Nova ekonomija: Katastrofalni uslovi rada u domaćoj tekstilnoj industriji

U Srbiji postoji 1.687 registrovanih fabrika u sektoru tekstila, odeće, kože i obuće, a broj registrovanih zaposlenih u ovoj oblasti je 60.725. Radnici u ovoj industriji suočavaju se sa nehumanim uslovima rada, a plate su obično daleko ispod republičkog proseka. Neretko ove farbike šiju odeću i obuću za poznate svetske brendove, ali radnici u njima nemaju „svetske uslove rada“, pokazuje istraživanje koje je sproveo Centar za politike emancipacije (CPE), piše Katarina Pantelić za Novu ekonomiju.

Istraživanje koje pruža detaljan uvid u uslove rada u tekstilnoj industriji pokazuje da udeo tekstila, odevnih predmeta, kože i proizvoda u ukupnom izvozu Srbije iznosi 5,8 odsto.

Srbija je, pokazuju podaci, u periodu od 2018. do 2022. godine privukla više od polovine ukupnih stranih direktnih investicija u region Zapadnog Balkana, a tome su najviše doprinele investicije u automobilski sektor (15,9 odsto), prehrambenu industriju (11,6 odsto), tekstilnu (9,1 odsto), elektroniku (5,6 odsto) i građevinarstvo (5,6 odsto).

Sektor tekstila nije prestao da privlači strane direktne investicije ni kasnije, pa je u periodu od 2019. do 2023. godine ukupan neto priliv stranih direktnih investicija u industriji tekstila, kože i obuće iznosio je 179,4 miliona evra, a najveći priliv zabeležen je u 2021. godini (61,5 miliona evra).

„Izdržala je, i kad je završila umrla je“

Predstavnica Centra za politike emancipacije Bojana Tamindžija navela je za Novu ekonomiju da sektor tekstila, odeće i obuće u Srbiji karakteriše ceo set kršenja radnih prava od koji se radnice i radnici najčešće žale na uskraćivanje prava na bolovanje, neadekvatnu ili nepostojeću ventilaciju i klimatizaciju.

„Nije neobično da se u toku radnog vremena pada u nesvest od vrućine i isparenja, prekovremeni rad preko zakonski dozvoljene granice na nedeljnom nivou ili mesečnom nivou i zloupotreba instituta preraspodele radnog vremena“, navodi ona.

Tokom istraživanja koje je CPE sproveo, na pitanje da li su zadovoljni bezbednošću na radnom mestu, skoro polovina ispitanih radnica i radnika je odgovorila negativno. Mnogi radnici ocenili su određene segmente bezbednosti na radu kao nezadovoljavajuće.

Kao glavne probleme radnice u jednoj od pet ispitanih fabrika, navele su neadekvatnu temperaturu u radnom prostoru, posebno tokom leta, potom prašinu, buku i zagušljivost. Pored toga, radnice su navele i da nema dovoljno sanitarnih čvorova, kao i da higijena u toaletima nije adekvatna (neredovno čišćenje, nedostatak sapuna i toalet papira).

Dve trećine ispitanih navodi da su one ili njihove kolege i koleginice imali ili još uvek imaju zdravstvene probleme koji su posledica uslova u kojima rade.

Najčešće se navode problemi sa zglobovima i kičmom, oštećenja vida, sluha, respiratorne alergije, ali i srčana oboljenja. Uprkos ovome, samo dve od pet fabrika organizuju periodične lekarske preglede za zaposlene, najčešće jednom godišnje.

Ispitanice iz fabrika u kojima je ovo praksa navode da su i ovi pregledi uglavnom formalnost i da se na njima čak zanemaruju zdravstveni problemi na koje se radnice i radnici žale.

Povrede na radu su imali ili su svedočili povredama svojih kolega gotovo sve ispitanice.

One smatraju da se dosta povreda na radu dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i prevelikog pritiska za postizanjem previsokih normi. U svim fabrikama ispitanice prijavljuju da je padanje u nesvest od premora, visokih temperatura i nedostatka ventilacije redovna pojava.

Od ostalih povreda najčešće su povrede prstiju i ruku (prošivanje prstiju, posekotine i ubodi). U jednoj od pet ispitivanih fabrika prema svedočenju radnica došlo je do smrtnih ishoda direktnom povredom na radnom mestu.

„Koleginica jedna je kukala da je boli glava, tražila je u pola dva da izađe, ali joj nisu dali. Izdržala je, i kad je završila umrla je. Možda su oni njoj iz dobre namere rekli da izdrži još pola sata da ne bi odrađivala“, navodi jedna od radnica.

S obzirom na to da radnice i radnici u Srbiji šiju odeću i obuću za poznate svetske brendove, postavlja se pitanje da li je tim brendovima važno i da li obraćaju pažnju na uslove rada u zemljama u kojima imaju fabrike.

Tamindžija iz CPE naglasila je da su sigurnošću uslovi rada i zarade gotovo svuda identične.

„Ukoliko postoje razlike, pričamo o nijansama. Situacija je jednako loša i što se tiče uslova rada i zarada i u svim zemljama regiona, uključujući i zemlje članice Evropske Unije poput Rumunije, Bugarske ili Italije“, navela je ona.

Kad prebaciš normu dobiješ slatkiš

Prosečna neto zarada u industriji odevnih predmeta je iznosila u 2024. godini 61.133 dinara, odnosno oko 520 evra, dok je prosečna neto zarada u Srbiji iznosila 96.745 dinara, odnosno 825 evra.

Prema rečima Tamindžije, u sektoru tekstila osnovna zarada jeste uglavnom minimalac, a prekovremeni sati i bonusi su jednako važna komponenta zarade.

Međutim, kršenje radnih prava i niske zarade su direktna posledica poslovnog modela kome je profit na prvom mestu, tvrdi Tamindžija.

„Imamo svinju, uzimamo na kredit koncentrat, pa kad prodaš svinju uzmeš gotovinu i tako nešto kao obrneš. Imam plastenik, prodajem kupus, paradajz, beli krompir na veliko marketima. Ako je kilo paradajza sad 200 dinara u prodavnici, više uzima onaj što se nije bavio time, nego ja što sam se lomila u polju. Meni je u kući sve polovno“, izjavila je jedna radnica.

„Stalni zahtev za većom produktivnošću dovodi do nerealnih normi, nerealne norme sa druge strane služe kao mehanizam pritiska kojim se radnice i radnici ucenjuju i zastrašuju, a da pri tom povećanje produktivnosti ne znači i povećanje zarada nego uvećanje profita deoničarima“, rekla je ona.

Dodala je da se izvršni menadžeri u centralama brenda pri preuzimanju dužnosti formalno obavezuju da će uvećati profit deoničarima, što znači da ukoliko to ne ostvare krše stavke svog ugovora o radu.

„Clean Clothes Campaign mreža sva svoja istraživanja i nalaze dostavlja brendovima koji su istraživani. Povremeno pojedini brendovi reaguju i isprave nepravilnosti na koje istraživanje ukazuje, međutim cilj naših istraživanja nisu pojedinačna i izolovana rešenja, iako je svako poboljšanje značajno. Nama je cilj da ukažemo na to da su kršenja radnih prava i hipereksploatacija sastavni deo lanaca snabdevanja cele modne industrije i da su nam potrebne korenite i strukturne promene na globalnom nivou ukoliko zaista želimo da rešimo problem“, rekla je ona.

Krize u poslovanju fabrike sa jedne strane, ali i uspešno poslovanje, nemaju veći uticaj na rast ili smanjenje zarada radnica i radnika. Kada „izbace” dovoljan broj proizvoda, ili premaše normu, radnice bivaju nagrađene na načine koje smatraju ponižavajućim: aplauzom, sokom, slatkišima.

Rad u fabrici je organizovan po principu individualnih normi. Brigadirka zadaje „performans” (normu) koju radnica mora da dostigne tog dana i on je zapisan na tabletu koji stoji iznad glave svake radnice. Radnice u tablet ukucavaju broj odrađenih komada odeće.

Budući da se norma postavlja prema najbržoj radnici, neke od intervjuisanih radnica mlađih godina navode da ponekad namerno uspore u malom činu solidarnosti – da brigadirke ne bi drugim ženama podizale normu kada vide koliko jedna može da odradi.

