Zaostavština maja ’68

Specijalno za „Vreme“ iz Pariza

Četrdeset godina je prošlo od zbivanja u maju i junu 1968. godine koja su iz korena prodrmala tadašnje učmalo tradicionalističko francusko društvo pritisnuto prevaziđenim autoritativnim i konzervativnim aršinima. Četiri decenije ipak nisu dovoljne kako bi ceo događaj pao u zaborav, ali je isto tako prerano za istoričare i donošenje nekih suštinskih zaključaka. Ali učesnici zbivanja tokom maja 1968. godine tada su se i definitivno suočili sa dotadašnjim baukom uštogljenog društva – autoritetom – do te mere da je i na sam pomen maja ‘68. u Francuskoj danas moguće izazvati samo strahopoštovanje ili – mržnju. Iako je svet danas mnogo drugačiji nego pre četiri decenije i nema mnogo sličnosti sa okolnostima koje su dovele do masovnih protesta, postoji i dalje u tom maju ‘68. nešto vrlo složeno i nedorečeno, što i u današnjem rasporedu snaga ne bi bilo potpuno odstranjeno. Francuski sociolog i filozof Edgar Moren smatra maj 1968. godine „događajem sfingom“ jer je i dan-danas jedna velika enigma: nije prava revolucija jer pobuna nije imala za cilj direktno rušenje vlasti, ali jeste više od talasa koji je iz dubina okeana sasvim neočekivano zapljusnuo rasklimani brod i na njemu napravio pukotinu koja i dalje polako propušta vodu.

KARAKTER REVOLTA: No, danas preovladava opšte mišljenje da zbivanja tokom maja i juna 1968. godine spadaju među događaje koji su najdublje obeležili savremenu istoriju Francuske. Naročito je zanimljiv spontani karakter revolta koji je na nekoliko sedmica blokirao celu zemlju i pokazao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu. Taj revolt je bio najpre usmeren protiv veoma konzervativnog društva koje je držalo do davno prevaziđenih tradicija, ali i predsednika De Gola kojim je stanovništvo bilo sve nezadovoljnije. Majska kriza je dovela do buđenja stanovništva koje, uspavano društvenim i ekonomskim uspesima tokom perioda takozvanih „Trideset slavnih“, počinje tek tada da otkriva da je period prosperiteta okončan.

Najpre su pariski studenti krajem marta krenuli u proteste i okupljanja na fakultetima, da bi pokret zatim osvojio radničku klasu i ostale kategorije stanovništva u celoj Francuskoj, što je dovelo do najveće socijalne pobune u istoriji zemlje. Međutim, događaji ‘68. predvođeni su najpre nesvakidašnjim studentskim i radničkim pokretom koji je gotovo 11 miliona ljudi, od 50 miliona koliko je tada brojala Francuska, odvukao u dvomesečni generalni štrajk. Iznad isključivo materijalnih zahteva radnika za većim platama i studenata za boljim uslovima na fakultetima, kao i negodovanja protiv De Golovog režima, majske demonstracije su tada u različitim oblicima iskazale pobunu protiv svih vrsta autoriteta.

Učenici i studenti su zahtevali moralne slobode (jedan od prvih zahteva se odnosio na otvaranje mešovitih studentskih domova i dozvoljavanje posete muškaraca ženskim odajama), radnici su odbijali poslušnost rigoroznim i krutim poslodavcima dok se generalno dovodilo u pitanje potrošačko društvo, školstvo, kapitalizam kao i većina državnih institucija i tradicionalnih vrednosti. Ukratko, sve što do tada niko nije smeo ni da pomisli.

ŠIROKI FRONT: Na francuska dešavanja tada je ipak uticao i sklop okolnosti u studentskim i radničkim sredinama širom Evrope i sveta, kao što su burni protesti u Nemačkoj, Italiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu, Meksiku ili Brazilu i naravno u Čehoslovačkoj tokom takozvanog „praškog proleća“. Francuska specifičnost i zaostavština maja ‘68. leži u tome što su se masovnim studentskim demonstracijama pridružili (13. maja) i svi radnici u generalnom štrajku, dok su se istovremeno odvijali brojni okrugli stolovi na kojima se danonoćno raspravljalo, generalne skupštine, debate, neformalne sednice na ulicama, u fabrikama, školama, fakultetima, pozorištima pa čak i muzejima. Francuska i danas gaji simpatije ka beskrajnim debatama i raspravama ne samo u medijima već često i na ostalim javnim mestima kada god se za to ukaže prilika.

