Dan prođe, godina nikad, bio je naslov životne, zatvorske autobiografije glumca Žarka Lauševića koji je danas preminuo u 63. godini. Možda nam se učini da je odavno protekao taj 30. juli 1993. u Titogradu, kao svojevrsni fatum i sunovrat našeg građanskog društva, i u pozadini svih aktivnih ratnih frontova tokom devedesetih, u kome je zapravo umro Žarko Laušević. Ipak, sjaj ove poslednje jugoslovenske glumačke zvezde nikad neće proći.
Žarko je bio najveći izdanak večite i logične migracije koja pretalentovane Crnogorce dovodi na beogradsku glumačku akademiju i potom u prestoničku glumačku pozorišnu podelu ili srpsko-SFRJ filmsku kinoteku, među velikane kao što su Petar Banićević, Vlada Popović, Petar Božović. Rođen na Cetinju 1960, studirao je FDU u klasi Minje Dedića sa Sonjom Savić, Zoranom Cvijanovićem, Svetislavom Buletom Goncićem, Branimirom Brstinom, Oliverom Ježinom, i takođe nedavno preminulim, Andrejom Maričićem.
Laušević je dugo i kao niko pre njega bio svojevrsni meteor koji se sručio u dekadenciju domaćeg igranog filma proisteklu nakon crnog talasa tokom 80-tih. Poslednji koji je uhvatio priključak sa umirućim žanrom partizanskog filma (13 Jul, Igmanski Marš) i za samo pet godina od debija 82’ u ljubavnoj drami Progon, stigao do Zlatne Arene u Puli za glavnu mušku ulogu u melodrami Oficir s Ružom 1987. Kraj jedne epohe i zajedničke kinematografije obeležen je njegovim glumačkim pikom – ulogama u seriji Sivi Dom, filmovima Šmeker, Braća po Materi, Stela, televizijskim dramama: Ruski umetnički eksperiment, Hasanaginica, Svečana obaveza… I kada je bilo, ko bi drugi bio Knez Mihailo u seriji Vuk Karadžić ili Miloš Obilić u Kosovskom boju, nepodeljeno bilo je jasno i očekivano da će on, Žarko Laušević koji kao da je nasledio neformalni tron koji je pre njega pripadao samo Draganu Nikoliću.
Ali, između televizijskog Obilića i pozorišnog Svetog Save, udenula se sudbina koja se na nekakav volšeban način anticipirala igranim ostvarenjima Oktobar fest, Crni bombarder i Bolje od bekstva. Žarko je zbog pretnji zbog predstave Sveti Sava Zeničkog pozorišta za koju je dobio Sterijinu nagradu, a u narastajućem nacionalnom ludilu u Beogradu i Srbiji početkom 90’ radi lične bezbednosti pribavio pištolj. Pištolj je opalio u trećem činu u podgoričkom kafiću Epl, što je ekranizovano u recentnoj non-fikciji, seriji Pad Bojana Vuletića, koja je upravo proteklog vikenda završena na RTS-u sa Milanom Marićem u glavnoj ulozi.
Sveti Sava u JDP-u, Osma sednica, Jogurt revolucija, utakmica Dinamo – Zvezda u Maksimiru događaji su koji nažalost neprekidno traju do danas, do škole Vladislav Ribnikar, sela Malo Orašje i Dubona. Žarkova karijera i ne samo filmska već i pozorišna od Kanjoša Macedonovića do Pozorišnih iluzija, i ne samo njegova – prekinuta je na vrhuncu, da bi nam se on posle godina provedenih na odsluženju kazne i imigraciji u Njujorku u Americi, vratio u svojevrsno drugo profesionalno i životno poluvreme kao jednako verodostojan zreli glumac u serijama: Senke nad Balkanom, Koreni, Državni službenik, Vreme Zla, Kalkanski krugovi i filmovima: Smrdljiva bajka, Leto kad sam naučila da letim, Heroji Halijarda kada se poslednji put poklonio pred publikom.
Pričao mi je jednom davno književnik Jovan Radulović kada su Žarko i Slavko (Štimac) prelazili iz Svečane obaveze u Braću po materi po njegovom delu, da nikad niko nije nazočio takvim bonvivanima. Od Cice Perovića do Nebojše Glogovca, Laušević je bio još jedan glumački motor sa unutrašnjim sagorevanjem, sada se zaista može reći poslednji neponovljivi.
