Death metal u Somboru: Dosledni do daske

Masna gitarska distorzija čula se u gradu. Vraćala sam se kući od prijateljice, bio je petak veče i Sombor nije bio ni bez sadržaja, a ni bez ljudi. “Ćelavi” trg bio je pun sveta koji su pratili takmičenje u odbojci na pesku uz prosečne letnje hitove. Na glavnoj ulici bio je festival uličnih svirača ali nije privukao moju pažnju. Potražila sam distorziju. U toku je bio Feelgood Fest, festival ekstremne death metal muzike, sa izletima u hard core, thrash, industrial i druge podpravce ove muzike znane samo vernim poznavaocima.

Foto: Marija Janković

U prostoru iza dečije biblioteke, postavljena je mala bina, jaki zvučnici, štand sa pivom i rakijom, sto za naplaćivanje karata simbolične sume. Ritam je bio brz i tačan, za nekoga ko je dobio slobodan vikend bez plana, ovaj festival je obećavao dobar provod. Srela sam i nekoliko poznanika i prijatelja, jer kad se u Somboru nešto dešava svi su tu. Ko zna kad će sledeći put biti događaja. I to ovakvih.

Death metal nisam slušala baš nikad. Nešto Hard cora jesam ali studentski dani su bili davno. A na bini su se smenjivali bendovi, svaki bolji od prethodnog, bilo je više od polovine stranih gostiju, najviše iz komšiluka, Hrvatske, Mađarske i Rumunije, a bila su i dva benda iz Francuske.

Najupečatljiviji je ipak bio izgled stotinak gostiju, širokog spektra starosti od golobradih do sedobradih, skupila se tu grupa ozbiljnih kosijanera i ćelavaca, bilo je i čirokana i dredova do kolena. Devojke u mrežastim čarapama i zihericama u ušima blajhane kose, momci u crnim majcama sa belim printovima omiljenih bendova sa kojih sevaju strelice gromova, uske kožne pantalone, teksas prsluci ukrašeni bedževima. lanci na sve strane. Njihova doslednost muzici i stilu izazivala je moje divljenje. Kao u nekom vremeplovu koji nas je vratio u 1984, duge kovrdže tresle su se u prvim redovima a iza njih mlađa, srednjoškolsko/studentska ekipa enrgično je uletala u šutku koja nije prestajala sem u pauzama između bendova kada su se na bini menjale zastave bendova i setovi bubnjeva. A bendovi su pržili i pržili.

Nije mi prvi put da naletim na ovu ekipu u Somboru. Zimus sam naišla na mini prekogranični festival u jednoj jeftinoj kafani, u 30 metara kvadratnih sjatilo se mnogo dece i nešto zaluđenika srednjih godina i starijih, dim je bio nepodnošljivo gust čak i za lančanog pušača, pivo mi je iz ruke izbijeno u šutci koja je iznenada počela. Energija je bila ogromna i iskrena. Ovi ljudi, što bi se reklo, žive ovu muziku do kraja.

20220806_010032

Ohrabrena provodom od prve večeri, otišla sam i na drugu. Pametno sam izašla kasnije, jer nisam želela da me umor smlati brzo kao prethodnog dana. Prilagodila sam gardarobu, izvukla crninu i upadljive minđuše sa puno metala. Neki od mojih prijatelja preskočili su spavanje prethodne noći i izgledali izobličeno. A bendovi su i dalje pržili. Bilo je gitarskih virtuoza, besprekorno uvežbanih bubnjara, muzikalnog dranja i mnogo napuklih glasova.

Kada su oko pola dva najavili posledni bend već sam sedela na žardinjerama sa bolom u nogama. Na binu je izašla žena, prva na sceni do tada. Crna, duga, ravna kosa do struka pokrivala je lice iscrtano krejonom. Rekla je da su sa juga Francuske putovali 27 sati i da im pevača benda nisu pustili preko granice. Poznajem putovanja od 27 sati te iz poštovanja prema entuzijazmu ustanem ponovo i prolomi se nikad bolja kombnacija metala, cora i tehna pa me natera da u finalu ovog festivala ostanem na nogama skačući zajedno sa decom iz šutke.

Ne znam da li bih u Beogradu sebi priuštila izlazak na Dead metal, još manje dva dana zaredom. Ne znam ni da li postoje mesta na kojima se sluša ova vrsta muzike. Sve više zatičem beogradske kulturne grupe sa margina kako u delirijumu pevaju narodnjake. Somborskim metalcima to je nedopustivo. Moderna tolerancija na turbo folk ovu zajednicu ne zanima. Dobro je da je tako. Volim ta ostrva doslednosti, pa iako ne verujem da ću kući puštati metal, jedva čekam sledeći festval.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com