Od beznađa je gora – kažu ljudi s ozbiljnim iskustvom (preživeli iz nacističkih logora, na primer) – samo nada bez pokrića. Ali ako nada nije tek puki fantazam, onda oni koji se nadaju postaju ozbiljna pretnja ekipi kojoj je, kako pokazuje srpski slučaj, beznađe omiljena društvena atmosfera (kao akrepima memla, recimo). Ekološki protesti su nešto pokrenuli, a referendum, čini se, probudio nadu da bi opsada varvara mogla da popusti, čak i da se sruši. Da li je reč o nadi zasnovanoj na stvarnim uporištima, ili je, ipak, na delu ono što Englezi zovu wishful thinking (u srpskom prevodu: što je babi milo to joj se i snilo)?
Sva je prilika da nada nije tek puki privid, premda je veoma zdravo održati i izvesnu distancu prema odveć slobodnim zaključcima. Nada se, ovoga puta, rađa pre svega iz odlučnosti opozicije da se pametno, ostavljajući po strani lične animozitete i nemoguća grupisanja (grupisanje s Boškom Obradovićem, na primer), suprotstavi varvarima. Upravo se u ovom pomeranju akcenta s varvara na artikulisani otpor, s režima na opoziciju, krije odgovor na pitanje odkud nada i zašto sada, a ne, recimo, pre pet godina kada situacija nije bila ništa bolja.
Nada je, naime, dobila političku artikulaciju. Nije reč naprosto o tome da se ljudima, eto, smučio režim: smučio im se on odavno. Nije reč ni o tome da režim pravi katastrofalne greške: ovaj režim je oličenje katastrofe od prvog trenutka (on je bio katastrofa i pre nego što je zaseo na vlast, jedino što beli listići nisu to bili u stanju da shvate). Nije, najzad, reč ni o tome da su se na politčkoj sceni pojavili novi ljudi koji se iznenada pojavljuju i rešavaju stvar, jer nisu. Jednostavno, politički činioci u opoziciji su sazreli i počeli da misle politički (a ne u panici), da se grupišu oko ideja (a ne oko metroa, recimo, na neimenovanoj poljani u okolini Beograda), oko jasnih i konkretnih planova, a ne uopštenih i maglovitih želja. Politička ideja, na primer, koja proističe iz nužnosti (ali je ipak ideja, ma koliko bila očigledna): ili ćemo sarađivati ili će, kao i čitavu zemlju, da nas pojede mrak. Drugim rečima, režim, za sada, nije uspeo u onome u čemu se pokazivao vrlo uspešnim sve vreme svog varvarskog vladanja: uništiti mogućnost političke artikulacije. Ovoga puta Vučić i njegova mrakobjesna ekipa ne vode glavnu reč, iako, razume se, ne prestaju da pričaju, nego je lopta, što bi rekli sportski novinari, u nogama opozicije. Otud nada.
A kada se nada zapati, pa još dobije neki prepoznatljiv oblik u stvarnosti, veoma ju je teško ugasiti. Tako žilava, ona postaje zarazna i, šta god varvari radili, ona potkopava tlo na kojem stoje (da ne govorimo o tome da se ovaj varvarski režim, od samog početka, nalazi na vrlo nestabilnom tlu: čitavo hipertrofirano telo Partije stoji na krhkoj pokorici sačinjenoj od laži, klijenata, bezakonja, divljaštva, otvorene krađe i, što je najvažnije, beznađa kojim su zahvaćeni i sami članovi… dakle, na varvarskoj, a ne civilizovanoj infrastrukturi). Zbog toga je nada opasna protivnica svakom autoritarnom, ili, još gore, totalitarnom režimu.
Čovek koji se nada, jednostavno, ne zavisi od tog i takvog režima, već od nečeg što dolazi izvan njega. Na isti onaj način na koji ljudi probuđene nade tumače ekološke proteste i rezultate referenduma, na isti taj način tumače ih i varvari. I jedni i drugi znaju šta je to što vide i čuju (kao što su ruske topove jednako dobro čuli i logoraši i nacisti). Zbog toga će i jedni i drugi raditi istu stvar, samo će da guraju u suprotnim smerovima: varvari će pokušavati da zatru nadu, nastojaće da je kupe – jer drugačije ne znaju – ili isteraju silom. Otpor se, pak, organizuje politički oko civilizacijskih ideja, a izlazak na izbore jedna je od njih. Građanima je, naprosto, sve ove godine nedostajala jasna politička artikulacija ideja, te je ogroman broj ljudi, ponalazeći najrazličitije izgovore, odbijao da izvede svoje telo na glasanje gušeći se – bilo to opravdano ili ne – u beznađu. Ako opozicione grupacije i građani ostanu u političkom poretku i ne nasednu na varvarske trikove – nada će početi da dobija obrise i u stvarnosti. U to nema sumnje.
Oprez je, naravno, važno zadržati kada je reč o tehničkim detaljima: medijski prostor prekiva varvarsko divljaštvo i kolikogod Marinika Tepić, general Ponoš, profesor Janković i Dobrica Veselinović bili artikulisani ljudi, oni se, naprosto, neće videti od divljačkog skakanja varvara, niti čuti od njihove dreke. Na ovoj i ovakvoj opoziciji je, stoga, da smisle način na koji će predstaviti svoje kandidate. Oni, zajedno sa svim onima koji su se, u doba epidemije, zarazili nadom.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
