Kultura sećanja

Dan pobede u Berlinu, 8/9. maj 1945.

U 4 sata 1. maja 1945. Vasilij Ivanovič Čujkov, komandant Osme gardijske armije u Berlinskoj operaciji, nosilac Ordena Suvorova prvog stepena zbog zasluga u bici za Staljingrad (1942/43), raportirao je maršalu Genadiju Žukovu da ga je general Krebs, nemački načelnik Generalštaba, obavestio kako je 30. aprila u 15.50 Hitler izvršio samoubistvo. Žukov zove Moskvu i insistira da probude Staljina koji je upravo otišao na spavanje, jer “stvar je hitna i ne može čekati do jutra”. Izvešten o Hitlerovom samoubistvu, Staljin samo kaže: “Nitkov je završio svoju igru! Šteta je što nje uhvaćen živ”. Sedam dana kasnije, u Berlinu je potpisan dokument o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke

Kultura sećanja

JFK: Atentat koji i dalje raspaljuje maštu

Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen

Prilog kulturi sećanja

Stari savski most i Amarkord

Rušenje mosta nije samo glupo i štetno, nego je u nekom višem smislu i greh jer su mostovi, ne kaže to samo Andrić, svete građevine. To grabljivim skorojevićima ne znači ništa, kao što im je i sam pojam pamćenja prirodno tuđ i mrzak, a rušiti mostove isto je što i zatirati sećanje. Mostovi poput Starog savskog ne povezuju samo dve obale, nego, na suptilan način, i prošlost sa sadašnjošću, a one koji su toga vredni mogli bi odvesti i u neku srećniju budućnost

Komentar

Instrumentalizacija kulture sećanja: Patriotizam i igre brojeva 

Zašto je položaj savršene žrtve i takmičenje ko je veća žrtva kroz istoriju tako važan? I kako su sa tim povezane neprestane rasprave oko broja stradalih i ubijenih

Intervju: profesor Dino Abazović

Zlokobna ćutnja o tamnoj strani svoje istorije

“Moramo prvo da rehabilitujemo politiku da bi institucionalni narativ odozgo prestao biti do te mere dominantan. Upravo sam zato uvek prizivao ulogu organizovane religije u pomenutim procesima, jer je ona jedina na ovim prostorima dovoljno snažna i dovoljno autonomna da može parirati državi. Ako religijske zajednice, kao organizovane institucije, ne smognu snage da pruže podršku autentičnim pamćenjima odozgo, da priznaju tuđoj žrtvi da jeste žrtva i priznaju njenu patnju, teško će se stvari značajnije promeniti”

Kultura sećanja – Autobiografija dr Feodora Lukača (1892–1973)

Burni vek u dnevniku jednog lekara

Hirurg, pionir sporta, zaljubljenik u gimnastiku, fudbaler i lakoatletičar-rekorder, dobrovoljac u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, narodni prosvetitelj i promoter zdravog života Feodor Lukač, unuk zemljoradnika Sima Lukača iz Vrginmosta kraj Karlovca u Hrvatskoj, sin Steve Lukača, šumarskog inženjera s bečkom diplomom, i Katinke, rođene Popović, iz Slavonskog Broda, otac znamenitog profesora žurnalizma Sergija Lukača, u svojoj autobiografiji 1972. dramaturški sažima jednu epohu kroz ono što je proživeo u Sarajevu, Pešti, Beču, Bernu, Galiciji, Albaniji, Mostaru, Zrenjaninu, Novom Sadu – dva svetska rata, život u Austrougarskoj i u dve Jugoslavije