Kako je bombardovana SR Jugoslavija: Četvrt veka od „slučaja Račak“

Posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. koji je Bosni i Hercegovini nakon krvavog rata doneo mir, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je od „balkanskog kasapina“ avanzovao u „nezaobilazni faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Rat u Jugoslaviji koji je počeo u Sloveniji, pa zahvatio Hrvatsku i Bosnu počeo je polako da se smiruje. Razmere njegovih strahota osećaju se i danas.

Kao bezbednosno trusno područje ostalo je bilo Kosovo i Metohija. Težeći otcepljenju od Srbije, tj. Savezne Republike Jugoslavije, Demokrtski savez Kosova pod vođstvom „kosovskog Gandija“ Ibrahima Rugove organizovao je paralelan društveni, obrazovni i politički sistem – kosovski Albanci su bojkotovali srpske institucije.

Rugovina politika koja se zasnivala na nenasilnom otporu nije, međutim, davala željene rezultate. Međunarodnoj zajednici je bilo dosta ratova u Jugoslaviji, Milošević je imao podršku da reši pitanje Kosova kao sastavnog dela Srbije.

Godine 1996. na scenu je stupila „Oslobodilačka vojska Kosova“ (OVK koju je predvodio Hašim Tači. Delovala je kao teroristička organizcija, napadala pripadnike srpske vojske i policije, ali i Albance za koje je sumnjala da su lojalni Srbiji. Rugova nije podnosio Tačija. Sjedinjene Američke Države su OVK ubrzo stavile na listu terorističkih organizacija. Milošević je imao zeleno svetlo da reši taj „problem“.

Policija, međutim, nije uspevala da izađe na kraj sa OVK. Dolazilo je sve češće do sukoba. Primenjujući gerilsku taktiku, OVK se posle napada povlačila u naseljena područja i počela da regrutuje sve više boraca.

U pomoć policiji došla je vojska.

Ulazak vojske u sukob sa UČK

„U oružanim sukobima na Kosovu Vojska Jugoslavije nije bila angažovana sve do kraja maja 1998“, rekla je Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo. „Tada Vojska ulazi u Dečane i granatira sela u okolini i sam gradić. Međutim, u to doba na Kosovu VJ služi MUP-u Srbije i njenim raznim specijalnim jedinicama kao logistička institucija, kao sila čija tehnika služi za obezbeđivanje uslova u kojim policija deluje.“

Uprkos pretnjama službenom Beogradu iz SAD i Evropske unije, zbog ekstremizma i eskalacije napada UČK tokom leta 1998. u jednom trenutku se činilo da Vojska i policija imaju prećutnu podršku relevantne međunarodne zajednice za obračun sa militantnim albanskim grupama, pislo je „Vreme“ u tekstu Srbija u plamenu objavljenom 2001. godine.

„Iz razgovora s američkim diplomatama i funkcionerima znam da se u to vreme od ovadašnjih čelnika i iz vlasti i iz opozicije moglo čuti ‘Zašto se vi mešate? Zašto ne pustite da se Kosovo reši na ovaj način?’“ pričao je Predrag Simić, tadšnji savetnik predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice za međunarodne odnose.

„Jedan od odgovora glasio je sasvim eksplicitno: ‘Vi ste imali tri meseca, između juna i avgusta 1998. da završite s tim. Jeste li završili? Niste.’ U avgustu te godine, u ‘Vašington postu’, novinama koje obično izražavaju mišljenje američke administracije, objavljen je jedan uvodnik po kome Amerika ne može da podrži UČK jer se radi o organizaciji čiji su ciljevi za SAD neprihvatljivi. Nešto se dogodilo u septembru, a posebno u vezi sa slučajem u selu Račak, kada je došlo do širokog zaokreta.“

Zaokret

U oktobru 1998. činilo se da je NATO bombardovanje SR Jugoslavije neizbežno – SAD i EU ocenili su tada da je usled aktivnosti vojske i policije u pokrajini nastupila „humanitarna katastrofa albanskog stanovništva“. Intervencija je, ipak, odgođena nakon pregovora Slobodana Miloševića i Ričarada Holbruka, tada specijalnog izaslanika američkog predsednika Bila Klintona.

Duh postignutog sporazuma bio je da se okončaju sukobi, a da se za njegovo nadgledanje na teritoriji Kosova razmeste posmatrači OEBS-a – na čelu ove misije stajao je američki diplomata Vilijam Voker.

Situacija na terenu, međutim, nije se stabilizovala. U januaru 1999. došlo je do teškog incidenta u selu Račak. Akciju jedinica MUP-a Srbije u kojoj je ubijeno više od 40 Albanaca Voker je kvalifikovao kao „masakr civilnog stanovništva“.

Zvanični Beograd odbio je ovakve ocene i pozvao finske patologe koje je predvodila dr Helen Ranta. No šta se stvarno dogodilo u selu Račak javnost nikad nije saznala – dr Ranta na konferenciji za medije, nakon autopsija, nije ni potvrdila ni opovrgla Vokerove rieči.

