Koja je to država »napadnuta spolja i iznutra«?

Petak, 31. januar 2025. predstavljla do sada najveći domet u apsurdnosti političke situacije u Srbiji.

Tri su razloga za to. Prvo, tog dana je predsednik Srbije započeo (predizbornu?) kampanju po selima i varošicama, okupljajući po malim salama po nekoliko stotina ljudi i objašnjavajući im (konkretno na skupu u Ćićevcu) kako „nam je država napadnuta spolja i iznutra«. Poručio je da  ćemo „znati da se borimo“ i „sačuvamo državu“,  ali i da će  da „traže razgovor i .dijalog“.

Tu se krije sama srž apsurda: šta će predsednik Srbije u Ćićevcu ako je Srbija napadnuta i šta znači „traženje razgovora i dijaloga“ sa napadačima ako je opstanak države u pitanju?

Drugo, u potpunom kontrastu sa ovom slikom, bio je doček beogradskih studenata u Novom Sadu, kojem je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi i koji nije služio samo da se oda počast poginulima u padu nadstrešnice na tamošnjoj železničkoj stanici nego i da se pošalje poruka da zahtev za utvrđivanjem odgovornosti za tu tragediju nema alternativu.

Ova dva događaja povezuje treći: novinari KRIK-a su objavili deo istražne dokumentacije Europola koja se jednim delom odnosi na tzv. „građevinsku mafiju“ i koja otkriva spregu između SNS-a, tajkuna i kriminalaca, kojom arbitrira Andrej Vučić, brat predsednika Srbije. Da sve bude zanimljivije, iznesena je i činjenica da je Europol još pre godinu dana ovu dokumentaciju poslao Srbiji, ali da policija i tužilaštvo ništa nisu uradili po tom pitanju.

Teorija dualne države

Kako uklopiti ova tri događaja u jednu smisaono zaokruženu celinu?

Prva na pamet pada balada kojom završava Brehtova Opera za tri groša, posvećena sprezi vlasti, biznisa i kriminala:

 “Jer su jedni u tami,

A drugi na svetlu dana,

A vide se samo oni na svetlu,

Dok one druge tama zaklanja.”

U ovom tekstu treba, ipak, poći dalje od poezije i pažnju skrenuti na samu predsednikovu izjavu da je država napadnuta spolja i iznutra. Koja država?

Predsednik je diplomirani pravnik i imao je na umu minimalističku pravnu odredbu države, koja se sastoji od vlasti, stanovništva i teritorije. Pošto ne vidimo da je na delu bilo kakav napad na teritoriju Srbije ili na njeno stanovništvo, očigledno je da predsednik mislio na vlast.

Kakva je vlast u Srbiji?

Tu nam više ne pomaže pravo i moramo da pomoć tražimo od politikologije. Kako, dakle, politikološki shvatiti vlast koja je u danas u Srbiji napadnuta spolja i iznutra (ali je voljna da “traži razgovor i dijalog” sa napadačima)?

Najbolji odgovor na to pitanje po mom mišljenju daje teorija dualne ili dvostruke države, koju je još daleke 1941. izneo nemački pravnik i politikolog Ernst Frenkel (tada već kao emigrant u Americi). Na osnovu svega onoga što je mogao da neposredno opservira i doživi u Trećem rajhu, Frenkel je izneo teoriju koja je bila primenljiva na sve totalitarne države 20. veka.

Najveća novina totalitarne države se po Frenkelu sastoji u tome što se podvaja na pravnu i “prerogativnu” i što funkcioniše po striktno različitim pravilima koja važe u jednoj i u drugoj državi. Pošto je svakoj državi potrebna pravna sigurnost – ljudi uvek i svugde moraju da se žene i udaju, prodaju i kupuju, tuže pred sudom i brane se, itd. – i partija koja uspostavlja totalitarnu državu je primorana da zadrži pravnu državu, nasleđenu iz prethodnog režima, koji je nasilno – “revolucionarno” – srušila.

Naporedo sa pravnom državom, vladajuća partija sada sistematski gradi prerogativnu državu u kojoj vlada načelo političke svrsishodnosti: u njoj se čini sve što jača i širi postojeću vlast.

Tako nastaje i najveća nevolja totalitarne države. Kao dvostruka država, ona uvek mora nekako da drži na okupu pravnu i prerogativnu državu, da revolucionarnom ideologijom opravdava njihovo postojanje, ali i da empirijskim pragmatizmom nekako popunjava razdor među njima.

