve to toliko usporilo i da će meni trebati bar još pet, šest godina da gulim neke poslove koje ne volim dok ne bih došao na svoje. A ovde koliko god da je čemer, ovde imam priliku da budem ono što ja hoću. Idem u krevet kad hoću, ustajem kad hoću, nemam šefa. Radim samo ono što volim. Bukvalno sam napravio svoj mirkosvet. Moram da priznam i da političko stanje i Vučić i ekipa manje bole sada nego pre Amerike. Pre sam se mnogo više nervirao, besneo. Sad sam u fazonu da su neke stvari neminovnost. Ja imam svoj svet i u njemu ću da živim. Važnije mi je da ja radim ono što volim i da život bude po mojim pravilima, nego da kažem ja živim u zemlji gde nema toliko korupcije. Probao sam, video. Bilo je lepo. Gledao sam 120 koncerata i hajmo sada kući.  

Kad si odlazio da živiš u SAD, poneo si dva albuma. Koja i zašto baš te? I da li si kad si se vraćao iz Amerike imao isti ritual?

Nisam doneo ploču kao ploču, ali sam tamo odlepio na Roberta Elisa. On je singersongrajter iz Teksasa koji imao gelnijalan album Texas Piano Man. Znao sam za njega i ranije, ali sam tamo skroz odlepio. A to šta sam odneo to je malo viši rang. Nil Jang – Harvest Moon i  Yo La Tengo – I Can Hear The Heart Beating As One. To si mi dve najdraže poloče svih vremena i verovatno do kraja života neću moći čuti bolje. 

Knjiga ima naslov “Ponekad se probudiš u Beogradu”. Kako tebi izgleda Beograd ovih dana kad se u njemu probudiš?

Tužnjikavo, kao i svima verovatno. Zanimljivo je to kako mi je knjiga izašla baš u ovo vreme i sa ovim naslovom. Beograd ko Beograd, preživeo je svašta, preživeće i ove, nije to pitanje. Ali trenutno mislim da je tužno i biće tužan još neko vreme i plašim se da će biti još tužniji. A onda će biti kul. A ko preživi do toga kul, pričaće. Ali i to kul što će da dođe, biće kratkog daha. Ja mislim da je period između 2000. i 2003. da su te tri godine najbolje što Srbija može. I da je poenta života u Srbiji da takve tri godine razvlače što više može. Ovde će uvek biti Tito, Sloba, Vučić. E između tih likova treba probati i uživati. I to razvući. Možda grešim, ali tako mi se čini.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com