Na cilju: Studenti stigli u Novi Sad

31. januar

Kraj protestnog marša

21.55

Suze.

To je ono što je studente pratilo duž čitave rute od Beograda do krajnje odrednice – železničke stanice u Novom Sadu.

Bilo je suza i ovde, mnogo prolivenih suza od 1. novembra pa do danas, uz 15 minuta gromoglasne tišine.

Mnogi su plakali hodajući ulicama Novog Sada, zbog toga što su došli do cilja – mesta na kome je stradalo 15 ljudi.

Oni odlaze odavde dalje na fakultete, a sutra u blokadu mostova.

Ostvarili su jedan cilj – stigli pešaka od Beograda do Novog Sada, ali njime su, kažu, ostvarili mnogo više – pokrenuli su hiljade drugih.

Ovde, na mestu odakle je sve počelo, njihova dvodnevna priča se završava.

Do sutra i novih blokada.

„Bez ljudi ne bismo uspeli“

21.43

Studentkinja Dea Jovanović, po ulasku u Novi Sad za „Vreme“ kaže: „Vratila mi se vera u ljubav i u ljude. Fenomenalni su i ništa ne bismo mogli bez njih. Ovo nije nikakva politika, ovo su samo ljudi koji žele bolju budućnost“.

Dodaje da ih je ovaj put do Novog Sada doveo ka složnoj zajednici koja se trudi i koja će da ustane za bolje sutra.

Položeni venci za stradale 

21.29

Pri dolasku na Železničku stanicu u Novom Sadu studenti su položili 15 venaca za stradale u padu nadstrešnice.

Sa kolegama iz Novog Sada i građanima, studenti iz Beograda održali su 15 minuta tišine za žrtve.

Medalje za studente 

20:49

Po dolasku u Novi Sad studentima su građani podelili medalje sa starih trkačkih takmičenja, maratona i polumaratona.

Studenti idu ka Železničkoj stanici 

20:31

Nekoliko hiljada ljudi dočekalo je studente uz suze. Od Varadinskog mosta pa sve do centra, kolona ljudi aplaudira i očekuje omladinu.

Studenti idu ka Železničkoj stanici gde će zajedno sa kolegama iz Novog Sada petnaestominutnom tišinom odati poštu nastradalima u padu nadstrešnice.

Studenti stigli u Novi Sad

20.07

Studenti su stigli u Novi Sad i u prvom redu nose zastavu Beograda i Univerziteta.

Potom, iza njih je red redara koji nose 15 venaca belih ruža. A onda, veliki transparent na kome piše: „Neki novi klinci“.

U četvrtom redu su zastave fakulteta.

Sa megafona čula se dobrodošlica studentima.

„Osećaj je nerealan. Ova podrška je na početku stvarno bila nezamisliva. Jako mi je drago da smo našom inicijativom motivisali i ostale i da ćemo ih dalje inspirisati, kao što je i njihova podrška nas“, kaže za „Vreme“ studentkinja Katarina koja ide iz Beograda peške.

Dodaje da nije bilo toliko teško.

„Uz ovakvu podršku, atmosferu i ljude umor se ne oseti.“

Student iz Novog Sada na protestnom maršu

19.35

Relja Stanojević je student iz Novog Sada i došao je juče u Beograd da bi se danas vratio kući pešaka.

Metlu je našao na blokadi Autokomande. Pomaže mu malo pri hodu, umoran je jako, ali i zadivljen svime što je proživeo u protekla dva dana.

Studenti idu ka centru Novog Sada

19.29

Uz isticanje zastava fakulteta na početku kolone studenti se sa Petrovaradina spuštaju ka centru Novog Sada.

Pozdravljaju ih okupljeni Novosađani aplauzom uz uzvik: „Bravo, bravo, bravo!“.

Studenti stigli na Petrovaradin 

19.23

Veliki broj građana okupio se na Petrovaradinu da dočeka studente. Tu su mladi, stari i deca. Dele hranu, aplaudiraju, plaču i pozdravljaju studente.

Atmosfera je prilično zagrejana. Do malopre je bilo hladno, a sada je nekako toplo sve.

Ulaz u Petrovaradin

18.59

Veliki broj ljudi se pridružio maršu nakon prolaska kroz Sremske Karlovce.

Braća Uroš i Luka

18.46

Braća Uroš i Luka penju se uzbrdo.

Uroš nosi veliki transparent, Luka jedva hoda, oslanjajući se o štap i o brata.

Neko prolazi i pita Luku kako mu je transparent. Odgovara: „Nikad bolje, noćas nije spavao u šatoru, ali sad vodim računa o njemu”.

„Sad mi je važno da sačuvam transparent i da moj brat stigne do Novog Sada.”

„Noge su mi se raspale”, kaže niži brat.

Pomogli su im medicinski radnici, ali kažu da su olako shvatili ovaj poduhvat.

Izlazak iz Sremskih Karlovaca

18.22

Na izlasku iz Sremskih Karlovaca srećem ponovo Sofiju, „studentsku baku”. Upoznali ste je juče u jednoj od prvih objava. Umorna je, ali je masa vodi.

Sada je tu sa tri drugarice, takođe penzionerke.

„Bole malo noge, ali biće mi žao sutra kad ove šetnje ne bude”, kaže mi.

Sinoć su ih boleli kukovi, ali danas tih bolova nema. „Babe su se razradile”, kaže, smejući se.

Često je nasmejana u ova dva dana, ali kaže i da je bilo momenata kada nije mogla da zaustavi suze – ne zbog bolova, već entuzijazma koji joj studenti daju.

Pita me jesam li imala prevoz na nekom delu staze, a na moj negativan odgovor, dobijam njeno: „Bravo!” i široki osmeh.