Pojam prerogative

Ovde je neophodno osvrnuti se na pojam prerogative, koji pripada starorežimskoj istoriji monarhijske države. Prerogativom je bio obuhvaćen domen u kojem je kralj mogao da postupa nevezan bilo kakvim pravom i koji je bio legitimisan božanskim poreklom monarhijske vlasti. Još je Džon Lok u bibliji liberalizma, Drugoj raspravi o vladi (1690), osećao potrebu da u svojoj idealnoj državi ostavi mesto za prerogativnu vlast, utemeljujući je u opštem prirodnom pravu i ograničavajući je na slučajeve kada uopštenost zakona ne omogućava postupanje u korist opšteg dobra.

U kasnijoj koncepciji demokratske ustavne države prerogativa će, naravno, nestati i biće podignut zahtev da sve vlasti – baš kao i obični građani – postupaju u okviru jednog i jedinstvenog ustavnog poretka.

Kada je Srbija u pitanju, neophodno je otići jedan korak u prošlost i prisetiti se da je ona bila deo jedne šire totalitarne države koja je izgradila prerogativnu državu u potpunoj suprotnosti i sa slovom i sa duhom Ustava FNRJ iz 1946. Ta prerogativna država je opstala do samog kraja Druge Jugoslavije, iako se odmah mora priznati da su se njen opseg i nasilnost postepeno smanjivali.

Međutim, vrlo brzo nakon smrti neprikosnovenog vođe Josipa Broza došlo je do jedne izuzetno ozbiljne inovacije: u prerogativnu državu su počeli da se regrutuju kriminalci i da obavljaju prljave poslove zarad odbrana tekovina komunističke revolucije. To je tekovina koju je preuzeo i Slobodan Milošević, tako da su kriminalci počeli i da ratuju za državu koja se nominalno distancirala od komunističke revolucije – i ideologije.

S obzirom na političku mlakost, ideološku dezorijentisanost i, uopšte, neozbiljnost pokazanu u izgradnji demokratiske ustavne države, koju su pokazale partije udružene u DOS-u u periodu 2000-2012, prerogativna država je opstala sve do današnjih dana i informacije o njenom postojanju i funkcionisanju sve više cure u javnost poslednjih dana.

Šlag na torti predstavlja tajnost prerogativne države koja je u Srbiji građena poslednjih trinaest godina i koja je, samim tim, ostala bez ikakvih legitimacijskih mogućnosti. Božansko pravo vladanja je davno zaboravljeno, a sa njime i komunistička revolucionarna ideologija, tako da je na kraju ostao samo ogoljeni egoizam onih koji poseduju političku i ekonomsku moć u Srbiji.

I kriminalaca, naravno.

Percepcija Aleksandra Vučića

Tako dolazimo u priliku da otkrijemo istinitost u Vučićevoj izjavi da je danas u Srbiji država napadnuta spolja i iznutra. Zaista je istina: napadnuta je prerogativna država kojoj se na vrhu, po onome što možemo da saznamo iz medija, nalazi Andrej Vučić i koja je zahvatila dobar deo institucija pravne države.

I dalje, zaista je istina da je napadnuta i vlast Aleksandra Vučića, koji je svom bratu velikodušno prepustio lavovski deo pravne države.

Naposletku, istina je i da napad dolazi iznutra, pošto sada više nema nikakve sumnje da zahtevi za utvrđivanjem odgovornosti za tragediju na željezničkoj stanici u Novom Sadu pogađaju u samo srce dualne ili dvostruke države u Srbiji (o spoljnom napadu još ne znamo ništa, iako je indikativna činjenica da je Europol u posedu podataka koji upućuju na Srbiju kao važno uporište međunarodnog kriminala).

Ono što je još uvek neizvesno, to je ono što Vučići – pošto je jasno da su obojica danas u Srbiji na vlasti, svako na vrhu svoje države – imaju da ponude u „traženju razgovora i dijaloga“. Niko ko je gradio dualnu državu nije mislio na to da jednog dana može ostati bez prerogativne države i polagati račune za ono što je činio isključivo u okviru pravne države, ili, još gore, demokratske ustavne države.

U tom kontekstu napokon postaje razumljiva i Vučićeva poruka „Neće biti ni prelazne, ni ekspertske vlade, to vam garantujem svojim životom“. Ovde nam je omogućeno da zavirimo u psihu Aleksandra Vučića, koji je tokom proteklih godina u nebrojenim intervjuima i televizijskim gostovanjima pominjao mogućnost da će biti ubijen (što je već samo po sebi indikativno, pošto je, od Ksenofontovog dela Hijerofont ili o tiraniji, poznato da je najupečatljivije obeležje tiranije strah za život u vlastitoj državi, koju tiranin opservira kao punu njegovih ličnih neprijatelja).

Pošto je već odavno svoj opstanak na vlasti identifikovao sa svojim životom, potpuno je „normalno“ i da on sve ono što se danas u Srbiji dešava suštinski percipira kao napad na život Aleksandra Vučića spolja i iznutra.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu