Pendrekom protiv studenata: Gotov je!

„Studentski protest 1996/1997. bio je izuzetan moralni čin jedne generacije koja je na direktan i politički ubojit način izrazila neslaganje, ne samo sa izbornom krađom u Srbiji (nakon lokalnih izbora ’96), već i neslaganje sa ukupnim stanjem u zemlji. Nije fraza: nema reči kojima se verno može opisati ta bujica šarma, ljudske upornosti i političke zrelosti“, pisao je svojevremeno glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković.

Godina 2024. i 2025. studenti su ponovo pokrenuli narodni otpor jednoj drugačijoj, ali jednako sumanutoj i odnarođenoj, kleptokratskoj vlasti. Kao i onda, i sada vlastodršci deluju nemoćno pred upornošću, doslednošću, nepodmitljivošću, neustrašivosti mladih ljudi. Kao i onda, i sada raste histerija u vrhu partijske države i njenog vođe jer nikako ne uspevaju da sklone studente sa ulica. Istorija se ponavlja: Aleksandar Vučić se kao onomad Slobodan Milošević latio pendreka i dao nalog policiji da mlati i hapsi mlade ljude ne bi li ih zastrašio. Podseća sve to na onu poučnu priču o škorpiji i žabi.

Foto: Marko Dragoslavić/FoNet

Naravno da postoje velike razlike. Suštinska je da je Otpor imao veliku pomoć zapadnih zemalja, a da današnji srpski studenti nemaju nikakvu podršku razvijenih demokratija, osim verbalnu pojedinih političara. Naprotiv, za razliku od Slobodana Miloševića, Vučić je taj koji se umiljava državnicima sa Zapada, obećava da će da ispuni šta od njega traže, pa ga i dalje nisu pustili niz vodu, mada im je jasno sa kime imaju posla. Tu je lekciju današnji predsednik Srbije naučio.

Otpor_09

Druga je da se onomad građanska opozicija ujedinila u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), da se Zoran Đinđić iskristalisao kao njen lider, a Vuk Drašković otpao iz petooktobarske priče jer nije prepoznao istorijski trenutak. Danas je i posle 13 godine vlasti Srpske napredne stranke i braće Vučić opozicija i dalje razjedinjena, opterećena sujetama partijskih lidera i potrebom pojedinaca da se nametnu kao vođe opozicije. DOS je bio ozbiljan politički faktor i sarađivao je sa Otporom, današnja opozicija je sama sebe u opštoj narodnoj pobuni protiv bezakonja i krađe marginalizovala.

Od pokreta u partiju

I dalje.

„Tamo gde otporaši vide svoj glavni adut – u nekoj vrsti političke ’nevinosti’ – leži i njihov potencijalni glavni problem: otporaši su, i nakon prerastanja studentskog u ’narodni’ pokret, ipak doživljeni kao organizacija mladih i nedovoljno iskusnih ljudi“, pisala je u „Vremenu“ Vera Didanović.

Otpor se tek po svrgavanju Miloševića transformisao u političku partiju. „Mi smo jedina organizacija koja nema podmladak, nego postarak“, govorili su otporaši početkom ovog veka. Izbornu pobedu protiv Miloševića izvojevao je DOS koji je izbacio Vojislava Koštunicu da se na predsedničkim izborima 2000. godine kandiduje protiv Miloševića.

Blokada autoputa kod Bubanj potoka.9.5.2000.foto:Emil Vas

Današnji studenti su shvatili da od opozicionih političkih partija nema nikakve vajde. Zato se spremaju da na parlamentarnim izborima, kad god da budu raspisani, učestvuju sami, sa sopstvenom izbornom listom.

Otpor je na parlamentarnim izborima 2023. godine prošao katastrofalno, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi danas studentska lista pobedila na izborima.

Počelo je kao „igra“

“U leto 2000. godine, Otpor se Srbijom, najviše među studentima i srednjoškolcima, proširio poput virusa. Za većinu, sve što se događalo bila je igra koju su voleli da nazivaju ‘borbom’ ili ’revolucijom’, a u stvari je bila dobar način za kanalisanje adolescentskog i pubertetskog bunta. Umesto svađa i sukoba sa roditeljima i ostalim autoritetima, tu je bio univerzalni neprijatelj: režim Slobodana Miloševića, protiv kog se može boriti pisanjem grafita, deljenjem letaka, odlikovanjem ćurki i sličnim performans-akcijama.

