Da li je „polučlanstvo“ u EU jedini otvoren put za Srbiju i susede?

Gde god ga pitaju, a ponekad i kad ga ne pitaju, srpski predsednik Aleksandar Vučić kaže da od proširenja Evropske unije nema ništa.

„Ne mislim da će EU u narednih nekoliko godina moći da donosi odluke o proširenju“, rekao je početkom jula kad su se u Beogradu okupili predsednici parlamenata zemalja-kandidata za EU.

Nastavio je uobičajenim tonom o tome da „to ne znači da mi ne treba da nastavimo ubrzano na našem evropskom putu i sprovodimo reforme“.

Vučić je slične teze očinski iznosio i pred ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, sve poštujući optimizam gosta da se brzo može do članstva u EU.

Sa druge strane, Vučićević kritičari kažu da on i njegova vlast ionako nisu zainteresovani za ulazak u EU, da razgrađuju demokratiju i podelu vlasti pa i da nemaju pravo da pričaju o navodnoj nespremnosti Brisela da prima nove članice.

Ovako i onako Marte Kos

Evropska komesarka za proširenje Marta Kos, koja je otkazala posetu Beogradu zbog zvaničnog veličanja Ratka Mladića, pokušava da širi optimizam.

„Ova jesen biće jesen proširenja u dva pravca. Jedan je priprema kandidata za članstvo, a drugi ono što radimo unutar Evropske unije kako bismo se za to pripremili“, rekla je Kos u videu objavljenom na mreži Iks.

No, ona je opet govorila o „mehanizmima“ koji bi trebalo da nove članice primoraju da se drže vladavine prava. U pitanju je neka vrsta međukoraka ili članstva na rate.

Ranije je Kos pominjala da bi nove članice mogle da budu pod lupom i celih „pet, deset, petnaest godina“ – tokom kojih članstvo u EU može biti opozvano.

To mora da bolno zvuči posebno u Podgorici gde su se nadali privođenju kraju svih koraka tokom prve polovine 2027. godine. Ali, čak i Kos kao rok za novo proširenje EU pominje „do kraja ove decenije“.

Zašto Francuska

Na kraju, i „pesimista“ Vučić  i „optimistkinja“ Kos znaju da nož i pogaču po pitanju proširenja drže aktuelne članice EU. Svaki novi pristup mora biti potvrđen u svih 27 država.

„Najveći rizik je Francuska“, piše poznavalac Balkana Tim Džuda u tekstu za Ekonomist.

Sa jedne strane, zemlja ima tvrdi prag za prihvatanje novih članica EU jer traži ili referendum ili tropetinsku većinu u oba doma parlamenta.

A trenutno volja ne postoji ni među građanima ni među parlamentarcima. Prema Eurobarometru, Francuzi su najmanje raspoloženi za prijem novih članica pošto samo 8 odsto snažno zagovara proširenje, a 35 odsto ga donekle zagovara. Naspram tih 43 odsto stoji 48 odsto ljudi koji proširenje odbijaju.

Osim Francuske, tabor protivnika proširenja jači je samo još u Austriji i Češkoj, dok je u Nemačkoj tesno (49 odsto za, 47 odsto protiv).

Anketa je sprovođena početkom prošle godine, a otada je desnica još ojačala u Evropi pa teško da su se brojke pomerile u korist proširenja.

Oni dolaze

Kako piše Džuda, ni parlamentarni put nije otvoren u Francuskoj. Odlazeći predsednik Emanuel Makron načelno podržava proširenje, no njegova naslednica lako bi mogla biti desničarka Marin Lepen.

U francuskom parlamentu „naprosto ne postoji“ većina za prijem novih članica, rekla je Jovana Marović, bivša ministarka evropskih poslova u Crnoj Gori.

„To je veoma nepopularno reći“, citirana je Marović u tekstu Ekonomista. „Atmosfera u Crnoj Gori je skoro euforična, kao da je pristup EU gotova stvar.“

Proširenju ne pomažu ni uspesi Alternative za Nemačku na pokrajinskim izborima. Iako ta radikalno desničarska stranka deluje daleko od saveznog nivoa vlasti, ona često pred sobom goni celu političku scenu i tera je da menja politiku.

AfD se inače zalaže za „privilegovana partnerstva“, a ne proširenje EU. U samoj stranci je sporno da li treba napustiti evrozonu.

Daj šta daš?

Komentarišući članak Ekonomista na mreži X, nemački novinar Mihael Martens podsetio je na svoj stari predlog o prijemu novih država samo u zajedničko tržište i Šengen, bez punopravnog članstva i prava glasa u Briselu.

Martens to zove „win-win“ situacijom u slučaju da zemlje Balkana i druge ispune tražene uslove.

U Crnoj Gori, koja je viđena kao iduća članica Unije, takve ideje doživljavaju kao utešnu nagradu.

Međutim Vučić i albanski premijer Edi Rama to vide drugačije. U februaru su zajednički objavili autorski tekst u Martensovom Frankfurter algemajne cajtungu. Tu su pisali da razumeju brige članica EU oko proširenja.

„Zato se zalažemo za ubrzanu integraciju pripremljenih zemalja kandidata u zajedničko tržište i Šengenski prostor. To bi građanima donelo osetne prednosti i istovremeno ojačalo ekonomsku i geopolitičku poziciju EU, bez opterećivanja arhitekture donošenja odluka EU ili narušavanja njene institucionalne ravnoteže“, pisali su Vučić i Rama.

Doduše, Brisel nije ni blizu da uspostavi takvu vrstu „polučlanstva“ – i o tome će se tek voditi pregovori.

Dok se ne vidi šta i kako, lako mogu proći godine što bi značilo da je Vučić sasvim u pravu. Važiće i dalje ona dosetka: „Mi bi kao da uđemo u EU, a oni bi kao da nas prime.“

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!