Jedna od pet predstava prvog Reflektor teatar festivala koji je upravo u toku u beogradskom Dorćol Plazu, je i monodrama ,,bukvalno. otprilike’’ po tekstu i u režiji Tadije Čalukovića, koju igra zagrebačka glumica Klara Fiolić.
Tadija je Beograđanin koji studira dramaturgiju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, pa je bilo zanimljivo čuti o ulozi teatra iz perspektive njegove generacije, kao i o temama o kojima možda nije poželjno govoriti.
U njegovom tekstu ,,bukvalno. otprilike’’ postoji tendencija društvene kontrole s vrha države koja destabilizije odnose između junakinja, pre svega majke i ćerke, za koje je i sam rekao da su žrtve aktuelnog političkog sistema.
„Porodica je obrazac u kojem čuče sve opcije za idealnu dramu. U ’bukvalno. otprilike.’ reč je o konceptu u kojem majka i ćerka otvaraju sve bolne tačke njihovog odnosa, često i zaboravljajući da nisu ni njih dve baš jedini krivci, već da su upregnute u socijalni i politički mlin u kojem im drugačija sudbina ni ne pripada. Ideja njihovog međusobnog mira zvuči primamljivo, ali ne bih rekao da je do toga lako doći. Apolitičnost je privilegija koju niko sa ex-Yu prostora nema. Utoliko je apsolutni mir utopija i u mojoj predstavi i u našim životima.“
U tom kontekstu, Tadija Čaluković navodi da je reditelj Oliver Frljić svojevremeno rekao da je ,,obitelj institucija kroz koju se oduvijek provodi društvena kontrola“ I kaže da „Frljić artikuliše tom činjenicom na pravi način“, a kao primer navodi njegovu predstavu ,,Mrzim istinu!“.
Kao predstavniku generacije koja je rođena nakon Petog oktobra, nasleđu Devedesetih mu je, kaže, „od presudne važnosti. Sve što stvaram, bilo da je u polju pisanja ili režije, vidim kao reakciju na istorijske okolnosti koje su dovele do sadašnjeg stanja.“
„Moral je u umetnosti elastičan pojam, ali ukratko, za mene on počiva na nekoliko postulata. Osnovni je taj da je sramota lagati i ne reći jasno i direktno kakva je uloga Miloševića u uništenju Jugoslavije. Za mene je Peti oktobar datum koji uvek izazove ponos, bez obzira na sve što se dogodilo posle i uprkos brojnim razočaranjima koja su usledila. S druge strane, kulturnu baštinu Jugoslavije smatram jednom od najinspirativnijih za svoj rad, a u prilog tome spomenuo bih da sam napisao i dramski tekst o kreatoru kultnog animiranog filma ’Profesor Baltazar’. Nije loše podsetiti da bi od srpske umetnosti ostala prašina bez jugoslovenskog razdoblja.“
Tadija Čaluković u ,,bukvalno. otprilike“ problematizuje i pitanje nasilja nad ženama, kao i položaj mladih glumica u pozorišnim institucijama, koji je katastrofalan. Kaže da bi bio „eksapizam bežati od takve teme, koja bi morala da nas se tiče. Ako predstava, film ili knjiga uspeju da dovedu do javnog dijaloga o nekoj bolnoj temi, te ako ta društvena rasprava dovede do nekih rešenja, onda je taj umetnički sadržaj postigao uspeh. Složiću se da nije epski uspeh, ali je svakako zdrava pojava za svako društvo.“
Tri ključna pojma njegovog stvaralačkog procesa su „adrenalin, sloboda i priča. Sloboda nema alternativu, adrenalin je najvažniji začin, a dobra priča je kičma koja sve to drži. Najtužniji sam kada posle predstave ili filma izađem kao iz stomatološke ordinacije, sa ciljem da što pre zaboravim to što sam proživeo i trpeo. Zato je za mene najveći cilj da dotaknem publiku, da ih dovedem u stanje zapitanosti i otvorim im mogućnost lične promene nabolje. I da možda, na kraju, iz sale izađu kao ljudi s malo drugačijim pogledima na stvarnost.“
Predstava Tadije Čalukovića je na programu Reflektor festivala sutra, u sredu, u Dorćol Plazu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
