Policija protiv građana: Povratak u devedesete Ivice Dačića

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić svoj politički put počeo je da gradi kao šef infortavine službe Socijalističke partije Srbije (SPS) u predizbornoj kampanji 1992. i 1993. godine i kao portparol te partije. Na toj poziciji bio je osam godina, do 2000, kada je postao šef beogradskog SPS-a.

Nakon 5. oktobra bio je član prelazne Vlade Savezne repuplike Jugoslavije, kao koministar informacija. Od 2000. godine bio je i potpredsednik SPS-a, a na predsedničkim izborima 2004. godine osvojio je peto mesto sa 126.000 glasova, odnosno četiri odsto od ukupnog broja glasova.

Naslednik Slobodana Miloševića na mestu šefa partije postao je u decembru 2006. godine kada je na kongresu SPS-a pobedio Milorada Vučelića sa 500 glasova razlike.

„Počnimo ljubav iz početka“

Na vlast se Dačić vratio nakon parlamentarnih izbora 2008. godine, kada je SPS postao koalicioni partner Demokratske stranke na čelu sa Borisom Tadićem koji je na tim izborima predvodio koaliciju „Za evropsku Srbiju“.

Jedan od predizbornih slogana Dačićeve predizborne koalcije, koju su osim SPS-a činile i Jeidnstvena Srbija i Partija ujedinjenih penzionera Srbije, bio je, u skladu sa njegovim pevačkim afinitetitma: „Počnimo ljubav iz početka“.

Građani Srbije očigledno nisu imali ništa protiv toga da ponovo uđu u ljubavni odnos sa SPS-om, pa je Dačićeva koalicija na tim izborima osvojila 20 poslničkih mandata, čime je postala četvrta po brojnosti poslanička grupa u Skupštini Srbije. Tih 20 poslaničkih mandata, ispostavilo se, bili su jezičak na vagi za formiranje nove skupštinke „proevropske“ većićine, pa se Dačić vratio na vlast u kojoj od tada do danas neprekidno participira.

Odmah po saopštavanju rezultata izbora, Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija krenule su u pregovore sa koalicijom okupljenom oko SPS-a o formiranju nove Vlade, ali ti pregovori su propali i zato što SPS nije hteo da prihvati predlog DSS-a o poništavanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Evropskoj uniji.

Zato se Dačić za veoma kratko vreme dogovorio s Tadićem oko ključnih principa: „očuvanja Srbije, socijalne pravde, nastavka evropskih integracija Srbije, borbe protiv korupcije i kriminala“. Pored toga i Evropska unija silno je podžavala formiranje proevropske vlade. Tadić i Dačić su se dogovorili, predsednica Skupštine Srbije postala je Slavica Đukić-Dejanović, za premijera je, kao nestranačka ličnost izabran Mirko Cvetković, a njegov zamenik, prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova postao je Dačić.

„Istorijsko pomirenje“

Tadić je tada sa njim potpisao famoznu Deklaracija o političkom pomirenju demokrata i socijalista. Ta deklaracija, činilo se tada, u oktobru 2008. godine, imala je istorijski značaj samo za Tadića i Dačića, dok su druge političke partije oštro kritikovale pomirenje bez izjašnjavanja o prošlosti. Ni za žrtve Miloševićevog režima nije bilo prihvatljivo pomirenje bez izvinjenja i ograđivanja od politike devedesetih.

Samo četiri godine kasnije Dačić je dokazao da ta deklaracija ni njemu ništa ne znači, pa je na parlamentarnim izborima 2012. godine pružio bezrezervnu podršku Srpskoj naprednoj stranci koju je tada još vodio Tomislav Nikolić.

Uporedo sa parlamentarnim te godine su održani i predsednički izbori na kojima je u drugom krugu Nikolić pobedio Tadića sa razlikom od 70.000 glasova. Tadić je bio pobednik prvog kruga u kome je dobio 10.000 glasova više od Nikolića. Pobeda tadašnjeg predsednika SNS-a bila je jasan znak, okidač za Dačića, koji je okrenuo leđa Tadiću i formirao vladu sa SNS-om.