Verovatno bi se sve završilo na tome da upravo režim, sa svojom histeričnom reakcijom, hapšenjima, maltretiranjima i batinanjem nije ’ispao glup u društvu’ i bezazlene male konspirante učinio žrtvama. Tako je sve prestalo da bude igra, Otpor je dobio društvenu težinu, a njegovi aktivisti od razbarušenih dečaka i devojčica postali deo političkog establišmenta.

Otpor_17

Od 1998, kada je Otpor osnovan, do 2000, kada su ispunili misiju sažetu u sloganu ’Gotov je!’, gradili su imidž mladih, energičnih, za vlast nezainteresovanih, nepotkupljivih, nezavisnih od političkih partija i bilo koje druge strukture“, pisala je u „Vremenu“ Jovana Gligorijević, koja je i sama kao tinejdžerka bila aktivna u Otporu.

Iz ovog opisa se lako mogu uočiti dodatne sličnosti i razlike između Otpora i današnjih Studenata u blokadi. Od samog početka studentskih protesta u novembru 2024. ništa nije izgledalo kao „igra“. Počeli su premlaćivanjem studenata FDU.

Ovi današnji studenti deluju zrelije od onih koji su se na političkoj sceni Srbije pojavili 1996. godine, a možda je to samo utisak, u međuvremenu 30 godina starijeg, autora ovog teksta.

Jedna od suštinskih razlika dva studenska pokreta je i da se ovaj današnji odvija u eri društvenih mreža. Načini komunikacije i organizacije su bitno drugačiji, sve se odvija daleko brže, koordinacija je mnogo lakša, baš kao i povezivanje sa građanima željnih promena.

Ova dananašnja studentska pobuna koja je pokrenula građanske proteste obuhvata daleko veći broj građana, neko devedesetih.

Ne dirajte decu

Suštinski sličnosti su, međutim, veće od razlika: kada se mladi ljudi pobune sa verom u neke više ciljeve, zapravo ih je nemoguće zaustaviti.

Jer, prvo: mladi ljudi su daleko hrabriji od ljudi srednjih godina, zato što prosto nemaju iskustvo na osnovu koga bi mogli da sagledaju opasnosti kao posledicu svog delovanja.

Drugo: neumorni su. Imaju energije za sve, policija ne može da se preganja sa njima, jer policajaca niti ima dovoljno, niti mogu da izdrže taj tempo.

Treće: revolt je prirodno stanje mladih ljudi. Kada se taj revolt usmeri protiv vlasti, vlast je u velikom problemu.

Vidovdan_blog_214

Četvrto: kada napadneš jednog studenta, napao si i njegove roditelje, babe, dede, tetke, ujake. Jedan policijski pendrek po leđima studenta, udario je istovremeno još desetoro ljudi.

Zvuči kao fraza, ali nije: ne dirajte decu. Jer kada su nekome deca napadnuta nestaje svaki strah od bilo kakvih posledica. Udari mi na dete, udariću ja na tebe, pa puklo kud puklo. Tu lekciju Vučić Aleksandar nije naučio.

A što se tiče onog svakodnevnog histeričnog vrištanja na Pinku i Informeru, na Hepiju i Prvoj, Vučića, Vučevića, Brnabić, Siniše Malog… u horu sa Vojislavom Šešeljem da su studenti teroristi – tu ne slede prekršajne tužbe za klevetu, već krivične za ugrožavanje lične bezbednosti i podstrekivanje na mržnju. Svi su oni Šešelj. Decu je policija do sada samo mlatila, ne daj bože da se nekome ugasi život.

koncert-25.9.2000. photo Imre Sabo

Kao ranije Slobodan Milošević, tako danas Aleksandar Vučić ima problem što u studenteskom pobunjeničkom pokretu nema na koga konkretno da udari – nema lidera, nema vođa – pa paušalno udara na sve. Odlukom da se studentima suprotstavi golom državnom silom i naprednjačkim kontramitimzima svoj režim je uveo u terminalnu fazu. Onaj genijalni otporaški marketinški slogan mogao bi da se primeni i danas: „Gotov je!“. Vučić i Dačić ga veoma dobro pamte.