Izgradnja Beograda: Proizvoljne intervencije pod pritiskom novca i korupcije

Beograd nema Generalni urbanistički plan (GUP), krovni dokument po kome bi trebalo da se gradi i razvija. Samim tim, mnogi sada aktuelni projekti i planovi – od Beograda na vodi, preko plana za Košutnjak, plana za Makiško polje, gondole na Kalemegdanu, prenamene beogradskog sajma, rušenja niza zaštićenih kulturnih dobara kako bi se izgradili novi stambeno-poslovni kompleksi, do Nacionalnog stadiona i EXPO kompleksa, dobrim delom su zapravo nezakoniti.

Poslednji GUP Grad Beograd je usvojio 2003. godine i bilo je određeno da važi do 2021. godine. Međutim, 2016. je pretrpeo velike izmene, a određeni vremenski horizont, godina 2021, je ostala.

Tada je trebalo da se usvoji novi GUP po kome bi se Beograd gradio do 2041, ali – još uvek nije. Juna 2022. je bio izložen na rani javni uvid i tu se stalo.

Pod pritiskom kapitala

Urbanista Božena Stojić, članica kolektiva Ministarstvo prostora, kaže za „Vreme“ da je pomenuti rani javni uvid bio „skoro tri godine od odluke Grada da se počne sa njegovom izradom“, te da tom prilikom „ nije pruženo dovoljno informacija javnosti, ali jeste taman toliko da se mogu naslutiti razvojni pravci koje predlaže aktuelna gradska uprava i vlast.“

„Ono što smo imali prilike da vidimo ukazuje nam na još veći stepen povinovanja grada tržišnoj logici i pritiscima kapitala, nego što je to bio slučaj do sada. GUP iz 2003. godine je otvorio vrata grada uticaju kapitala, GUP iz 2016. je otišao i nekoliko koraka dalje i posledice toga sagledavamo danas, ali ono što smo videli u novom GUP-u predstavlja potpunu dominaciju kapitala nad kvalitetom života svih stanovnika grada, nad postojećim gradskim tkivom, životnom sredinom i kulturno-istorijskim nasleđem.“

Stojić objašnjava da je za „koordinaciju procesa izrade GUP-a zadužena Služba glavnog gradskog urbaniste, ali i Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove kao nosilac plana. Deo odgovornosti nosi i obrađivač plana, odnosno Urbanistički zavod Beograda JUP, čiji je tim zadužen za izradu plana.“

Smatra da bi trebalo imati razumevanja da je u periodu pandemije javni sektor funkcionisao otežano, ali i da je „celokupni proces trebalo započeti i pre 2019. godine, odnosno ne dozvoliti da već dve godine Beograd nema krovni strateški plan.“

Proizvoljne intervencije

Ako Beograd nema GUP, kako se sada projektuje i planira?

Božena Stojić kaže da „svi aktuelni i veći i manji projekti koji se trenutno u Beogradu realizuju ili su u fazi planiranja nisu deo strateškog okvira razvoja grada. Oni predstavljaju ad hoc intervencije u prostoru, koje će ga trajno izmeniti i čije posledice ćemo dugo trpeti. To su nasumične, proizvoljne intervencije u prostoru koje su odraz pritiska velikog novca i korupcije u redovima vlasti i uprave.“

„Nažalost“, nastavlja, i državne i gradske vlasti su kroz prethodnih 20 godina anticipirale sve veću potrebu za ad hoc intervencijama, koje treba što pre realizovati i to sa što manje nekih planskih ograničenja, te je u tom pravcu i razvijan, ili bolje rečeno sputavan planski sistem i išlo se ka deregulaciji prostora.“

Tako je 2016. godine, podseća Stojić, uveden i usvojen „novi tip urbanističkog plana – Plan generalne regulacije Beograda, koji pokriva jednaku teritoriju kao GUP, ali nije strateškog karaktera, već je visoko operativnog. To znači da se na osnovu njega može direktno graditi, ili ako se planira detaljnije, ovaj PGR se može smatrati planskim osnovom. Tako da se ovaj visoko operativni plan za ceo grad po potrebi i u sitnim parčićima menja u kontinuitetu već četiri godine, onda kada je potrebno da se njime odobri neka nepredviđena izgradnja ili promeni namena zemljišta.“

Naknadni legitimitet za štetne projekte

Činjenicu da se GUP prilagođava dokumentima nižeg ranga od sebe, koji nemaju strateški karakter, dokazao je pomenuti rani javni uvid u GUP. Božena Stojčić kaže da „GUP samo prepisuje i integriše u sebe sve velike (i manje) projekte koji su realizovani prethodnih 6-7 godina, kao i one koji su sporni i pripremaju se za realizaciju. Koncept koji smo videli u suštini nema odlike strateškog plana, već predstavlja prosti skup svega što je u gradu već realizovano, kako bi pružio legitimitet tim istim štetnim i neosnovanim projektima, a onda potom sve to multiplikuje i nudi investitorima i kapitalu niz novih lokacija za jednako loš tretman koji gradskog tkivo već ima.“

„Sve ono što se šuškalo kroz medije, ovaj GUP potvrđuje – Veliko ratno ostrvo kao komercijalnu zonu, dugačak spisak kulturno-istorijskog nasleđa kao nove tačke kreativnih industrija, izmeštanje hipodroma, Kalemegdan u dodatnom riziku od komercijalizacije, izmeštanje visokoobrazovanih i zdravstvenih institucija u rubne zone grada kako bi se oslobodile atraktivne lokacije za investitore, širenje grada preko poljoprivrednog zemljišta…“, navodi Stojić.

Napominje da Ministarstvo urbanizma „kao i druge organizacije, uporno ukazuje na sve nezakonitosti koje prepozna. Ipak, sistemski je stvoren prostor za legitimisanje svih očiglednih nezakonitosti u planiranju i izgradnji.“

Nabraja da je PGR jedan od sistema za usvajanje nezakonitih planova, kao i  Komisije za planove koje i na republičkom i na gradskom nivou „imaju nadležnost da vrše stručne kontrole planova i proveravaju njihovu usklađenost sa planovima višeg reda i svim zakonima ove zemlje.“

„Kada komisija za planove usvoji svoj izveštaj u kojem tvrdi da je sve u skladu sa zakonima, iako evidentno nije, vaše primedbe ista ta komisija naknadno odbacuje kao neosnovane. Urbanističkoj inspekciji zakonom nije data nadležnost da vrši kontrolu rada Komisije za planove, pa taj mehanizam često nije upotrebljiv. Ostaje poslednja instanca – pravosuđe. Dok sudski procesi traju, Beograd koji znamo, nestaje.“

Jednom kada se objekti izgrade, koliko god da nisu imali planskog osnova, ili su njihove građevinske dozvole bile nevažeće, oni predstavljaju čvrste i relativno trajne strukture u prostoru.

Jedina mogućnost da se zaustavi nezakonitost, kaže Božena Stojić, „je pratiti upravo proces izrade GUP-a i učestvovati na predstojećem javnom uvidu, koji predstavlja zakonski propisan mehanizam za učešće javnosti u planiranju. Svi zainteresovani tada će imati priliku da u predviđenom roku od najmanje 30 dana pošalju pisane sugestije i komentare na plan i da potom učestvuju na javnoj raspravi. Široka mobilizacija javnosti u procesu izrade ovako značajnih planova je suštinski važna, ukoliko želimo da dobijemo plan koji je izrađen na participativan način i koji oslikava viziju budućnosti ovog grada koja proizilazi iz širokog društvenog dogovora.“