IT-ijevci, privatne firme, fondacije i građani uspeli su da za nekoliko meseci sakupe 137 miliona dinara kako bi pomogli zaposlenima u prosveti koji ne primaju platu. Vlast ih je kaznila jer su ustali u borbu za studentske zahteve.
Sakupljenih malo više od milion evra bilo je dovoljno da 8.220 nastavika i saradnika, onih koji su se prijavili da su socijalno ugroženi, primi simboličan iznos od 10 ili 20.000 dinara. Među njima je najviše bilo bolesnih prosvetnih radnika, kao i porodica u kojima oba roditelja radi u nastavi.
Ako se ova brojka uporedi sa ukupno 75.000 nastavnika u osnovnim i srednjim školama, od kojih su mnogi bili u potpunom ili delimičnom štrajku, pa nisu primili jednu, dve ili više plata, a doda i 7.000 zaposlenih, koliko broji samo Beogradski univerzitet – cifra koja je potrebna da ovi ljudi prežive bez plate ide u nedogled.
Uplata je sve manje
„Primetan je trend smanjenja uplata društva preko Fondacije“, kažu za „Vreme“ iz Fondacije Alek Kavčić. „Otprilike dobijemo 100 donacija dnevno u vrednosti oko milion dinara. S tim, što je u ovom trenutku neznatno veći priliv sredstava od dijaspore nego li od stanovnika Srbije.“
Dodaju i da je Skupština u rasejanju, koju čine nekadašnji studenti srpskih fakulteta, koji su otišli na studije u inostranstvo ili su se preselili tamo, imala kampanje u gradovima u kojima ima aktiviste, pa je i to dalo rezultat.
Iako je iznos koji je potreban basnoslovan, Srbija se ipak ne može pohvaliti kao solidarna nacija, barem kada je reč o ljudima kojima su puna usta protesta i podržavaju studente.
O čemu je reč? jesmo ili škrtice ili jednostavno nemamo odakle?
Imamo li?
Borba sa vremenom
Ekonomista Saša Đogović za „Vreme“ kaže da bi, kada se gleda finansijski, najviše mogli da pomognu ljudi zaposleni u sektorima koji su najbolje plaćeni. Na listi najunosnijih zanimanja su IT, finansijski sektor, vazdušni i energetika.
„Videli smo da su pojedinci i grupe iz tih oblasti i uplaćivali novac, u prvi mah. Sad, ne može se očekivati ni da to davanje traje doveka, a nisu ni to velike grupe ljudi“
Kaže da ih je „jednostavno pregazila borba sa vremenom i čekanje da se probije taj čep ignorisanja vlasti”, te da je neminovno ja dođe do izbora”. Samo što sve to košta ljude koji se žrtvuju.
Najveći finansijski teg društva koje se bori za studentske zahteve i neko bolje i uređenije sutra u Srbiji, nakačen je na prosvetne radnike i studente.
„Sada se nudi neko Solomonsko rešenje, da studenti nastave blokade, a da profesori pređu na onlajn nastavu i tako zadrže formu za dobijanje plate. Pitanje je da li će to proći jer je režim svestan da je finansijsko iscrpljivanje veoma delotvorno“, dodaje Đogović.
Usud srednje klase
Drugu teoriju daje sociolog Slobodan Cvejić, i sam profesor na Filozofskom fakultetu, koji takođe ne prima platu.
„Priča oko solidarnosti sa studentima se vrti unutar srednje klase koja nije ekonomski jaka“, objašnjava specifičnu srpsku situaciju.
Činjenica je da, sada već decenijama, srednja klasa, ukoliko je merimo po obrazovanju, a to su ljudi koji su završili višu školu ili fakultet i rade posao “belih okovratnika” negde u kancelariji, često finansijski lošije stoje od “plavih okovratnika”, odnosno građana sa završenom osnovnom ili srednjom školom koji rade posao majstora ili se bave sličnim zanimanjem.
Kako srednja klasa u Srbiji mahom podržava studentske proteste, Cvejić misli da ona više ne može ni sebe da izdržava, a kamoli da pomogne nekom drugom.
Šta mislite, ko je finansirao studente?
Cvejić dodaje i da ljudi masovno nisu svesni koliko su prosvetni radnici finansirali studente.
„Po tabloidima se pisalo kako proteste finansiraju strane vlade, a zapravo smo ih finansirali mi, prosvetari i građani koji su mesecima donosili novac. Sada su nama oduzeli platu, pa nemamo više ni da pomažemo studente, a ljudi koji su mesecima donosili novac, hranu, svakako pomagali, i sami su presušili“, govori on.
Kako je vlast odsekla taj glavni kanal za studente i tok novca koji je stizao iz prosvete, veoma je važno da opozicija sada sve svoje akcije spoji samo u borbu – za izbore.
„Nema vremena za održavanje ovakvog sistema otpora“, kaže Cvejić. „Osim ako ne stigne neka velika donacija iz privatnog sektora, što se do danas nije dogodilo.“