„O Fincima se u početku govorilo da su izuzetni stručnjaci, da je Helen Ranta svetski stručnjak, da bi posle konferencije za štampu bila ispljuvana“, rekao je kasnije pukovnik dr Zoran Stanković, načelnik patologije na VMA.

„Može ona da bude stomatolog, ali ona ima tim stručnih ljudi i kao šef te ekipe ima dovoljno znanja da govori jer za stručni deo odgovaraju ljudi koji su radili obdukcije. Ja sam pregovarao sa dr Helen Rantom i ja sam joj jedini rekao u Beogradu da njen tim nije stručan da obavi posao u Račku. Nisam hteo da ih omalovažim kada sam im rekao: ‘Oprostite, šta ste vi to radili’, ali sam bio svestan da su oblici nasilja na ovim prostorima mnogo složeniji od nasilja u Švedskoj ili Finskoj. Oni imaju smrtno stradale u saobraćajnim nesrećama, ljude koji umiru od predoziranja drogom ili alkoholom, ali nemaju povrede kao kod nas – ta klanja i iživljavanja nad telima. Predočio sam i po kom osnovu dolaze: ako dolazite da pomognete, onda potpišite zajednički izvešaj – u delu u kome se slažete, a u delu u kome se ne slažete izdvojte mišljenje, pa će neka treća komisija da presudi. Oni su mi rekli: ‘Mi nećemo da radimo na taj način.’“

Haško prizivanje Račka

Sučeljavanje Slobodana Miloševića i Viljema Vokera nekoliko godina kasnije pred Haškim tribunalom za ratne zločine počinjene u Jugoslaviji o onome što se 15. januara 1999. dogodilo u selu Račak bilo je označeno kao jedan od najvažnijih momenata prvog dela suđenja.

Postojale su dve zvanične verzije – ona Vokerova i međunarodne zajednice o „maskaru civila“ koja je poslužila kao okidač za NATO bombardovanje i ona Miloševićeva koja je poricala bilo kakve civilne žrtve i insistirala na tezi o velikoj „nameštaljci“, pisalo je „Vreme“ u tekstu Junska žurba iz 2002.

Sudska istina o tom događaju tek je bila počela da se nazire u mnoštvu krvavih i morbidnih detalja koji su bili saopštvani. Neki od Vokerovih saradnika i potčinjenih iz KVM-a priznali su bili u haškoj sudnici da je njihov nekadašnji šef požurio da ocenu o „masakru“ izrekne pre nego što su o tragičnim događajima u Račku bile prikupljene sve relevantne činjenice.

Jedna od činjenica koja je nedostajala u Vokerovoj priči bila je ona da je upravo Račak za OVK imao strateški značaj i da su tamo 15. januara vođene žestoke višečasovne borbe, kao i da je na albanskoj strani bilo i minobacača, što se nije uklapalo u tezu o „golurukim seljanima s nekoliko lovačkih pušaka“.

Sam Milošević često je tokom suđenja bio priželjkivao trenutak da lično unakrsno ispita Vokera – jednog od onih koji su nekada imali mesto na njegovom kanabetu. Za početak, reklo bi se da je taj američki diplomata, za kojim se vuku razni repovi prethodnih službovanja (u njegovoj karijeri je zabeleženo da je umeo i da prećuti neke masakre), prilično dobro bio „snimio“ optuženog tokom njihova ranija četiri susreta – opisao ga je kao čoveka koji je ono što sam izgovori obično smatrao konačnom istinom.

Srbija danas zvanično smatra da je dokazala da su se u masovnoj grobnici koja je za Vokera bila „dokaz“ da se radi o „masakru albanskih civila“, nalazili pripadnici OVK koji su stradali u oružanom sukobu sa pripadnicima MUP-a.

Pregovori u Rambujeu

Vratimo se nazad. U senci Račka započeli su bili i pregovori u Rambujeu koji su, s prekidima, vođeni između 6. februara i 22. marta 1999. Nakon maratonskih sesija sa posrednicima, albanski prgovarački tim, na čelu sa Tačijem, je nakon prvobitnog otpora pod pritiskom tadašnje američke državne sekretarke Medlin Olbrajt bio prihvatio i vojni i politički deo ponuđenog sporazuma. Tači je bio nezadovoljan jer je odmah tražio pisane garancije da će Kosovo biti nezavisno.

Srpska delegacija usvojila je samo drugi deo rešenja, bez vojnih modaliteta za njegovo sprovođenje. Time su pregovori, održani u dva turnusa, propali.

Predsednik Srbije Milan Milutinović je u govoru poslanicima republičke skupštine tada rekao da se suština zahteva svodila na „trupe, trupe i ništa drugo osim trupa“. Prosto rečeno – da na Kosovo preko SR Jugoslavije uđe NATO, što je tadašnji režim ocenio kao neprihvatljiv uslov čije bi prihvatanje bilo ravno kapitulaciji države.

U 19.45 sati, u sredu 24. marta 1999, na teritorij SR Jugoslavije pale su prve krstareće rakete i avionske bombe – NATO intervencija je počela. Prethodio joj je sukoba između ilegalne „Oslobodilačke vojske Kosova“  i MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije.