Dejan Ristić: Prepreka istorijskoj istini je različito interpretiranje prošlosti

Ovih dana, u tri države, održavaju se tri izložbe Muzeja žrtava genocida -moguće je da se to nikad nije desilo ni jednom ovdašnjem muzeju. „Kozara 1942“ je u Srbiji u Arhivu Vojvodine  u Novom Sadu, „Prećutani zločin: Zverstva albanskih kvislinga nad Srbima i Jevrejima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu“ je u Bosni i Hercegovini u Muzeju Hercegovine u Trebinju, a „Sveti novomučenici jasenovački u svetlosti Vaskrsenja“ je u Severnoj Makedoniji u  Muzeju makedonske borbe za samostalnost u Skoplju.

Dejan Ristić, direktor ove ustanove, za portal „Vremena“ kaže da je to slučajno, ali naglašava da je „kada raspolažete timom koji čine vrhunski stručnjaci i istinski posvećenici onda i ono što se samo naizgled čini neostvarivim postaje dostižno i moguće. Tim stručnjaka Muzeja žrtava genocida jeste upravo takav.“

Ističe da pažljivo biraju potencijalne partner i gde gostuju. Smatra da „ne treba da čudi zašto izložba o zločinima albanskih kvislinga nad Srbima i Jevrejima na KiM u Drugom svetskom ratu gostuje baš u Trebinju, u Muzeju Hercegovine a ne na nekom drugom mestu“, i podseća da su „albanske kvislinške formacije, a posebno zloglasna 21. brdskа SS divizija ’Skenderbeg’ koju su činili kosovsko-metohijski Albanci, sproveli zločine nad civilima, ne samo na području AP Kosovo i Metohija, već i na delu teritorije središnje Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i drugim.“

Smatra da je „u našoj javnosti nedovoljno poznato da su, po brutalnosti i surovosti zloglasne albanske kvislinške formacije na području AP Kosovo i Metohija, činili ljudskom umu teško i zamislive zločine nad srpskim i jevrejskim civilnim stanovništvom tokom Drugog svetskog rata“, i nabraja pedesetak registrovanih zlodela.

Izložba „Kozara 1942“ je do sad obišla mnoga mesta u Srbiji, ali još nije bila izvan granice. Dejan Ristić podseća da „premijerno predstavljena u Memorijalnom muzeju na Mrakovici, odnosno na prostorima gde su se sami događaji i odigrali. Nakon toga ona je predstavljena u nekoliko gradova u Republici Srbiji, a planirano je da sa njenim sadržajem budu upoznate i javnosti u drugim državama“.

Političke okolnosti, kaže Dejan Ristić, ne utiču na izbor mesta u kome će gostovati izložbe Muzeja žrtava genocida, te da se „muzej isključivo rukovodi stručnim i naučnim, a nipošto političkim kriterijumima i mehanizmima. Imajući u vidu činjenicu da je naš Muzej jedna od u svetu najuglednijih ustanova toga tipa, naša međunarodna saradnja je raznolika, bogata i dinamična. Neretko se dešava da imamo toliko poziva za realizaciju naših aktivnosti u inostranstvu da na pojedine ne možemo pozitivno da odgovorimo u datim okolnostima.“

O rasprostranjenoj saradnji sa raznim institucijama govori i izložba umetničkih radova monahinje Marije (Antić) „Sveti novomučenici jasenovački u svetlosti Vaskrsenja“, koja je, navodi Ristić, rezultat saradnje sa Odborom za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora SPC i Eparhijom pakračko-slavonskom.

S obzirom da Muzej žrtava genocida postoji, između ostalog, da bi se istina o zločinu proširila, da li su njegove izložbe ponuđene i državama čija se istina razlikuje od ovdašnje?

„Istorijska istina jeste i može biti samo jedna, mada se ponekad čini da se pred nju postavljaju nepremostive prepreke u smislu različitih interpretacija prošlosti. No, zahvaljujući izuzetnom ugledu i uticaju našeg Muzeja u svetskim okvirima, kao i predanom, odgovornom i profesionalnom pristupu u realizaciji aktivnosti, uspevamo da povećavamo broj država u kojima ih sprovodimo“, kaže Dejan Ristić, i nabraja sa svoje aktivnosti realizuju „u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, Crnoj Gori, SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Kini, Italiji, Francuskoj, Slovačkoj, kao i brojnim drugim državama. Naš Muzej je jedna od retkih srpskih ustanova kulture koja aktivno participira u projektima koje podržava UNESCO i na to smo, pored ostalog, veoma ponosni.“

U misiji širenja činjenica, nemoguće je kontrolisati šta će da izazove istina koju Muzej prezentuje drugima, na primer povećanje već postojećeg  antagonizam prema nekom narodu. Dejan Ristić kaže da „višedecenijsko iskustvo promišljenog i odgovornog rada dokazuje upravo suprotno.“

„Naime, reakcije na naše programe, bez obzira na to da li ih realizujemo na srpskim etničkim prostorima ili daleko izvan njih, ispunjene su pijetetom prema nedužnim žrtvama. Često smo svedoci da pripadnici onih naroda koji su odgovorni za genocid, ratne i zločine protiv čovečnosti počinjene nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, nakon učestvovanja u našim programima iskazuju iskren pijetet u odnosu na nevine žrtve. Ti momenti, dirljivi i potresni, za nas su posebno motivišući budući da nam jasno pokazuju da smo uspeli da postignemo cilj, a to je da na osnovu istorijskih i naučnih činjenica dopremo do ljudi, njihove duše i srca, kako bismo dali doprinos stvarnom i trajnom pomirenju naroda i zajednica na ovim prostorima.“

Jedna od istina je i da su, osim Srba, u Drugom svetskom ratu nedužno postradali i drugi narodi. Da li Muzej žrtava genocida izučava i žrtve koje je  počinili pojedini pripadnici srpskog naroda u Drugom svetskom ratu i u Ratovima za jugoslovensko nasleđe?

Dejan Ristić kaže da je „Muzej žrtava genocida primarno fokusiran na razdoblje Drugog svetskog rata, ali njegovi stručnjaci svojim naučno-istraživačkim projektima nužno sagledavaju i širi istorijski i vremenski kontekst svesni tragične prošlosti prostora nekadašnje Jugoslavije tokom prethodnog veka.“

Ističe da je „poput Memorijalnog centra Jad Vašem u Jerusalimu, i Muzej žrtava genocida osnovan posebnim zakonom, tzv. lex specialis, 1992. godine. Ove dve ustanove uspostavljene su posebnim zakonima usvojenim od strane parlamenata matičnih država jevrejskog i srpskog naroda kako bi čuvale uspomenu na žrtve Holokausta i genocida, odnosno ratnih i zločina protiv čovečnosti počinjenih nad Srbima na celokupnom području Nezavisne Države Hrvatske. Verujem da se u ovome nalazi i odgovor na vaše pitanje.“

Podrška Vlade Republike Srbije je, kaže Dejan Ristić, kontinuirana.

„Naš budžet je uvećan više od tri puta samo tokom prethodne dve godine, a u istom periodu povećali smo naš stručni tim za bezmalo pet puta uključujući u njega najbolje i najperspektivnije mlade stručnjake u oblasti istorije, prava, međunarodnih odnosa, društvene antropologije, umetnosti… Drugim rečima, nakon bezmalo tri decenije od osnivanja, tokom kojih je za ovu ustanovu kulture znao neznatan broj naših sugrađana i celokupne javnosti, sada Muzej konačno uživa punu i kontinuiranu podršku države, čitavog niza institucija, nevladinog sektora, građana… Moglo bi se slobodno zaključiti da Muzej sada uživa opštedruštvenu podršku koja predstavlja snažan motiv čitavom našem timu za još profesionalniji i uspešniji rad.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com