Pomišljam, kad može ona, verujem dvostruko starija od mene, zašto ne bih mogla ja. Ne govorim joj to, ali kažem da ne bi bilo fer i autentično da nisam u grupi.

Pao je mrak, izlazimo iz Sremskih Karlovaca. Ovde se grupi priključuju i meštani gradića u kome je sniman čuveni film „Lajanje na zvezde”.

Oblačno je, pa zvezda večeras na nebu nema. Ali, verujem da su ovi studenti zvezde koje večeras dočekuje Novi Sad.

Kraj nas prolazi još jedan voz. Još jedan „Soko” čiji mašinovođa „leže” na sirenu. Studenti i svi koji ih prate, otpozdravljaju aplauzom.

Ostalo je još desetak kilometara do Novog Sada.

Studenti Župe na putu za Novi Sad

18.03

– Kako ste?

„Odlično, ima malo umora, ali je energija predivna. Oseća se empatija i zajedništvo, tako da je umor na strani“, kaže za „Vreme“ studentkinja Una Milić i dodaje da je malo bole noge i ramena.

Student Pavle Gašić za „Vreme“ dodaje da ih gostoprimstvo ljudi leči.

„Kada vidimo starije ljude koji dođu i aplaudiraju, plaču i pozdravljaju nas, to nam mnogo znači. Pomogne nam na neki način da prevaziđemo te fizičke boljke.“

Na vest da su kandidati za Nobelovu nagradu za mir, Gašić kaže da im je drago što su prepoznali studentski vapaj za mirom i normalnim vrednostima.

„Poruka ljubavi je u srcu svih ovih protesta.“

Milić se nada da ovaj put (koji pešače) vodi ka nekoj boljoj budućnosti.

Na kraju razgovora pozvali su građane na sutrašnji protest u Novom Sadu.

Poslednja ruta

17.47

U Sremskim Karlovcima smo bili kratko i krećemo sada dalje.

„Ajmo, još jedno brdo i tu smo”, čuje se sa megafona.

Ulazak u Karlovce

17.32

Studenti su stigli u Sremske Karlovce. Prvobitno je planiran prolazak kroz centar, ali je u toku dana javljeno redarima da se pomera ruta na parking.

Meštani su rekli da bi bilo mnogo lepše da je u centru, da su tamo sve već pripremili, ali da su organizatori rekli da nema dovoljno mesta.

„Mnogo bi bilo lepše u centru, tamo bi ljudi izašli i na prozore i na ulice”, kaze jedan stariji meštanin Sremskih Karlovaca.

Aplauz, „Bravo, deco”, čuje se sa svih strana dok meštani Sremskih Karlovaca pozdravljaju studente.

Služi se hrana, čaj i kafa.

Studenti se sve više žale na žuljeve, ali ostala je još samo poslednja etapa.

Pristižu i biciklisti 

17.14

Na ulazu u Sremske Karlovce, pešake su sustigli i biciklisti.

Oni su danas krenuli iz Beograda put Novog Sada.

Uz pozdravljanje i međusobno bodrenje „Bravo, bravo”, „Svaka čast, ljudi”, biciklisti i pešaci su se pozdravili.

Morali su biciklisti dalje, da se ne bi stvorila gužva.

Biciklisti pristižu u grupama, te zato pešaci čekaju već gotovo sat vremena.

„Mnogo smo nervozni”, dobacuju neki pešaci uz argument da su mogli da se podele i da idu jednom trakom, a da druga traka ostane za bicikliste.

Stigla i kandidatura 

16.41

Sa razglasa se u jednom trenutku čula najnovija vest – studenti su kandidati za Nobelovu nagradu za mir.

„Ne verujem da ćemo je dobiti, ali to je jako veliki korak što smo predloženi za tu prestižnu nagradu. Mir koji stvaramo ovim skopom je nagrada sama za sebe”, kaže jedan od studenata.

Ljubica Vlahović sa FON-a kaže da joj ova informacija nije delovala realno.

„Mislila sam da se neko šali. Veoma smo iznenađeni u pozitivnom smislu i ako ovo istraje do kraja, studenti su zaslužili takvo priznanje”, dodaje ona.

Dunav pred nama

 

 

16.23

Biciklista i dalje nema, iako već više od pola sata ide najava da samo što nisu. Na kraju, ispunili smo obe trake, kao i ranije.

„Oni su toliko brzo prošli, da ih nismo videli”, reče neko u koloni.

„Treba i oni da pojedu nešto”, dobaci neko drugi.

Pred nama su Dunav i Sremski Karlovci.

Vrli Novi Sad

 

15.40

Krenuli su studenti i ostali pešaci iz Čortanovaca dalje. U daljini se vidi Novi Sad.

„Ljudi, eno ga vrli Novi Sad”, kaže jedan momak.

Ali Novi Sad nije baš tako blizu. Pred grupom je više od 20 kilometara, kad stiže i vest – dolaze biciklisti.

Za njih su oslobodili i traku.

Umor i bolovi izgleda sustižu pešake.

„Ja sam pešačio kilometre i kilometre u životu, ali nikad ovoliko”, kaže dečko u crno-belom duksu kolegi sa kojim hoda.

„Ovo je, brate, marš, kao u vojsci, a ja u vojsci nisam bio”, odgovara mu dok je pred grupom već neko vreme nizbrdica.

Nekoliko trenutaka kasnije, neko se žali na žulj.

Nizbrica će biti još pred nama. Sunce polako zalazi, a zajedno sa njim spušta se i temperatura vazduha.

Još 25 kilometara do Novog Sada

14.20

Pauza za ručak u Čortanovcima. Internet je slab, ali nas je zato i ovde sačekalo divno posluženje. Prostrte su bale sena da možemo da sedimo na njima.

 

Zašto se u Inđiji spavalo u šatorima

13.25

Čovek u crnoj jakni, evidentno Inđijac, zaključujem na osnovu razgovora koji vodi s jednom redarkom, kaže da je sramota za Inđiju i predsednika opštine što nije dozvolio studentima da spavaju u hali, pa je većina noć provela na fudbalskom terenu.

Devojci sa kojom hoda govori da nije bio na protestima 5. oktobra 2000, ali da je danas morao da izađe.  Ona, čini se, tada nije ni bila rođena.

Malo ispred njih, trojica studenata pričaju o današnjem poduhvatu.

„Sinovima ću pričam da sam išao peške do Novog Sada, a unucima da sam prepešačio do Batajnice”, kaže jedan od njih.

Odmiču mi u trenu, pa ne uspevam da dobijem objašnjenje za ovakav futuristički plan.

„Džaba im ostavke”

13.00

Dvojica momaka na glavama nose šajkače. Uputili su se ka Novom Sadu, zahtevajući odgovornost za strahotu koja se 1. novembra dogodila na železničkoj stanici.

„Džaba su ostavke, ako nema odgovornosti za učinjeno delo”, kažu, osvrćući se na ostavku premijera Vučevića i dvojice ministara. Mogu oni sa daju ostavke, maćiće ih samo sa jednog mesta na drugo.

Put im nije naporan, a ne bole ih ni noge. A i da bole, cilj je jasan, kažu.

„Ja sam došao iz Novog Sada, gde studiram, u Beograd, pa sad idem nazad”, priča Matija Obrenović, student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Temperatura vazduha je 13 stepeni, mimoilaze se Sunce i oblaci, pa mu, kaže, šajkača dobro dođe.

S obzirom na veliki broj ljudi koje su videli usput, čini im se kao da velika grupa mladih, vodi „građanski rad” protiv funkcionera koji su na vlasti.

„Spavao sam u šatoru solidnih 6-7 sati – milina. Ovo je prelepo iskustvo, mogu da budem umoran, ali se najlakše ovako dolazi do cilja“, kaže Matija.

Idemo dalje.

„Ovde nisam anksiozna”

12.15

Pauza u Maradiku je završena i grupa kreće dalje ka Čortanovcima.

Pred polazak nekoliko studenata priča kako im pauze teško padaju.

„Lakše mi je da hodam, nego da stojim”, kaže visoki momak u beloj majici.

Prešli smo oko trećine današnje rute – nešto manje od 10 kilometara.

Jedna devojka govori kako ne voli mase, jer se često oseća anksiozno.

„Ovde, ipak, nisam anksiozna”, kaže drugu.

Maradik

Studenti se zahvaljuju gospođi za jednom tezgom.

„Hvala vama što idete umesto nas”, odgovara.

Kaže da ona ima „sitnu” decu i da će sutra u Novi Sad, na mostove.

Saša Stanić i Igor Stanojčić iz Šapca su autom došli do Maradika i odavde kreće ka Novom Sadu da prate grupu, ali autom.

„Ovde smo zbog slobode, fali nam slobode i dobrih vibracija koje fale u ovoj državi. Ovaj put vodi ka boljem sutra”, kaže Stanić.

Na raskrsnici ka mestu Maradik, studenti su sačekali do 11:52. Ustali su u tišini na 15 minuta.

11.30

Kad kap prelije čašu

Matija Vemić, student Filozofskog falulteta u Beogradu hoda sa novim poznanikom.

Upoznali su se na ovoj ruti.

Matiji ovo nije prvi protest, ali mu raniji skupovi nisu delovali ozbiljno, već su „bili previše politički i stranački orjentisani”.

„I za protest posle pada nadstrešnice, mislio sam da je ista stvar. Međutim, kada sam video da nisu povezani ni sa jednom političkom strankom, to me je veoma obradovalo zato što sam video da su iskreni i zbog toga što želim da se ispune svi zahtevi koje studenti traže. Toliko puta su se dešavale strašne stvari, ali u nekom trenutku kap prelije čašu i treba da se preuzme odgovornost. Mislim da obilaženjem okolnih mesta i pokazivanjem koliko nas ima i koliko smo istrajni, podižemo moral ljudima. Kako su nas svuda dočekali, vidim da ljudi skupljaju hrabrost da kažu ono što misle”, kaže Matija.

Ranije je, kaže, postojao pritisak, pa ljudi koji su bili protiv režima nisu želeli da pričaju o tome ili su imali nekakvu korist, pa su govorili pozitivno o režimu.

A ovaj put sada vodi ka Novom Sadu, ali figurativno dalje od toga.

„Stanje u zemlji je toliko haotično, da može da dovede bilo gde. Ili će sve biti isto, ili će biti bolje, ili će da se pogorša, to ne možemo da znamo”, kaže student Filozofskog fakulteta.

„Ja se nadam da će dovesti do toga da oni koji treba, preuzmu odgovornost i da će doći do još ostavki visokih funkcionera.”

Korak uz korak s Matijom asfaltom iz Inđije ka Novom Sadu hoda Dušan Matijević.

Pre nego što sam im se pridružila u razgovoru, pričali su o kanadskom bivšem premijeru Trudou.

Saznajem da Dušan živi u Kanadi i da je u poseti rođacima u Batajnici.

„Kad sam video grupu juče u Batajnici, nisam mogao da sedim. Pridružio sam se. Godinama sumnjam u ovu vlast i osetio sam odgovornost da se priključim”, kaže Dušan.

Dodaje da misli da je vreme plodno za promenu i nada se da je ovo staza ka tome.

11.25

Ponovo sestre Milićević

10.40

Ponovo srećem i sestre Milićević. Noćas su se smrzle, ali i odmorile.

