„Dalji Đurićev razvoj zavisiće od njegove spremnosti da zbog drugog, zbog Vučića, bude onaj koji će prvi da primi udarac i pokupi veći deo negativnog sentimenta javnosti, i da bude strpljiv. Ako bude dobro pazio na času, ako ga ne ponesu dorćolski fazoni i želja za prečicama, daleko će dogurati. Raste pored najboljeg učitelja u toj oblasti.“
Ove „proročanske“ rečenice ispisane su u „Vremenu“ oko dve godine pre nego što je Đurić imenovan za ambasadora u SAD. I pokazale su se sasvim tačne, pisao je Vukašin Obradović u tekstu Od otpora do ambasadora.
Upitno je koliki će povratak Đurića u Srbiju biti gubitak za srpsku diplomatiju, a dobitak za domaću političku scenu, tj. Srpsku naprednu stranku.
Tek, na podsmešljive izjave i tekstove pred njegov odlazak na ambasadorsku poziciju u SAD 2020. Đurić je svima onima koji su ga posprdno nazivali „Mister Bin“ ili „Za aplauz spreman“ u postu na Fejsbuku odgovorio: „Ko se bude zadnji smejao, najslađe će se smejati.“
Dugo putovanje do diplome
Ovaj Vučićev junoša je rođen 1983. godine u Beogradu, pisalo je „Vreme“.
Diplomirani je pravnik, koji je još tokom studentskih dana iskazao „visoku društvenu svest kroz angažovanje u studentskim organizacijama, iniciranje i organizovanje brojnih tribina, panel diskusija međunarodnog karaktera i drugih javnih manifestacija“.
Nije baš najjasnije šta se podrazumeva pod pojmom „visoka društvena svest“, ali Đurićev zvanični biograf je bio izostavio sekvencu iz 2000. godine kad se ambasador u Vašingtonu bio priključio Otporu. Svedoci iz tog perioda kažu, međutim, da je u Otporu bio potpuni anonimus i da se ničim nije isticao. Ipak, na Jutjubu postoji i danas klip u kojem mlađanog Đurića obučavaju kako da se ponaša u slučaju da ga uhvati policija.
U već pomenutom postu na Fejsbuku, pravdajući se svojom mladošću, on tu epizodu iz svoje prošlosti naziva „spuštanjem niz uže“ i dodaje, parafrazirajući Njegoša, „umalo se uže ne pretrže“.
Između 2003. i 2007. godine bio je redovni osvajač nagrada na tradicionalnom debatnom takmičenju, u organizaciji Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posle je pohađao poslediplomske master studije, smer Održivi razvoj i ekologija, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Od 2011. godine angažovan je kao istraživač u Institutu za političke studije. Ipak, kao što je u „Vremenu“ već svojevremeno objavljeno, Đurićeva akademska karijera nije išla baš glatko. Upisao je 2002. godine Pravni fakultet u Beogradu. Goran Vesić kaže za njega da je bio sjajan student, ali činjenica je da nikada nije diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (nema ga na listi onih koji su završili studije), već 2010. godine na nečemu što se zove Pravni fakultet za pravosuđe i privredu u Novom Sadu.
Fakultet koji je završio 2010. godine deo je Univerziteta Privredna akademija. Na njihovom sajtu piše: „Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu je u dosadašnjem radu postigao veoma značajne rezultate u procesu obrazovanja ambicioznih ljudi, koji su svoju profesionalnu karijeru ubrzo posle završetka studija uspešno započeli u pravosuđu, sudovima, tužilaštvima, advokaturi, državnim organima i ustanovama, kao i u privredi.“
Politika kao sudbina
Član je Srpske napredne stranke od osnivanja 2008. godine, i u toj stranci je u kontinuitetu obavljao najodgovornije dužnosti. Svoj partijski angažman je objašnjavao rečima: „Želja da Srbiju promenimo i učinimo boljom naterala me je da uđem u stranku.“
„Nisam želeo da pristanem na to da odsustvo strategije i loše organizacije budu pravilo, a ne izuzetak“, kazao je Đurić u trenutku kad je već bio imenovan za savetnika za spoljnu politiku Tomislava Nikolića, predsednika Republike Srbije. Na tom mestu bio je zadužen za koordinaciju spoljnopolitičkog tima predsednika, svakodnevnu diplomatsku komunikaciju i strateško političko planiranje, kao i aktivnosti državnog vrha u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije i za pripremu zvanične državne Platforme za pregovore sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini, kojom je artikulisao Zajednicu srpskih opština.
Od maja 2014. godine, po formiranju vlade premijera Aleksandra Vučića, obavlja funkciju direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Pored toga, Đurić je i šef tima za pregovore Beograda i Prištine, kao i šef pregovaračke grupe za Poglavlje 35 (ostala pitanja, Evropska unija odlučila je da u sastav ovog poglavlja ulazi i celokupan proces normalizacije odnosa sa Prištinom).
Tečno govori engleski i hebrejski, a služi se francuskim i ruskim jezikom, navodi se u njegovoj zvaničnoj biografiji. Zanimljiv je i podatak da je Marko Đurić unuk Najdana Pašića, jednog od osnivača Fakulteta političkih nauka. Profesor Pašić je, inače, bio sinovac Nikole Pašića.
Čuvar tajni
Vest o budućem imenovanju Marka Đurića za ambasadora u Vašingtonu bila je izazvala niz oprečnih komentara, naročito u političkoj i stručnoj javnosti. Najčešće zamerke išle su u pravcu toga da Đurić nema nikakvog diplomatskog iskustva, neophodnog za obavljanje ovog posla u jednoj od najvažnijih svetskih prestonica.
To što Đurić nije „karijerni diplomata“, teško da može biti argument kojim se rukovodio Aleksandar Vučić. Biće da je upravo obrnuto. Nakon vašingtonskih sporazuma i uspostavljanja specifičnih odnosa sa SAD, predsedniku Srbije je, pre svega, bilo važno da na ovom mestu postavi svog čoveka od poverenja, da bude Vučićeva produžena ruka u Americi.
To će biti na kojoj god funkciji se u budućnosti bude obreo.