„Nikad nisam primila više od 56.000 sa svim bonusima i prekovremenim i subotama. Imala sam mesece kad sam bila na 42.000. A tamo radim na pakovanju i vidim i cene i zujalice i te Hugo Boss pantalone koštaju 27.000 dinara“, rekla je jedna od radnica.

Srbija- zemlja jeftine radne snage

U istraživanju CPE-a navodi se da je sektor tekstila usko povezan sa intersom multinacionalnih korporacija, pa se postavlja pitanje koliko su te korporacije zainteresovane za našu zemlju i šta ih to privlači da dođu.

Tamindžija navodi da razlog u dolasku multinacionalnih kompanija leži u tome što je Srbija etablirana kao zemlja jeftine radne snage.

„Ulogu igra i geografski položaj, jer smo za razliku od zemalja Južne i Jugoistočne Azije u kojima je koncentrisan najveći procenat svetske proizvodnje odevnih predmeta, bliži tržištu Zapadne Evrope. Dodatno, a možda i najvažnije, multinacionalne korporacije privlače subvencije. Ako iznos koji kompanije dobijaju po radnom mestu uporedimo sa platama radnica i radnika lako je uvideti da su troškovi radne snage i po nekoliko godina ravni nuli“, dodaje ona.

Dolazak velikih modnih brendova u Srbiju, pomognut je i potpisivanjem povoljnih trgovinskih sporazuma sa Evropskom unijom.

Takođe, ni pad broja zaposlenih za oko 3.000 u ovom sektoru od 2019. do 2023. godine nije slučajan. Potpuno prekidanje proizvodnje kompanija koje su zapošljavale relativno veliki broj radnika dalo je taj  rezultat.

Primer za to je i italijanska kompanija Geoks koja je, po isteku subvencija i ugovornih obaveza sa državom Srbijom, relocirala proizvodnju ostavivši 2021. godine bez posla oko 1.200 radnica i radnika.

Turski Berteks je naredne godine otpustio oko 100 radnica, a dve godine kasnije Džinsi otpušta 700 zaposlenih. Početkom ove godine, još jedna turska kompanija otpustila je 100 radnica, po navodima poslodavca zbog iznenadnog prekida poslovanja sa kompanijom Zara.

Subvencije, subvencije

Vlada Srbije u ovakvim situacijama obično poseže za novim subvencijama, kako bi novootvorena radna mesta privremeno apsorbovala otpuštene radnice i radnike. Pravo na otpremninu se ni ne pominje, jer u ugovoru kompanije sa državom ova obaveza ne postoji.

„Živimo u svetu u kome 85 odsto svetske trgovine kontrolišu multinacionalne korporacije i u kome su zavisne ekonomije poput Srbije prinuđene da se takmiče sa ostalim zemljama poluperiferije i periferije kapitalizma u srozavanju radnih prava i zarada ne bi li privukle investicije, otuda subvencije. To je takozvana „trka do dna“ gde je i iznos minimalne zarade politički ispregovarana kategorija koja nema dodirnih tačaka sa stvarnim troškovima života i čiji iznos levitira oko granice siromaštva za tročlanu porodicu“, navodi Tamindžija.

Međutim tako niska zarada kompanijama je „malo“, pa se dodaju „sve izdašnije“ subvencije, poreske olakšice i besplatna infrastruktura.

„Sudbina svih fabrika u Srbiji koje su deo lanaca snabdevanja velikih kompanija nije u našim rukama i to jednu zavisnu ekonomiju čini ranjivom. Kompanije će se ponašati onako kako njima odgovara, odnosno radiće ono što im je profitabilno i radiće sve kako bi zaštitile svoje interese“, rekla je Tamindžija i kao primer koji to ilustruje navela početak pandemije COVID 19 kada su lančano modni brendovi krenuli da otkazuju narudžbine svojim dobavljačima i odbili da plate već proizvedene kontigente odeće.

Tako su, kako navodi, ostavili radnice i radnike Globalnog juga u sred pandemijske agonije bez posla i bez bilo kakve kompenzacije.