Zvali su ih roditelji i rekli kako prate ovaj blog i iz njega saznaju gde su im deca.

„Kažu nam da više vide tamo, nego što čuju od nas.”

Nasmejane su i na njima se ne vidi ni trunka zamora.

Odbojkašice su i bave se trčanjem, pa njima ovaj poduhvat ne pada teško.

Nisu jedine sa kojima mi se od starta ukršta put.

Ekonomski tigar

10.13

Na putu je i „ekonomski tigar”.

Nosi ga studentkinja Ekonomskog fakulteta Maša.

Ona je noć provela u šatoru.

Njena drugarica Tara spavala je u lokalnoj diskoteci. Sinoć je, kaže, na teren fudbalskog kluba došao vlasnik diskoteke i pozvao studente da spavaju tamo.

U njoj je bilo mesta za oko 150 ljudi, ali svega desetak je prihvatilo poziv, prepričava Tara.

Odlazak iz Inđije

09.45

„Ljudi, prešli smo trista metara“, čuje se sa početku kolone. Iz pozadine stiže glasno: „Jeeee!“

Polazak iz Inđije bio je pomalo usporen. Stajalo se dva puta u razmaku od tih 300 metara, kako bi se svi skupili i, predvođeni traktorima i policijom, nastavili dalje.

Na dnevnom redu tridesetak kilometara.

„Šest puta po pet kilometara“, čujem kako neko levo od mene kaže.

Pričaju i o blokadi u Vršcu.

Primećujem da ima ljudi koji hodaju otežano.

„Veliki pozdrav za gospodina sa leve strane“, čuje se sa megafona.

Masa uzvikuje „Eeee“ i dosta ljudi podiže ruke.

Čovek sa leve strane otpozdravlja.

09.24

Pet tona jabuka za srećan put

Uz pet tona jabuka iz Slankamena, studenti i svi ostali koji su im se pridružili u šetnji, kreću ka Novom Sadu.

Kasni se i jutros oko sat vremena.

Sunčano je i videćemo kako će do kraja dana biti.

07.40

Nastavak puta

Dok se Sunce uzdiže nad prohladnom Inđijom, pridižu se i studenti, orni za novi dan.

Napolju je četiri stepena, a hladnoća se „ubija“ logorskim vatrama, toplom kafom i čajem.

Noć je bila hladna, ali ljudi koji su spavali u šatorima, neki kažu da nije bilo hladno i da su ih stalno obilazili, pokrivali redari.

Ja sam se za smeštaj snašla, pa noć nisam provela u improvizovanom kampu.

Sofija, „studentska baka“ koju smo sreli juče, uz logorsku vatru ispija kafu.

Spavala je, kaže, koliko je mogla, ali ne odustaje. Kreće dalje ka Novom Sadu.

Hitna pomoć je sve vreme bila na terenu i kažu da su imali nekoliko intervencija – zbog žuljeva, temperature, bolova.

Bliznakinje sa kojima smo pričali malo su se smrzle, a penzionera Milovana muče žuljevi. Sad više nije siguran da li će nastaviti pešaka.

Noćas se u improvizovanom kampu slavio i rođendan, rekla bih po tortu sa svećicama.

Šatori se polako pakuju, služi se i doručak i „četa“ uskoro kreće dalje.

Maja, Teodora i Tatjana noć su provele u šatoru. Imale su ponudu za smeštaj, ali nisu otišle, jer vole da kampuju. Pitaju me gde mogu da prate blog – je l’ na Instagramu?

Ivana i Nevena, sada već moje stare poznanice, nisu spavale u kampu. Bole ih noge, ali su makar spavale u toplom.

Milan nastavlja do Novog Sada. Nije spavao lepo, jer radi u obezbeđenju, pa inače noću ne spava.

„Narod je ozlojeđen, to je tinjalo, nije samo nadstrešnica, vulkan je posle nadstrešnice“, kaže Milovan.

Srela sam opet i Aleksu i Dimitrija.

Njihova drugarica Anastasija kaže sa se ukočila spavajući na stiroporu.

„Bilo je i hladno. Na trenutke bude ok, a onda odjednom haos.“

Gužva je jutros kod improvizovane apoteke. Najtraženiji su lekovi za bolove, magnezijum i hanzaplasti.

U 8:30 je trebalo da krenemo na put, ali će se i ovog jutra malo kasniti. Moraju prvo da se popakuju šatori.

 

30. januar

 

22.57 

Pozdrav do sutra

U 22.45 stigli smo na današnje odredište – stadion, gde će većina provesti noć.

Sačekali su nas hrana, piće, komadi stiropora za izolaciju šatora, tu su i šatori koji treba da se postave, vreće za spavanje.

U ponudi su i lekovi za bolove.

Ovde se završava današnji dan, uz 60000 pređenih koraka.

Do sutra i puta ka Novom Sadu.

22.18

Doček u Inđiji

Nekoliko hiljada ljudi okupilo se u Inđiji da dočeka kolonu.

 

Jedna od njih je i Mara Aćimović.

„Dobrodošli, studenti. Ovo je naša istorija, mislim da ćemo da isteramo mečku iz rupe“, kaže ona za „Vreme“.

21.58

Sestre Milićević: Dobro se držimo

U Inđiji srećem studenkinje ETF-a Lenku i Đurđu, sa kojima sam rano jutros razgovarala. Kažu da se osećaju sjajno.

„I dalje smo pod velikim utiskom, ne osećamo nikakvu bol i dobro se držimo. Videćemo kakvo će biti stanje sutra. Za sada smo super.“

Po ulasku u Inđiju, sreli smo i jednog penzionera.

„Bravo omladino, uz vas sam do zadnje kapi krvi“, kaže on.

