Foto: Tanjug
S gledišta diktature sasvim je logično proganjati one koji misle sopstvenom glavom i koji se, po prirodi stvari, suprotstavljaju diktaturi i stalno nešto zanovetaju. Zbog toga je poželjno eliminisati ih iz javnog prostora, a još bolje eliminisati ih iz života.
U jednom reskom tekstu (Kulturni dodatak Politike od 29. 11. 2022) ruski pisac Viktor Jerofejev obaveštava neupućene zbog čega se Rusija, svako malo, obre u srednjem veku. Ruski diktatori, naime, nikako ne vole učene ljude koji misle sopstvenom glavom, pa ih, kad god se ukaže prilika – a za diktatore svaka je prilika dobra – šalju na robiju, u logore, ubijaju ih, ili, u najboljem slučaju, proteruju. Tako su radili carevi, tako su postupali komunisti (Jerofejev naročitu pažnju svraća na Lenjina, jer o Staljinu, valjda, nema smisla ni govoriti), tako na Rusiju gleda i najnoviji ruski diktator Vladimir Putin.
S gledišta diktatora to je sasvim logično: oni koji misle sopstvenom glavom po prirodi stvari se suprotstavljaju diktaturi, kritikuju je i stalno nešto zanovetaju, pa je poželjno eliminisati ih javnog prostora, a još bolje eliminisati ih iz života. Sa istragom slobodnih ljudi, posledično, zamrzava se čitavu zemlju u pretpolitičkom stanju, odnosno, u istorijskim relacijama, u predmodernom dobu poznatom kao srednji vek.
Putinova tehnika obračuna s učenim ruskim svetom nešto je, mora se priznati, drugačija od prakse njegovih prethodnika: pošto je napao Ukrajinu Putin nije zatvorio zemlju, što je, posle proglašenja mobilizacije, dovelo do juriša na granice (osim onih s Ukrajinom i Belorusijom). Verovatno je računao na dvostruku dobit: em se kukolj sam odvojio od „zdravog“ dela nacije, em se, izlivom mozgova, smanjuje pritisak unutar same zemlje. Iz Rusije su izbegli oni koji to mogu i oni koji misle sopstvenom glavom (i mogu da odu). Za Putina to je odlično. Za Rusiju to je katastrofa.
Sigurna ruka Aleksandra Vučića
Predvođena sigurnom rukom Aleksandra Vučića i Srbija radosno hita u srednji vek (gde bi se, verovatno, družila s Rusijom, samo da ova nije toliko daleko). Najpre kneževina, potom kraljevina, zatim koministička, pa nacionalistička diktatura, Srbija je u svojoj istoriji bila delotvorna republika (dakle slobodna zemlja) samo u periodu od pada Miloševića do dolaska Vučića na vlast. S reaktiviranjem Kosovskog mita Milošević je načinio povelik korak ka srednjem veku, ali je pogrešio pa se prva srpska republika nekako osovila na noge i pokušala Srbiju da vrati u sadašnjost.
Pošto se pravio da nije neprijatelj republike (u šta su mnogi poverovali, računajući nikad neprežaljene bele listiće) Vučić je osvojio vlast, potom zgazio republiku i nastavio tamo gde je Miloševiće stao. Nikada u Srbiji nisu bili previše cenjeni ljudi koji misle sopstvenom glavom, pa ih se valjda zbog toga nije ni satiralo kao u Rusiji, ali Vučić se dosetio da se protiv onih kojo misle slobodno bori na dva fronta: simboličkom, tako što promoviše srednji vek kao zlatno doba Srbije, čime, između ostalog, skreće pažnu s nedavne prošlosti u kojoj je radosno nanosio štetu Srbiji, da bi, s druge strane, zatvorio javni prostor za kritičare režima (te još uvek nema potrebe da ih hapsi i zatvara, ali polako…).
Zbog čega gušenje kritike vodi u srednji vek?
Zbog toga što slobodne političke zajednice počivaju ne, naprosto, na kritici, već na institucionalizovanoj kritici, dakle na zakonom zajemčenoj slobodi (pravu) da se vlast kritikuje javno, bez posledica po kritičare. Javno priznata politička opozicija jeste oblik institucionalizvane kritike.
Pametne su zemlje davno shvatile da je u savremenom svetu nužno jemčiti slobodu govora i delanja, ali Vučić i njegova ekipa najveće napore ulažu u rušenje takvog institucionalnoh aranžmana jer, znaju, u slobodnom nadmetanju oni ne bi imali nikakve šanse. Uostalom, sa slobodnim javnim prostorom ne bi mogli da Srbiju odvuku u srednji vek.
Viktor Jerofejev uveren je da će Putinova diktatura da eksplodira, a ako od Rusije tada išta bude ostalo, čekaće je dug i mukotrpan povratak u civilizaciju. Kada je o Srbiji reč teško je biti toliko optimističan. Jer, čak i kada Vučić bude pao, Srbiju je već toliko uneredio i izmrcvario, toliko je mozgova smrvio u upropastio, toliko je učenih ljudi odavde otišlo, da je pitanje hoće li Srbija imati snage i za elementarno održanje života. O povratku u civilizaciju ni da ne govorimo.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Akt brutalnog kršenja međunarodnog prava“ i „simboličan kraj međunarodnog poretka“, tako srpski političari ocenjuju otmicu predsednika Venecuele Nikolasa Madura
„Božićno selo“, kratkotrajni naslednik dela Ćacilenda na kolovozu ispred Skupštine Srbije, uklonjen je, ali saobraćaj i dalje ne funkcioniše
„Iako svaki učenik koji ima bar dvojku iz istorije zna da je kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen u Marseju, predsednik Srbije je rekao da se to ubistvo dogodilo u Parizu“, saopštio je Akademski plenum
Pod vlašću Aleksandra Vučića, Srbija godinama nije načinila nijedan korak ka Evropskoj uniji, naprotiv. Dok komšijske zemlje mogu ubrzo postati članice, vlasti u Beogradu imaju druge prioritete
Da li se zaista ispisuju poslednji dani Ćacilenda? Na njegovom uličnom delu, saobraćaj ponovo najkasnije od 5. januara, najavljuje predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Predsednik SAD Donald Tramp naredio je vojni napad na suverenu Venecuelu i otmicu njenog predsednika Nikolasa Madura. Neka se pripremi Gustavo Petro u Kolumbiji
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
