Ovi koji danas agituju za izbore – a to je važnija tema od toga kako je došlo do toga da se koalicija pocepa – treba da kažu građanima i biračima na koji način će braniti izbornu volju. Ili da javno saopšte da su prethodna četiri meseca utrošena na glupu priču i da nikakve krađe na izborima nije bilo. Odnosno – da je sve je bio politički manevar koji je služio da dovede do lokalnih objedinjenih izbora 2. juna ove godine.
Iz tog tabora nema tih objašnjenja. Oni su sada na nekoj vrsti talasa jer su se oslobodili najomraženije osobe u koalicinim redovima – Dragana Đilasa. I to je još pre tri nedelje napisao član ZLF-a i profesor Pravnog fakulteta Svetislav Kostić. Partija se tada od njega ogradila iako se sad vidi da odluka nije doneta 19. aprila nego mnogo ranije. I to nije ništa strašno, samo je pošteno to ispričati i objasniti svoje razloge.
Za sad, ova nova koalicija „Biram borbu!“, pretek od “Srbije protiv nasilja”, ne daje objašnjenja na tu temu: oni se pozivaju, populistički, na “slavne dane naše prošlosti” i prizivaju u sećanje birača slavna izginuća 1914. i 1944. godine. Videćemo da li će ta “emotivna argumentacija” biti narednih nedelja proširena i na poraz na Kosovu 1389. godine, omiljenu poštapalicu svih populista u Srbiji.
Đinđić, Drašković, Đilas
Na drugoj strani je “omraženi” Đilas, za koga sada saznajemo da ipak ne odlučuje o svemu, kako su govorili ovi iz vlasti (“Đilas koalicija”, “Đilas opozicija”), ali i mnogi njegovi saborci kada mu okrenu leđa. Ako je ova, ključna odluka, doneta tako što je presudio Miloš Parandilović, onda je teško verovati u sve one mitske priče o tome da “ne da Đilas” ili “rekao Đilas”, “odlučio Đilas”.
Čak i u vreme kada je bio na vlasti u Beogradu, Đilas je voleo da pravi oko sebe što veći blok, dovodi u vlast i one koji mu za većinu nisu bili potrebni i sada je takođe radio na tome da se napravi što šira koalicija. Sam je početkom marta govorio o potrebi da se napravi još jedan korak, da se i desna koalicija Nada priključi jednoj listi, pozovu i neki koji su ostali ispod cenzusa, a sve u kontekstu stvaranja velike “antivučić liste” na koju su morali svi koji su opozicija.
Đilasove ideje nisu prošle, on je još jednom omanuo kao sa nekadašnjom koalicijom “Savez za Srbiju”, koji se raspao i pre nego što je došao u situaciju da trči na izborima. On očevidno nije uspeo da “bude Đinđić”, koji je 2000. uspeo da se nametne i da dovede koaliciju DOS – koja je bila još komplikovanija od ove – do pobede nad Miloševićem.
Sada ćemo da vidimo, kad već nije Đinđić, da li je Vuk Drašković, koji je uvređen napustio DOS i zapečatio svoju političku karijeru. Paraleno, Đilas i Ponoš moraju da se odluče, baš kao i koalicija Nada – Miloš Jovanović i Vojislav Mihailović – da li će ostati na stanovištu da njihovi lokalni odbori idu na izbore, a da oni u Beogradu ne rade ništa. Takođe i da li će oni kao lideri, na primer, ići u kampanju u Nišu ili Valjevu da bi pomogli svojima na lokalu govoreći da u glavnom gradu Srbije nema uslova za izbore. Čini se da ne postoji dobar način da se ova kontradiktornost predstavi građanima kao nešto normalno i uobičajeno u politici.
Ceo tekst Slobodana Georgijeva pročitajte u štampanom izdanju nedeljnika „Vreme“ koji je na kioscima od 25. aprila