Država se ne menja ulaskom u kabinet ministra

Iskustvo rada u vladi Zorana Đinđića ne ostavlja prostor za utešnu priču o Petom oktobru. O njemu se ne može govoriti samo kao o lepom sećanju, niti kao o dovršenom prazniku demokratije. Peti oktobar nije propao zato što nije bio pobeda. Bio je pobeda, velika i istorijska. Ali pobeda ruši vlast; promena države razgrađuje poredak koji tu vlast proizvodi, hrani i štiti.

Tada je osvojen politički trenutak, ali nije osvojena institucionalna dubina. Smenjeni su ljudi na vrhu, ali nisu dovoljno brzo promenjeni pravila, službe, tokovi novca, strah i navike poslušnosti. Ta razlika između pobede nad režimom i promene države skupo nas je koštala.

Vlast i država

Danas, posle pobede Studentske liste, ta se razlika ne sme ponovo izgubiti iz vida. Situacija nije ista. Đinđićeva vlada nastala je iz široke koalicije koja je znala koga ruši, ali nije imala isti odgovor na pitanje kakvu državu gradi. Studentska lista dolazi sa apsolutnom većinom. To ne znači da će posao biti lakši, nego da će izgovora biti manje.

Najveća greška posle Petog oktobra nije bila u tome što se nije znalo šta treba uraditi. Znalo se. Problem je bio u tome što se verovalo da će politička pobeda sama proizvesti institucionalni poredak. Nije ga proizvela. Država ima sopstvenu inerciju. Ona pamti kadrove, lojalnosti, tajne, ucene, navike, neformalne hijerarhije. U sociološkom smislu režim nije samo skup ljudi na vlasti, nego mreža interesa, institucija, strahova i simboličke moći. Ako ta mreža ostane netaknuta, ona preživi poraz svog vođe.

Država se ne menja ulaskom u kabinet ministra. Ona se menja tamo gde je režim najdublje ukopan: u dosijeima, službama, javnom novcu, frekvencijama, javnim preduzećima, konkursima koji to nisu i partijskim naredbama koje imaju snagu zakona. Ako se ti mehanizmi ne razgrade, režim preživi i sopstveni poraz. Izgubi lice na vrhu, ali sačuva reflekse, ljude, novac, arhive i strah.

Zato se pobeda nad Vučićem ne meri samo time da li je izgubio izbore. Meri se time da li će njegova mašina ostati bez goriva. A ta mašina neće stati sama od sebe. Ona raspolaže kapitalom kakav Milošević posle 2000-te nije imao u istom obliku: medijskim, poslovnim, kadrovskim, lokalnim i obaveštajnim. To su televizije, tabloidi, javna preduzeća, lokalni moćnici, firme navikle na državne poslove, stranački poverenici, botovske mreže i ljudi koji su naučili da se vlast ne pita, nego služi.

Foto: Draško Gagović

Delovati odmah

Taj kapital će pokušati da kupi vreme, priču i strah. Prvi pokušaj političkog preživljavanja neće doći kao program, nego kao narativ. Reći će da je lustracija osveta, istraga progon, otvaranje ugovora haos, smena nezakonitog direktora čistka, kontrola javnog novca napad na stabilnost, oslobađanje medija nasilje nad medijima. U toj inverziji biće sadržana prva ozbiljna politička bitka prelaznog perioda.

Zato Studentska lista ne sme da proizvodi slike osvete, ali ne sme ni da čeka da se sistem presabere. Potrebna je mirna ruka i precizan rez: brže od opstrukcije, sporije od besa.

U filozofskom smislu, ovde se ne radi o osveti, nego o obnovi javnog poretka. Pravda ne sme biti revanš, ali ni pomirenje sa zločinom države nad sopstvenim građanima. Pravo mora da zameni volju, postupak osvetu, dokaz politički poklič.

Zbog toga se prelazni period mora započeti tamo gde svaka odgovornost počinje: u obezbeđenju dokaza. U ministarstvima, javnim preduzećima, policiji, BIA, poreskim organima, katastru, tužilaštvima, regulatornim telima i državnim fondovima mora se odmah zaštititi dokumentacija.

Mora se obezbediti digitalni trag i znati ko je imao pristup predmetima, ugovorima, spiskovima isplata i službenim beleškama. Bez dokaza, svaka reforma postaje moralni govor. A moralni govor u Srbiji traje dok ga ne pojede sledeći tabloidni naslov.

Aparat sile

Istovremeno, mora se otvoriti pitanje aparata sile. Tu se Peti oktobar najviše spotakao. Pobuna JSO bila je rana opomena da se demokratska vlast ne može osloniti na aparat koji se u presudnom času ponaša kao zaseban centar moći. Danas to ne mora izgledati isto. Ne mora biti kolona pod oružjem. Dovoljno je da policija ne dostavi podatke tužilaštvu, da se službena beleška izgubi, da se svedok zaplaši, da se istraga uspava. Autoritarni aparat ne mora da puca da bi se branio. Ponekad je dovoljno da ćuti.

