Mladi i NATO bombardovanje: ,,Bol je i dalje prisutna“

Period od 78 dana vojne intervencije, obeležen je obrušavanjem najpre na vojne, a kasnije i na civilne ciljeve. U napadima koji su trajali danima, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik vojske i policije.

Međutim, iako je od početka vazdušnih napada NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) prošlo četvrt veka, tačan broj žrtava nikada nije utvrđen niti postoji zvanični sveobuhvatni spisak sa imenima svih civilnih žrtava – što otvara mogućnost da političari manipulišu brojem poginulih.

Nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo dugo godina zahteva da institucije Srbije na sebe preuzmu obavezu utvrđivanja ne samo broj stradalih, već i načina na koji su ti ljudi stradali. Međutim, to se do danas nije desilo.

Ova organizacija je objavila spisak stradalih u NATO bombadovanju i to je broj od 756 ljudi. Taj spisak, pored toga što sadrži imena i prezimena svake žrtve, sadrži i tačne okolnosti pod kojima su ti ljudi izgubili život.

Za razliku od ovih podataka, predstavnici svake godine vlasti izlaze u javnost sa nekom vrstom okvirnih brojeva, što zapravo nisu provereni podaci, već se to menja iz godine u godinu, kako njima – u zavisnosti od političkog trenutka i dešavanja – odgovara. Tako je to prvo bilo više hiljada, pa 3.500, pa 2.500 civila i 1.100 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije…

Foto: Draško Gagović

A kako mladi vide svet nakon NATO bombardovanja govori nam nekoliko mladih, rođenih 1999. godine?

,,Srušeni su svet i međunarodno pravo. Mislim da kod nas ljudi više pamte upečatljive događaje, kao na primer što je bombardovanje, a ne to da smo imali diplomatske odnose sa Amerikom kroz istoriju. Mladi nisu zaboravili, naprotiv, kod mladih nacionalizam jača i budi se’’ , kaže jedan od student Beogradskog univerziteta.

Dvadesetsedmogodišnja Marija iz okoline Niša imala je svega 3 godine kada je bombardovanje počelo: „Bila sam mala, samo što sam pošla u vrtić. Nisam znala šta se dešava oko mene, ništa mi nije bilo jasno. U mom podrumu postojalo je malo sklonište gde smo se sakrivali sa još nekoliko komšija. Ponekad se osećam kao da se sve to desilo nekom drugom, a ne meni”, objašnjava Marija.

Roditelji spremni za saradnju, dok deca još uvek nisu

Prema istraživanju koje je objavio prošle godine  Institut za evropske poslove, svaka peta osoba bi prihvatila izvinjenje NATO-a. Podršku članstva Srbije u NATO-u, spremno je da pruži 10,5 odsto stanovnika  Srbije, dok je 76 odsto protiv članstva. Odgovornost za bombardovanje, kako pišu iz Instituta, sve manje se pripisuje Slobodanu Miloševiću, dok ljudi mlađi od 45 godina pokazuju manju spremnost za pomirenje, saradnju i članstvo u NATO-u, u poređenju sa svojim roditeljima.

,,Bila je to agresija na našu zemlju, ničim izazvana, svojevrstan zločin i genocid nad srpskim narodom. Moj stav o NATO-u je svakako negativan, a kad na to dodamo bombardovanje još je negativniji. NATO savez kao takav bih svakako posmatrao kao zločinačku organizaciju. Minimalni oblik saradnje je moguć sa NATO-om i Amerikom, kao na primer Kina, Rusija, Južnoafrička republika, ali nešto više od toga ne’’, kaže jedan od sagovornika.

Dok većina mladih nema pozitivan stav prema saradnji sa članicama NATO-a, postoji broj onih koji smatraju da koliko god gorka prošlost bila, ne treba da bude razlog da se ne korača ka budućnosti.

,,Za taj događaj me vežu samo gorke uspomene i priče mojih roditelja i dragih ljudi, koji su prošli pakao u tim momentima kada im je novorođenče u bolnici, a ne mogu da dođu do njega kada žele, a kada i to uspeju, mole Boga da sačuvaju živu glavu, jer non-stop na nebu iznad vas prolaze avioni i čuju se udarci razornih bombi’’ , kaže jedna od sagovornica, farmaceutski tehničar iz Aranđelovca i o saradnji sa državama članicama NATO-a dodaje:

,,Kao mala država koja uvek zavisi od drugih, smatram da je to u nekom političkom smislu možda neophodno, ali po mom mišljenju i dobro zbog svega kroz šta je prošao naš narod, ali godine prolaze i moramo se prilagođavati novonastalim situacijama’’.

Foto: Draško Gagović

Stalno podsećanje

Kao jedan od razloga za saradnju sa NATO-om u budućnosti, jedna od sagovrnica navodi da treba sagledati interese države.

,,Srbija nije izrazila želju za priključenjem NATO-u i to se verovatno u skorijem periodu neće promeniti, mi smo vojno neutralni, ali možda bismo sa druge strane imali veće privilegije kada bismo se izjasnili oko neutralnosti “, kaže studentkinja iz Beograda.

Novije generacije možda jesu sklonije ka praštanju, ali kako kaže profesorka sociologije Suzana Uzelac, težnje se ne završavaju sa Jugoslavijom i Srbijom.

Današnji srednjoškolci nisu previše zainteresovani za novija ratna dešavanja, za njih se kako naglašava, istorija završava 1945. godine.

Uzelac dodaje da nas poslednja ratna dešavanja u svetu podsećaju na stradanja u našoj zemlji i ulivaju nemir u pogledu svetske budućnosti.

,,Stavovi mladih su isuviše ideološki obojeni. Svest u Srbiji je teško menjati. Prisutna je izrazita nacionalna samosvest i jak osećaj kolektivne pripadnosti. Promeniti nešto u obrazovanju i to još od vrtića, sve drugo je nemoguća misija’’ , zaključuje Uzelac.

Broj mladih koji su se izjasnili negativno po pitanju saradnje sa NATO-om ukazuje da je bol i dalje prisutna.

Priče nastradalih, nestalih, ruševine koje su ostale iza te akcije i dan-danas žive u sećanjima i pričama onih koji su preživeli. Parola kojom se jedan od sagovornika vodi, a reklo bi se i većina mladih jeste rečenica Bendžamina Frenklina: ,,Ko se zbog bezbednosti odrekne slobode, ne zaslužuje ni slobodu ni bezbednost ’’!