21.37

Stižemo u Inđiju

U 21.30, kako je bilo i planirano, stigli smo u Inđiju, makar do table na ulazu u ovo mesto.

Pred nama je još dvadesetak minuta hoda do centra grada, a tamo se, kažu društvene mreže, okupilo dosta ljudi.

20.47

Stiže umor

Prešli smo do sada više od 40000 koraka, moje noge sad to već lepo osećaju. Dva puta sam prešla veću kilometražu od ove u jednom danu. Ne baš skoro i nisam skoro hodala duže.

Što se mentalnih kriza tiče, toga nema. Valjda me „vozi” što izveštavam o ovome.

Umor je stigao, izgleda, i ostale. Kolona se razudila. Ovi skroz napred hodaju brže, dok dobar deo zaostaje.

Pred kolonom su traktori i policija. Prvi predvode kolonu od Nove Pazove, policija je tu od starta. U više navrata prva grupa zastaje i čeka ljude koji su iza.

Pored mene jedan dečko objašnjava drugom kako da se nagne da hoda drugačije, da ga stopala manje bole. On prihvata savet, ali se plaši kako će sutra.

Mene ne bole stopala. Prisutna je mala bol u kvadricepsima i kičmi.

Mrak je svuda, nema rasvete, a jedino što probija mrak je rotacija s policijskih vozila.

19.55

Krećemo ka Inđiji

Uz uzvike „Hvala na podršci” i „Stara Pazova” koji se gromoglasno čuju i odgovor meštana Stare Pazove „Hvala vama, deco”, „Studenti, studenti”, kolona lagano kreće u poslednju etapu – do Inđije.

Prati nas veliki aplauz, a studenti pevaju „Mi šetamo celi dan i noć”.

19.25

Dirljiva podrška meštana

Sara, studentkinja Univerziteta Metropolitan uzima od mene jedan panadol, jer joj noge „otpadaju“.

Vidno je umorna, kao i sad već većina nas. Glavno pitanje koji jedni drugima postavljaju je „Kako izdržavate?” i „Kako noge?”

U Staroj Pazovi dočekali su nas „domaćinski”, uz pasulj, pečenje, roštilj, razna slana peciva, toplu supu, gulaš, a tu su i palačinke koje se peku na licu mesta, kao i veganska hrana.

Supom sam se poslužila i sama.

I ja sam umorna – priznajem, ali me i dalje „vozi” energija svih ovih ljudi – kako učesnika šetnje, tako, možda i više, energija meštana koji studente iz mesta u mesto dočekuju sa sve većim žarom. Ili mi se zbog umora čini da je žar veći.

Prilazi mi jedna sedokosa žena i uz razvučen osmeh govori mi „Svaka čast” – valjda prepoznaje da nisam iz njenog mesta, već da sam današnji posetilac.

Oduševljena je, ovde je sa unukom i kaže da je ona uvek za mladost i ono što mladi misle. Dok razgovaramo, prolazi me blaga jeza, jer u njenom glasu čujem nadu zbog onoga što studenti rade.

Ovde pravimo dužu pauzu.

18.55 

Topao doček

Mnogo meštana Stare Pazove dočekalo je grupu upaljenih telefona na trgu. Puno je hrane.

Temperatura je pala na devet stepeni, ali utisak je da je i dalje toplo. Ovi ljudi čine da sve bude još toplije – sačekali su nas supa, kolači, kiflice, palačinke, krofne i mnogi drugi specijaliteti.

18.33

Stižemo u Staru Pazovu

I na ulazu u Staru Pazovu okupljeni pozdravljaju kolonu.

Krećemo se ka centru Stare Pazove, gde ćemo napraviti dužu pauzu.

Dobrodošli u Staru Pazovu!
Vitajte v Starej Pazove! pic.twitter.com/JcvPFTjgm4

— Mladen Mrdalj (@mladen_mrdalj) January 30, 2025

18.18

Monah šeta sa studentima

Pao je mrak. Ostalo je još petnaestak kilometara do Inđije, konačnog današnjeg odredišta. Prešli smo više od 25.

Pored mene je monah, krenuo je iz Beograda, nosi krst u desnoj ruci i čujem kako izgovara molitvu.

Tek nekoliko koraka ispred njega grupa studenata peva pesmu benda MVP čiji stihovi glase: „Reci mi šta si uradio ako ti život prođe u nervozi”.

Rekla bih da su im molitve jezički drugačije, ali da su želje iste. Gledam ih sve. Sad već čujem da se neki žale na bolove i pitaju kad će kraj.

„Sutra će biti lakše, kad sve utrni”, kaže jedan mladić.

17.56

Poljoprivrednici pozdravili studente

Između Nove i Stare Pazove, na skretanju ka Vojki, desetak poljoprivrednika na traktorima dočekuje studente. Pozdravljaju se, a koloni se priključuje nekoliko traktorista na vozilima.

Bila je tu i grupa ljudi sa upaljenim lampama, koji su takođe došli da dočekaju studente.

17.32

Ljudi se priključuju

Od Nove Pazove se grupi priključilo još ljudi. Hodam i razmišljam o svim ovim ljudima koji su dočekali grupu, koji su plakali sa strane, koji su prepešačili makar deo rute.

Ne mogu da procenim koliko je ljudi. Bila sam na čelu kolone kada smo zastali da sačekamo da nas oni na kraju stignu. Zastala sam tu i kada je grupa krenula. Ljudi su prolazili pet minuta ne baš sporim koracima.

17.14 

Vunene su zakon

„Lakše je u vunenim čarapama. Ja sam se zeznuo, prvo sam obuo obične, ali vunene su zakon“, kaže student Luka.