Dva i po meseca pregovora nakon izbora Vladu Srbije su formirali koalicija oko SNS, SPS-PUPS-JS i Ujedinjeni regioni Srbije, kojima su se pridružili Socijaldemokratska partija Srbije i još nekoliko predstavnika manjina. Za premijera je izabran Dačić, koji na Vidovdan dobio mandat za sastav vlade od novoizabranog predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

Dačić je od tada bio predsednik Skupštine Srbije (2020. – 2022.), ministar spoljnih poslova u dva navrata (2014. – 2020. i 2022. – 2024.) i još dva puta premijer (2017. i 2024.)

Osim što voli da je na vlasti (poznat je po izhavi da je „samo dve godine tokom svoje političke karijere nije bio u vlasti i da je tada video da to nije dobro“), Dačić mnogo voli da peva, naročito pred inostranim delegacijama, što mnogi shvataju kao poniženje države Srbije.

Pevanje i povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova

Ipak, Dačić se 2016. godine u emotivnoj ispovesti za prorežimski tabloid „Srpski telegraf“ izjadao da ga „Vučić tera da igra i peva strancima“. U oktobru 2017. godine je pevao predsedniku Turske Erdoganu, pa je od muftije Mustafe Jusufspahića dobio bakšiš.

„Ako neko misli da je to lako, neka proba. Ja sam svoj cilj postigao. Erdogan je zadovoljan i to je glavna vest u Turskoj“, rekao je tada Dačić.

Iako nije bio dovoljno ubedljiv da bi svojim pevanjem umilostio Erdogana da povuče tursko priznanje nezavisnosti Kosova, Dačićevo pevanje sasvim sigurno je, uz još neke „neformalne“ diplomatske, a verovatno i korupcionaške poteze, izboksovalo ukupno 15 povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova. Naravno, nije reč o državama koje su važni „igrači“ na međunarodnoj sceni, jer teško da bilo ko bilo šta pita Palau, Burundi, Nauri ili Solomonska Ostrva.

Da li je Dačić ucenjen?

U delu javnosti koja se kritički odnosi prema režimu Aleksandra Vučića vlada mišljenje da je to Dačićevo „cirkusiranje“ zapravo polsedica toga što je on ucenjen silnim aferama, počev od afere „Kofer“ pa do snimljenih razgovora sa Rodoljubom Radulovićem – Mišom Bananom, povezanim sa Darkom Šarićem i trgovinom drogom.

Te ucene možda su uticale i na Dačićevo ministrovanje i reakciju policije prema mirnim demonstrantima. Na svakoj konferenciji za novinare koju Dačić organizuje od kako je počela ozbiljna policijska represija, pendrečenje, protivzakonita hapšenja i pritvaranja i neumerena upotreba hemijskih sredstava, prisutni su isključivo prorežimski mediji, a pitanja koja nisu po volji Vučića su striktno zabranjena. Na primer o komandanto JZO Marku Kričku koji je šamarao stidentkinju Nikolinu Sinđelić i pretio joj da će da je siluje, ili potpuno nepotrebnoj policijskoj brutalnosti nad miroljubivim građanima zabeleženoj video kamerama i zašto umanjuje broj demonstranata.

Dok policija nastavlja da besomučno mlati građane, Dačić obaveštava javnost isključivo o povređenim policajcima i hvali njihovo postupanje prema civilima i toleranciju. Čeka se samo da zapeva iz meraka.

Dok je kao šef beogradskog odbora SPS-a sedeo u partijskim prostorijama na Studentskom trgu 1996. i 1997. on je prosto negirao postojanje studentskih protesta koji su tutnjali oko njega. Nisu tada u vrhu vlasti shvatli da je režim koji objavi rat studentima osuđen na propast osim ako, kao u Kini, na njih ne izvede tenkove. Nekoliko godina kasnije bio je oduvan sa vlasti. Armija je bila odbila da izvede tenkove protiv svojih građana.

Aleksandar Vučić svoj režim od studenata i profesora sada brani policijskom silom za koju je direktno odgovoran miniustar unutrašnjih poslova Dačić koji kao da, svom političkom iskustvu uprkos, nije naučio lekciju i devedesetih.