Usamljenost kao politička praksa: rata na Kosovu neće biti

Nije lako pronaći smisao u onome što Vučić govori, ali tako je oduvek: smisao nikada i nije bio Vučićeva sredina. Besmisao je teren na kojem se oseća odlično. Za besmislice se, naime, račun ne polaže jer besmislice su izvan logičkog poretka. U poslednjem nastupu na jednoj od dve svoje opskurne televizije, izjavio je „da imamo adekvatna sredstva ukoliko naš narod (na Kosovu) bude ugrožen“. U redu. Zanimljivo bi, međutim, bilo čuti od Vučića na koji stepen ugroženosti misli. Ako Srbi nisu sada ugroženi, šta bi trebalo da se dogodi kako bi Vučić ocenio da su Srbi ugroženi? Na svoj neznalački način, sve opsenjujući prostotu, pobrojao je Vučić kakvu je sve tehniku vojska kosovskih Albanaca dobila od Turske – verovatno isto ono što je od Turske kupila i Srbija – da bi potom „poentirao“ kako naša vojska ima adekvatna sredstva ukoliko Srbi na Kosovu budu ugroženi.

U redu, znamo da vojska ima „adekvatna sredstva“, otkad je na vlasti Vučić ne prestaje da govori o tome kakvu vojnu opremu kupuje i da je naša vojska čudo jedno, premda bi i ono mučeno borbeno vozilo „Lazar“ bilo dovoljno, ako je verovati Vučićevim stručnim uvidima, da osvoji Kosovo sa sve Albanijom, Grčkom i primorskom Turskom, jedino je šteta što to i takvo vozilo ne postoji. 

Vučić, dakle, kao i obično, priča prazne priče, dok iz dana u dan, iz sata u sat, doživljava teške poraze od bilmeza kakav je Kurti, a položaj Srba na Kosovu se, doslovno svakog minuta, pogoršava. Ipak, šanse da dođe do rata male su, gotovo nikakve, dok su šanse da Kosovo ostane bez Srba mnogo izglednije. Za takvo stanje najodgovorniji je, razume se, sam Vučić. On, čovek, ne zna ništa, pa ni da pregovara. Za sve vreme svoje vladavine uspeo je samo da podigne mulj, da oslabi poziciju kosovskih Srba do pretnje nestankom s Kosova, dok je Srbiju pretvorio u uzgajalište robova i mafijašku državu.

Od toga da će vojska Srbije zaštititi Srbe na Kosovu, „ako budu ugroženi“, nema ništa. A nema ništa zato što Vučić nema nijednog jedinog ozbiljnog, pa ni neozbiljnog saveznika u svetu, te bi pokretanje vojske bilo čisto samoubistvo. I on to zna. Intervencija NATO 2000. godine protiv Vučićevog i Miloševićevog režima bila je čista nežnost u odnosu na ono što bi se dogodilo kada bi vojska Srbije danas ušla na Kosovo. Ali zbog čega Srbija nema saveznike, a kosovski Albanci ih i te kako imaju? Zato što Vučić ne zna da radi svoj posao. Zato što je, da budemo precizniji, privatizovao državu i radi samo u sopstvenu korist, a ne u korist zajednice koju bi trebalo da predstavlja i na čijoj bi dobrobiti, po definiciji, trebalo da radi.

Nije njega briga ni za kakvu zajednicu, ni za kakve Srbe. Sva partnerstva i sve saveze koje je uspostavio poluprivatni su aranžmani, a ne ozbiljne političke i strateške veze. Da neće možda braća Arapi da mu pomognu ako bude pokrenuo vojsku? Putin koji ne zna gde mu je dupe, a gde glava? Brat Si kome je do Srbije stalo sve dok mu Srbija obezbeđuje robovsku radnu snagu? Ili brat Lukašenko, može biti, koji se upravo poljubio u usta s Prigožinom? Orban, možda, koji ni prstom neće da mrdne ako nema koristi za sebe? A zašto ne Makron koji je na srpskom Srbiji izjavio ljubav?

Da Vučić ima bilo kakav integritet i bilo kakav pojam o tome šta znači briga o zajednici, za ovih bi 11 godina stvorio snažna strateška prijateljstva s jakim zemljama i na taj način, uz ozbiljne i smislene pregovore s kosovskim Albancima, pružio Srbima na Kosovu šansu da prežive i žive kao ljudi. Ovako, uspeo je da upropasti sve čega se dotakao, računajući i majku Srbiju koju, onako incestuozno, s uživanjem siluje bilo sam, bilo preko svojih ovlašćenih predstavnika. 

Rata na Kosovu, dakle, neće biti jer Srbija je sama da usamljenija ne može biti, a s Vučićem na vlasti ta će se usamljenost samo produbljivati.