17.07

Doček ispred  OŠ „Rastko Nemanjić – Sveti Sava“

Tu su i prosvetni radnici.

„Mi smo svi uz vas i uvek ćemo biti uz vas”, kaže na megafon jedan od studenata.

„Dobro veče, veliki ljudi! Hvala vam što ste nas probudili i pokazali kako možemo kao pojedinci nešto da uradimo, da možemo da stanemo i u tišini pokažemo da neko treba da ode i da zna za sramotu. Mi ovde stojimo i ćutimo. I dalje ćemo stajati i ćutati”, kaže jedna od nastavnica u OŠ „Rastko Nemanjić – Sveti Sava“.

16.45 

Studenti stižu u Novu Pazovu

Ušli smo u Novu Pazovu. I ovde meštani pozdravljaju grupu, a iz mase se čuje: „Hvala vam na podršci”.

„Je l’ mi pratimo satnicu?”, pita jedan student drugaricu.

„Čekaj da vidim… Dobri smo, kasnimo pola sata”, odgovara mu.

Ispred mene već neko vreme priča troje studenata, ne čujem od pištaljki o čemu, ali na kraju shvatam da se do danas nisu poznavali, pošto pružaju ruke jedni drugima i izgovaraju imena.

I ljudi u Novoj Pazovi dočekuju kolonu, često u suzama.

Osim hranom, aplauzima i zvižducima pištaljki, Nova Pazova dočekala je studente i bakljadom.

Ovde pravimo kratku pauzu.

16.28

Penzioner Milovan u šetnji sa studentima

Iz Beograda je sa studentima krenuo i Milovan, građevinac u penziji.

„Idem do Inđije, pa ćemo videti dalje. Imam ja godine, kad sam bio mlađi, dosta sam pešačio”, kaže mi. Ipak, ne deluje mi nimalo umorno.

„Svakog sam ja ispratio, i ovog ću. Bolje šetati godinu dana, nego uzeti pušku“, dodaje.

Na leđima mu je veliki ranac, u rukama voda, pištaljka i mandarina.

Razgovor nam prekida sviranje voza, stotinak metara levo od nas. Izgleda da nas pozdravlja.

 

16.20

„Ne tražimo mi ostavke“

„Ja mislim da ovakva atmosfera kakva je trenutno u zemlji nije bila otkad su hipici protestovali šezdesetih godina“, komentariše jedan student.

S drugom priča o politici. Kaže da je ovo najbolji put da se nešto promeni. „Ne tražimo mi ostavke, mi tražimo poštovanje zakona“.

Komentarišu i ličnost predsednika Aleksandra Vučića. Kažu da uzurpira sve već godinama.

„On da je pravi šahista, povukao bi se na vreme“, kaže jedan od njih.

„Samo da mi ostanemo ovako mirni“, odgovara mu drug.

16.12

„Lepo je videti ovaj prizor“

Na kraju kolone desetak redara, kod njih nema muzike, ali zadovoljni hodaju.

Kažu da obavljaju Sizifov posao, ali da je sve u najboljem redu.

„Lepo je videti ovaj prizor, ove ljude, nismo očekivali da će biti ovako.”

Iz kolone ponovo stižu procene o broju ljudi. Sad kažu da je minimum 700.

Neki su se pridružili grupi u Batajnici.

Snimaju se lajvovi, storiji, prave fotografije.

16.00

Muzika i zvižduci za Vučića

Sunce lagano zalazi, a čini mi se da je atmosfera sve bolja. S blagim zakašnjenjem hodamo ka Novim Banovcima, uz zvuk gitare koja ide od jednog do drugog studenta i svako svira po neku pesmu. Na repertoaru su: „Hit the road Jack“, „Verujem, ne verujem“, hitovi EKV-a, Azre…

Muziku nadglašava buka dok kolona prolazi pored bilborda na kom je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

 

15.33

„Sjajni su, sjajni!“

Dve prosvetne radnice u penziji pozdravljaju studente. Kažu da su se načekale i da su im noge otpale, ali da im je srce puno.

„Sjajni su, sjajni!”

 

15.13

Posle odmora, put ka Inđiji

Nismo očekivale da je Batajnica ovoliko dugačka, kažu mi studentkinje u šali. Nisu umorne, ali navijaju za to da se što pre krene.

„Što duže sedimo, biće nam teže posle”, kažu.

„A i najele smo se… uh”, dodaju.

Meštani Batajnice sinoć su se dogovorili da prirede doček. I dočekali su goste uz mnooooogo hrane.

Kažu mi da nije cela Batajnica ustala, ali da se ljudi polako bude.

Još nešto više od 20 kilometara ostalo je do Inđije. Siti, krećemo dalje ka Inđiji.

Tamo će većina studenata spavati na stadionu. Neki su poneli vreće za spavanje i šatore.

Dvoje studenata sa kojima razgovaram nemaju ih, ali će se, kažu, snaći.

„Nemamo ništa, imamo samo dobru energiju.”

Idemo dalje.

14.48

„Ohrabrili smo se i da plačemo“

U Batajnici neki od stanovnika kada ugledaju studente počinju da plaču. Jedna gospođa mi kaže: „To su naša deca, ovo su emocije”, a druga dobacuje – „Ohrabrili smo se i da plačemo”.

Studente ovde dočekuje i velika tezga puna voća, raznih kolača, vode, sokova.

Ono što je privuklo pažnju je da su mnoge žene nudile na poslužavnicima palačinke i mekike koje su upravo napravljene. Izašle su iz njihovih kuhinja.

14.23

„Sve što može da hoda u Batajnici, izašlo napolje”

„Ovo je ljude toliko prodrmalo. Kako ljudi reaguju kad nas vide, meni to daje snagu da nastavim do kraja. Nisam u kondiciji, ali ne odustajem. Ljudi plaču i prvih nekoliko sam htela da zagrlim“, kaže studentkinja Anastasija za „Vreme“.