„Teret krize na taj način je pao na najosetljivije slojeve stanovništva bez ikakve ušteđevine, koji su eventualno amortizovale države. Procene su tada modni brendovi ostali dužni pet do šest milijardi dolara na ime neisplaćenih zarada radnicama i radnicima. Kod nas je država na početku pandemije „uskočila“ stranom kapitalu subvencijama na ime zarada, a kad pojedinačne kompanije napuste Srbiju država skromno amortizuje gubitak posla kroz davanja sa biroa na ime nezaposlenosti. Ovakav model je naravno povoljan za kapital, a mi moramo da razmišljamo dugoročno politički kako se iz ovog začaranog kruga izlazi“, rekla je ona.

U međuvremenu, kako kaže, rešenja su i kampanje pritiska kojima bi potencijalno mogla de se izdejstvuje makar otpremnina otpuštenim radnicama i radnicima.

„Važna alatka je i nova legislativa koja obavezuje korporacije da poštuju radna prava, standardizuju uslove rada i obezbede poštovanje ekoloških standarda poput Nemačkog zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja ili Evropske direktive o korporativnoj odgovornosti. Ovi zakoni nisu savršeni, ali su važan korak kome su prethodile godine borbe, ali i važna alatka jer kolokvijalno rečeno upućuju na“glavne krivce“ multinacionalne korporacije i aktuelan poslovni model“, dodaje ona.

Malo je uz sindikat drugačije

„Od kako je oformljen sindikat puno toga ne smeju, intervenišemo čim je neko negde prebačen ili šta god da se desi, nekad ranije ljudi nisu znali svoja prava ali malo je uz sindikat drugačije“, navela je jedna od radnica, a objavljeno u publikaciji CPE.

Svoja radna prava i njihovo sprovođenje u sindikalnom organizovanju. U jednoj od fabrika čiji su radnici intervjuisani za potrebe istraživanja, čak i oni koji nisu učlanjeni u sindikat, prepoznaju i cene borbu sindikata za bolje uslove rada.

U fabrikama u kojima ne postoje sindikati, kao razloge za nedostatak organizovanja, ispitanici i ispitanice uglavnom navode strah od otkaza, razdore među radnicima i nezainteresovanost.

Sve ispitanice imaju ugovor o radu na neodređeno, i navode da je praksa poslodavca da daje ovaj ugovor od samog početka zaposlenja, uz probni rad u trajanju od šest meseci.

Ipak, nijedna od njih ne vidi ugovor o radu na neodređeno kao zaštitu od otkaza: zbog stalnih opomena i pretnji kojima su izložene (u slučaju pada performansa ili bolovanja) ili zbog opšte nesigurnosti koja se ogleda u pretnji da fabrika može biti zatvorena jer „nikad ne znaju kada će da stave ključ na sve to“.

Diskriminacija

Većina ispitanika, radnika u fabrici, tvrdi da nisu iskusili ili svedočili diskriminaciji na radnom mestu, ali jedna trećina njih svedoči da su bili izloženi zlostavljanju na radnom mestu, vikanju, vređanju i pritiscima, najčešće zbog korišćenja bolovanja i nemogućnosti da se postigne zadata norma.

Kao primeri diskriminacije se navode vređanje i omalovažavanje po rasnoj osnovi, najčešće radnica i radnika romske nacionalnosti.

Jedan od menadžera iz inostranstva je stalno obizalio oko jedne radnice, dobaciovao joj i pipkao je u prolazu. Ona je htela da digne tužbu, ali oni su rekli da će nju da tuže za lažno optuživanje i posle toga je nismo videli. Mislim da je dobila otkaz.

U jednoj od fabrika, trećina ispitanica navodi da su svedočile seksualnom uznemiravanju koleginica od strane ljudi koji su zaposleni u menadžmentu fabrike.

U skladu sa ranije potpisanim dogovorom, satelitski TV servis EON SAT (Total TV) United Grupa prodala je kompaniji Telekom Srbija. Kompanija SBB želi da obavesti javnost o detaljima transakcije i informacijama relevantnim za postojeće korisnike ove platforme na jasan i transparentan način. Iako proces još uvek nije u potpunosti završen, korisnici satelitske usluge sada praktično postaju korisnici kompanije Telekom Srbija.

Od 3. aprila, korisnici će dobiti preko 90 novih kanala. Po zahtevu novog vlasnika redosled kanala će biti prilagođen Telekom Srbija programskoj šemi – njihovi kanali se ulistavaju prvi, a zatim slede kanali koji nisu u vlasništvu ove kompanije.

Izvor: Nova ekonomija