Demokratija je sistem u kojem glavne odluke donose svi članovi neke zajednice ili društva, u skladu sa procedurom i pravilima. Deli se na neposrednu i posrednu, u posrednoj se odluke prenose na delegate koje su svi članovi izabrali na izborima.
Demokratija nije standard ljudskog roda. Zapravo je retka. U evropskim društvima pravo glasa – izbora predstavnika – svi građani su dobijali tek u toku 20. veka. U svim ranijim vekovima to pravo ili nije postojalo ili je bilo ograničeno na uski bogatiji sloj.
Studenti i studentkinje su u ovu priču uveli snažan naglasak na neposrednoj ili direktnoj demokratiji. Ona je na fakultetima funkcionisala ovako:
Prvo, svi studenti imaju pravo da prisustvuju plenumu, raspravljaju i glasaju. Svaki glas se broji isto, odlučuje većina.
Drugo, plenumi više fakulteta glasaju o istoj temi i odluka o tome, po pravilu, postaje izvršna ako se svi slože.
Treće, glasa se često i mnogo, na ovaj način se odlučuje i o predstavnicima studenata koji će govoriti u medijima i o svemu drugom – nema lidera.
Može li se bez „lidera“?
Ostatak društva gledao je sa strane ono što studenti rade bez neke reakcije. Niko nije rekao da su oni uspešni upravo zbog direktne demokratije koju su usvojili, nego je više bilo primedbi kako ih ona usporava, ili kako se ne može bez „lidera“.
Sve ostale sfere društva nastavile su da funkcionišu po starom.
Poenta direktne demokratije, međutim, nije u tome da sve treba i može da funkcioniše na taj način, niti da se uvek može bez predstavnika, nego da se ona primeni onde gde je to moguće.
A pokazalo se da je moguće u neformalnim plenumima studenata na fakultetima i nastavnika u školama. Tako direktna demokratija može da postane zastupljenija u društvu.
Znamo za česte referendume u švajcarskim kantonima, možda i za lokalne referendume u SFRJ o tzv. samodoprinosima za izgradnju infrastrukture. Ali, toga danas kod nas nema.
U poslednjih 35 godina imali smo nekoliko referenduma, skoro uvek o ustavnim pitanjima, a narodne inicijative su se volšebno gubile u skupštini bez ikakvih posledica.
Jednakost i zajedništvo
Nije bogomdano niti je obavezno praktikovanje demokratije isključivo u obliku izbora u razmaku od četiri godine, preko kojih tzv. vlast dobija mogućnost za četiri godine maltene.
Evo ilustracija na primeru sindikata. Praktično svi oni imaju statute u kojima piše da članstvo bira organe sindikata na četiri godine. Između toga se skoro ne pita ništa, iako ste čuli za ankete koje se sprovode o nekim pitanjima, ali te ankete nisu ni obavezujuće ni precizno regulisane.
Čak je moguće da članstvo nema načina da pokrene održavanje vanredne skupštine. Izabrali ste malo rukovodstvo i predsednika i četiri godine ne možete ništa, iako redovno plaćate članarinu. Sve to dovodi do toga da se rukovodstvo i predsednik sindikata ne menjaju decenijama.
Studenti su sve to preokrenuli, verujem vođeni idejom jednakosti i zajedništva, tako što plenum studenata – svi studenti bez ikakvih izabranih predstavnika na koje bi preneli odlučivanje – odlučuje o svim pitanjima.
Jedno ne menja drugo
Danas nema nikakvih prepreka da na sličan način odlučuju organizacione jedinice sindikata, udruženja, studentski parlamenti, organizacione jedinice stranaka.
A, ako bismo iskoristili na bolji način društvene mreže, bilo bi moguće da članstvo organizacija koje se broji u hiljadama ili desetinama hiljada, takođe odlučuje na ovaj način.
Studenti su do sada mogli da budu bez lidera, a možda će u sledećem periodu morati da izaberu predstavnike za svoju listu.
Međutim, te dve stvari nisu u suprotnosti, one su samo dve strane demokratije, dva stuba, od kojih su baš oni ovaj stub direktne ili neposredne demokratije ojačali i učvrstili.
Samo izgovori stoje na putu da to urade i drugi. Marksovim rečima, tu su proizvodne snage demokratije – osvešćeni građani, studenti, nastavnici i svi ostali. Ali proizvodni odnosi kaskaju.
Za sad ih primenjuju samo šampioni.
*autor je filozof i urednik portala dvogled.rs