Zato posebna tužilačka policija nije tehničko pitanje. To je pitanje da li će tužilaštvo imati ruke ili će i dalje morati da moli one koje treba da istražuje. Ali ni tu ne sme biti improvizacije. Nova vlast ne sme da napravi svoju partijsku policiju umesto njihove. Mora da uspostavi službu koja odgovara zakonu, tužiocu i sudu, a ne pobedniku izbora.

Lustracija dolazi tek onda kada se velika reč prevede u precizan postupak. Iskustvo posle 2000. je neumoljivo: zakon je postojao, komisija nije zaživela, dosijei nisu otvoreni, odgovornost nije utvrđena. Ako Studentska lista hoće lustraciju, mora odmah da kaže šta je njen predmet, za koja dela, u kom postupku, sa kojim dokazima, pred kojim telom i uz koju pravnu zaštitu. Ne sme se kažnjavati pripadnost, nego zloupotreba javne moći. Ne sme se izjednačiti čovek ucenjen da ide na miting sa čovekom koji je ucenu organizovao.

Posebno pažljivo mora se preseći veza između države i novca. Vučićev sistem nije živeo samo od propagande. Živeo je od javnih nabavki, posebnih zakona, međudržavnih ugovora, javnih preduzeća, subvencija, reklama, nameštenih konkursa i straha dobavljača.

Korupcija nije samo moralni kvar. Ona je način upravljanja. Proizvodi poslušne direktore, zavisne medije, ucenjene radnike i bogate posrednike. Ako ostane isti način raspolaganja novcem, promena vlasti će proizvesti samo novu klasu nedodirljivih.

Foto: Goranka Matić

Mediji

Ni mediji se ne oslobađaju prostom promenom urednika. Ne sme biti pobedničke osvete i političkog preuzimanja frekvencija. Ali ne sme biti ni lažne neutralnosti prema sistemu koji je od javnog informisanja napravio fabriku straha. Medijska sloboda se uspostavlja razotkrivanjem vlasnika, ukidanjem prikrivenog finansiranja poslušnih, reformom REM-a, oslobađanjem javnog servisa i objavljivanjem tokova državnog oglašavanja. Nacionalna frekvencija nije ratni plen.

Iza svega stoji javni sektor, najšira društvena baza autoritarizma. Tu se sistem vidi najjasnije, jer pogađa čoveka u stomak. Građanin koji zna da mu posao zavisi od partijske poruke nije slobodan građanin. Formalno, on može da glasa kako hoće. Ali ako direktor vodi računa ko se nije pojavio na skupu, ako mu ugovor ističe za tri meseca, njegova sloboda ostaje upisana u zakon, ali ne i u život. Depolitizacija javnog sektora zato nije administrativna reforma, nego socijalna zaštita slobode.

Najvažnije je, međutim, da nova većina odmah prihvati ograničenja sopstvene moći. Ako Studentska lista hoće da razgradi Vučićev sistem, mora da počne od pravila koja neće važiti samo za poražene, nego i za pobednike. Vlast se menja kada drugi ljudi sednu u iste kancelarije. Država se menja kada ni ti drugi ljudi više ne mogu da rade ono što su zamerali prethodnima.

Istorijska šansa za samoograničenje

Studentska lista ima retku političku prednost: pobedu koja nije došla iz stranačke rutine, nego iz društvenog bunta protiv poniženja, korupcije i nasilja. Ali baš zato mora da se čuva najopasnije iluzije: da moralna nadmoć sama uređuje institucije. Ne uređuje. Institucije se uređuju pravilima, dokazima, rokovima, javnošću rada i spremnošću vlasti da izgubi neku bitku pred nezavisnim organom.

Ako prva odluka bude samo smena ljudi, pervertirani sistem će preživeti. Ako među prvim odlukama bude zaštita dokaza, razotkrivanje tokova novca, nezavisna istraga, jasna lustracija, slobodan javni servis i konkurs umesto partijskog postavljenja, onda će pobeda početi da liči na promenu države.

Najvažniji test Studentske liste neće biti koliko brzo može da kazni Vučićeve ljude. Najvažniji test biće koliko brzo može da napravi institucije koje će, koliko sutra, biti sposobne da kontrolišu i njene predstavnike u vlasti. Tek tada poraz jednog autokrate neće biti samo smena vlasti, nego kraj autoritarnog modela države protiv koga smo se izjasnili na izborima.

Autor je bio pomoćnik ministra za rad u vladi Zorana Đinđića