Iz kuhinja Batajničana za studente su spremili bakine kolače i razne pite, dele vodu, voće, slatkiše.

Jedna žena, gurajući devojci kesu punu raznih grickalica, kaže joj u šali: „Uzimaj, nemoj da se svađamo”.

Grupi su se u Batajnici pridružile dve prosvetne radnice. Škola u kojoj rade nije u obustavi rada, ali jedna od njih kasni sat i po vreme na nastavu. Kaže da ovo nije smela da propusti.

Ljudi u Batajnici masovno pozdravljaju kolonu.

Jedan student kaže: „Sve što može da hoda u Batajnici, izašlo napolje”. Drug mu dobacuje: „Bukvalno”.

 

14.24

Zviždanje Vučiću

Studenti zvižde i uzvikuju: „Ua”, dok prolaze ispod transparenta „Aleksandar Vučić, Srbija ne sme da stane”.

14.17

Batajnica je uz studente

Studenti koji su peške krenuli iz Beograda u Novi Sad ulaze u Batajnicu, gde ih građani burno pozdravljaju.

Studente su u Batajnici masovno dočekali sa kesama hrane, slatkiša, sokova i voća.

Svuda se nude jabuke, banane, čokoladice za energiju…

„Ja ovo ne mogu za 10 dana da pojedem”, kaže jedan od studenata.

I nije usamnjen, mladi iz kolone postali su ozbiljno opterećeni slatkišima, pa im je teško sve da nose. Zato su i počeli da ih dele deci koje zatiču sa roditeljima usput.

14.09

Skandiranje i hodanje

„Hvala vam na podršci“, viče jedan momak, dok okolo aplaudiraju ljudi.

Minut kasnije kaže drugarici: „Jooj, više sam se umorio od skandiranja nego od hodanja”.

Druga dvojica su počela priču o pravilnom gaženju. Jedan kaže: „Brate, jako je bitno pravilno da gaziš, inače, videćeš, ima da budeš ceo u žuljevima”.

14.05

Penzionerski pozdrav

Da pozdravi studente izašao je i Kosta Predić (78) iz dvorišta, koje je uz put i počeo da im maše.

Studenti su vikali hvala vam na podršci, a jedna od njih je potrčala iz kolone da ga zagrli.

„Ih, mator sam”, kaže Kosta za „Vreme”,  i dodaje: „Inače bih nastavio sa njima”.

14.00

„Moje noge se zasad dobro drže, ali se glad polako budi“

„Deda, mi vas volimo“, čulo se pred Batajnicom dok je iz dvorišta mahao stariji gospodin.

Sofija, starija gospođa nosi transparent „Studentska baka”. Nije umorna, kaže, a sa lica ne skida osmeh, kom doprinose i okupljeni na ulicama koji bodre grupu. Ona će dalje do Novog Sada pešaka.

Deluje da u ovoj grupi, bar zasad, nema umornih.

U masi se čuje „Oblande, oblande, još malo, pa nestalo”, dok dečko nosi kutiju ovog dezerta.

Dok prolazimo industrijskom zonom u Batajnici, studenti kako prolaze pored koje fabrike, uzvikuju ime te firme, pozdravljajući zaposlene koji su na putu.

„Ko li će od njih da nas zaposli?”, pita jedan visoki student drugaricu.

Negde smo između 10 i 15 kilometra.

Devojka iza mene kaže drugu da se samo boji da ne krene da joj se grči stopalo.

Sa svih strana stižu slatkiši, a kutije idu dalje, od ruke do ruke.

Dvoje starijih planinara s rančevima na leđima u punoj opremi krenuli su do kraja – Novog Sada.

Kažu da zasad nisu umorni, ali da će umor početi negde oko 20 kilometra – tako im iskustvo govori.

Moje noge se zasad dobro drže. Glad se polako budi, pa je pravo vreme za bananu.

Studentkinje Ana i Vanja krenule su da pruže podršku studentima, a podrška ljudi sa strane je neverovatna.

Mene gura njihova snaga i njihov entuzijazam koji su neverovatni.

Na početku šetnje uspela sam da obezbedim mesto za ranac u jednom autu, pa me kičma ne otkida.

13.49

Jesu li studenti umorni?

Devojka i momak sa Matematičkog fakulteta blago su usporili korak, kako šetnja ulazi u 10. kilometar.

„Malko smo se umorili, ništa strašno, ali nastavljam”, kaže momak za „Vreme”, a devojka dodaje: „To za njega napiši, ja umorna nisam”.

Momci sa ETF-a nude se da ponesu svakoga ko se umorio, uz smeh kažu: „Nas nosi duh, a kad stanemo večeras – ko zna šta će biti sa telom”.

13.17

Studenti prešli četvrtinu predviđene dnevne rute

Studenti koji su peške krenuli iz Beograda u Novi Sad se nalaze na Batajničkom drumu.

 

Prošlo je skoro puna tri sata od starta.

 

Kako navode, merači koraka i kilometara međusobno im se razlikuju, ali sugurno je da su prešli više od 10 kilometara, četvrtinu današnjeg planiranog puta.

Jednom u životu pretrčala sam tu dužinu, od Maratona do Atine, trasom kojom je, prema legendi, Fidipid odneo vest o pobedi u bici. Studenti i ostali današnji šetači, ne nose vest o pobedi, ali idu na blokade novosadskih mostova.

Okupljeni duž Batajničkog druma dele vodu, slatkiše i voće.

 

12.31

Studenti prešli sedam kilometara

Studenti koji su jutros krenuli iz Novog Beograda peške do Novog Sada su do sada prešli sedam kilometara.