Ovaj najveći revolt u istoriji XX veka u Francuskoj izazvao je od samog početka brojne kontroverze i različite interpretacije povodom uzroka, ali naročito povodom nasleđa. Elan pokreta iz 1968. godine doveo je i do masovne mobilizacije tokom sedamdesetih godina naročito na planu ekološke politike i položaja žena. Iako bez konkretnih političkih rezultata, događaj je ipak odigrao značajnu ulogu na socijalnom i kulturnom planu jer je uticao na seriju reformi u svakodnevnom životu: bolje socijalno osiguranje, reforma školstva, evolucija u odnosima među polovima i samim tim emancipacija žena, homoseksualaca i ostalih manjina.

U pokretu koji je nosio vrlo liberalan politički ideal, bar kada je reč o individualnim slobodama i kritikama na račun potrošačkog društva, autoriteta i imperijalizma, naročito su se isticali problemi svakodnevice gomilani još od završetka Drugog svetskog rata. Iako se tada nije gledalo na predvodnike revolucije, danas se ipak nekoliko ličnosti mogu izdvojiti kao tadašnji aktivisti studentskog pokreta, kao što su sociolog Serž Žili, ili aktuelni evropski poslanik Danijel Kon Bendit, te takozvani novi filozofi Bernand Anri Levi, Andre Gliksman, Kristijan Žambe, Gi Lardro i pisci Rober Merl i Kristin Ros. Poznati filozof, esejista i simpatizer kubanske revolucije Režis Debre je samo deset godina posle pisao da su zbivanja iz maja 1968. daleko od toga da se mogu okarakterisati kao revolucija, jer su zapravo poslužili modernizaciji kapitalističkog sistema i amerikanizaciji društva. Moralna sloboda i emancipacija samo su „instrumenti koji su bili potrebni novoj finansijskoj buržoaziji kako bi u zaborav poslala krutu i arhaičnu državnu buržoaziju i umrtvila ideju o naciji, nezavisnosti, radničkoj klasi i revoluciji“, pisao je Debre još 1978. godine u knjizi Skromno učešće u govorima i zvaničnim ceremonijama desetog rođendana.

Dvadeset godina kasnije, nasleđe studentskog i radničkog pokreta dobilo je novu prekretnicu u optužbama sociologa da je „deo onih koji su učestvovali u protestima 1968. godine izdao ideale i prešao na stranu neokapitalističke levice na vlasti“ (Gi Hokengem, 1986). A od kraja devedesetih pa sve do sada, sve ređi su branioci duha ‘68. Žan-Pjer le Gof vrlo pesimistički ocenjuje 2001. godine da je sasvim iščezao san o socijalnoj jednakosti za koju su se toliko zalagali pre tri i po decenije. Levica koja se odala kavijaru i luksuzu kriva je za razvoj individualizma u društvu i nove vrste konformizma.

Baš kad se umirila polemika oko ‘68, a istoričari se spremali da stvar preuzmu u svoje ruke, 2007. godine i u srcu predsedničke kampanje, aktuelni predsednik Nikola Sarkozi ističe kako je došlo vreme da se prekine sa „duhom ‘68“ i svom tom zaostavštinom u francuskom društvu, jer je, po njemu, nasleđe maja ‘68. uništilo školu „zasluga, poštovanja i građanskih dužnosti“. Sarkozi, koji se sada bori da na svaki način slomi taj duh borbe za prava i kult nepoštovanja autoriteta, ubeđen je i da „je nasleđe ovog revolta uvelo cinizam u politiku i društvo i da je, pošto više nema pravila, moralnih vrednosti, poštovanja niti autoriteta, danas svima sve dozvoljeno“. Pokušaj Sarkozija da negira ostavštinu maja ‘68. u francuskom društvu i da „zavede red“ ipak nije počeo uspešno, jer se već na samom početku petogodišnjeg mandata prošle jeseni suočio sa dvonedeljnim štrajkovima i borbom za zaštitu onih socijalnih privilegija koje su, gle čuda, upravo postignute pre 40 godina. A stopa popularnosti aktuelnog predsednika od samo 39 odsto ipak dovoljno govori da se na temu najslavnijeg revolta prošlog veka nepromišljene intervencije u javnosti očigledno skupo plaćaju