Razdragani su, atmosfera je lepa, svi i dalje po sunčanom danu hodaju puni entuzijazma.

Uzvikuju: „Ćutanja je dosta, prvog na tri mosta”.

11.52

15 minuta tišine

Zemun. Petnaest minuta tišine u spomen poginulima na železničkoj stanici u Novom Sadu.

11.42

Prva pauza za šetače i 15 minuta tišine

Prva pauza za studente koji su krenuli do Novog Sad je napravljena kod Zemunskih kapija, gde će u 11:52 biti 15 minuta tišine.

Učesnike šetnje ovde je dočekala grupa građana.

 

11.20

Aplauz u Zemunu

Nakon prvog sata pešačenja, grupa studenata je u Ulici cara Dušana u Zemunu.

Duž glavne zemunske ulice ljudi su pozdravljali šetače aplauzima i nosili transparente „Hvala vam, deco”. „Deca” su uzvratila: „Hvala vam na podršci!”

Ljudi sa strane aplaudiraju i plaču.

Grupa je nastavila put ka Batajnici.

10.44

Sestre Milićević: Nadamo se da ćemo ostati do kraja

Studentkinje Đurđa i Lenka Milićević sa ETF-a misle da je atmosfera veoma dobra i ističu da nisu očekivale toliki broj ljudi u koloni.

„Iako ja nisam među onima koji su izabrani da pešače na mom fakultetu, vidim da se dosta građana priključilo, pa sam krenula i ja. Veoma mi se sve ovo sviđa i nadam se da ću da ostanem do kraja”, navodi Đurđa.

Govoreći o građanima koji ih pozdravljaju sa prozora na Novom Beogradu, Lenka Milićević je istakla da im to daje dodatnu energiju da istraju.

I one će spavati na fudbalskom terenu u Inđiji, a za tu priliku su ponele šator.

10.37

Novobeograđani pozdravljaju studente

10.29

Maričić: I 1996. i 1997. sam već pešačila od Beograda do Novog Sada

Draženka Maričić je građanka koja je krenula u šetnju sa studentima i kaže da planira da ispešači celu rutu.

„Probaću, pa koliko izdržim fizički. Mislim da sam spremna za tako nešto. Inače sam jedna od onih koji su 1996. i 1997. godine isto pešačila od Beograda do Novog Sada, ali tada kao student FPN-a. Danas nisam student, ali sam im ovde kao podrška.”

10.23

Mašinci protiv mašinerije

Na čelu kolone se nalaze studenti Mašinskog fakulteta koji nose transparent: „Mašinci protiv mašinerije”.

U koloni ka Novom Sadu je nekoliko stotina studenata.

10.22

Okupljeni građani pozdravljaju studente koji su krenuli peške ka Novom Sadu

10.19

Početak studentskog marša

Studentska kolona sa Novog Beograda je krenula peške ka Novom Sadu.

10.17.

„Spremni smo za celodnevnu šetnju”

Aleksa, student Mašinskog fakulteta i Dimitrije sa Fakluteta za medije i komunikacije, ocenili su neposredno pred start studentskog marša da su spremni za današnju šetnju.

„Koliko možemo da budemo spremni, da, jesmo. Inače, imam slično iskustvo kada sam pešačio ceo dan, i posle toga sam morao da se oporavljam nedelju dana”, rekao je Aleksa.

Dimitrije dodaje da planiraju da spavaju večeras na fudbalskom terenu u Inđiji, kao i da će kampovati tamo.

10.10

Policijsko vozilo na čelu kolone

Na čelu kolone se nalazi patrolno vozilo policije koje će se kretati ispred kolone studenata do Novog Sada.

09.46

Više od 100 kilometara puta

Nekoliko stotina okupljnih studenata spremno za polazak na put koji je dug nešto više od 100 kilometara.

09.27

Kombi vozila za prenos vode i hrane

Ko nema nekoga da mu preveze stvari, može da ih odloži u posebna kombi vozila koja su obezbeđena. U toku je ubacivanje pakovanja vode i hrane.

09.20

„Kud svi, tu i mi”

Nevena Zečević i Ivana Ćirić s Filološkog fakulteta nisu se prijavile za šetnju, jer nisu znale za prijave. Ipak su se uputile ka Novom Sadu. Nisu obezbedile smeštaj u Inđiji, ali su ponele vreće za spavanje, pa će se snaći.

„Kud svi, tu i mi”, poručuju one za „Vreme“.

09.14

Sve je spremno za početak šetnje

Studenti su spremni za početak šetnje.

09.09

Studenti DIF-a na čelu kolone, prisutni i medicinari

Na čelu kolone biće studenti DIF-a.

Među medicinarima je i dvoje lekara koji će biti sa studentima u sredini grupe.

09.08

Podrška od roditelji dece sa smetnjama u razvoju 

Roditelji dece sa smetnjama u razvoju koji su došli da podrže studente probleme njihove dece su stavili po strani i došli su da se zahvale studentima što ovim činom stvaraju „zemlju za sve nas”.

Majka deteta sa autizmom Tamara Marković kaže da će roditelji prošetati deo puta sa studentima.

09.07

Građani uz studente

Početku marša prisustvuju i građani koji su došli da podrže i ohrabre studente.

 

09.05

Oprema za šetnju i vreće za spavanje

Studenti koji se spremaju za ovu dugu šetnju, poneli su rančeve i vreće za spavanje.

Automobili koji prolaze pored studenata ih pozdravljaju sirenama.

09.00

Počelo okupljanje studenata

Pred fakultetom dramskih umetnosti počelo je okupljanje studenata koji se spremaju da krenu pešaka ka Novom Sadu.