Zaglibljeni u ratu

U eksploziji u Kabulu 20. novembra 2018. poginule su 43 osobe, a 80 je ranjeno blizu sale za venčanja u kojoj su se okupljali ljudi da bi proslavili islamski praznik Mevlud, koji obeležava podsećanje na rođendan proroka Muhameda, na njegovo učenje, kao i na ljubaznost i saosećajnost. Talibani negiraju da su odgovorni za taj napad mada su i oni i Islamska država preduzimali takve napade u poslednje vreme.

Dva dana kasnije, eksplozija unutar vojne baze na istoku Avganistana usmrtila je 27 vojnika, a 57 ranila.

Pod naslovom „Ubistva, bombe na putevima i vazdušni napadi: jedan dan u Avganistanu“ „Gardijan“ 7. oktobra nabraja trideset različitih napada u 16 provincija (gotovo polovina Avganistana), u kojima je ubijeno 60 ljudi za 24 časa 30. juna, u danu kada je prekinuto jedno od primirja: 1 ujutru, 2 ujutru, 5.40 ujutru, 6.45 ujutru… Zatim u 16.30, 21.40, 22.00, 22.15, 22.55, 23.00, 23.05…

Tragedija kao loša normalnost? Avganistanski mediji objavili su samo nekoliko vesti o tim krvoprolićima, a međunarodni jednu jedinu.

9/11 I OPERACIJA „TRAJNA SLOBODA„: Deca rođena kada je počeo taj u Americi gotovo zaboravljeni rat ulaze u godinu punoletstva: 7. oktobra, navršilo se 17 godina od kada su američke trupe pokrenule Operaciju „Trajna sloboda“ (Enduring Freedom), koju je 83 odsto Amerikanaca odobravalo, sudeći po istraživanju sprovedenom nekoliko meseci nakon ulaska u rat.

Nakon sedamnaest godina rata 49 odsto Amerikanaca pesimistično zaključuje da su SAD neuspešne u postizanju ratnog cilja u Avganistanu, dok samo trećina (35 odsto) kaže da je ta ratna misija uglavnom uspešna, proizilazi iz istraživanja koje je Centar Pju (Pew Research Center) sproveo 18-24. septembra 2018. među 1.754 odrasla Amerikanca.

Amerikanci su krenuli u taj rat u ratnoj psihozi nakon što su pripadnici Al Kaide ubili skoro tri hiljade ljudi tako što su 11. septembra 2001. oteli četiri putnička aviona, od kojih su se dva obrušila na Svetski trgovinski centar u Njujorku, a jedan na Pentagon u Vašingtonu.

Grupu otmičara je predvodio Egipćanin Muhamed Ata, a petnaest njih je poticalo iz Saudijske Arabije. Nijedan od devetnaest otmičara nije bio državljanin Avganistana, koji je u to vreme bio baza Al Kaide.

Samo nedelju dana nakon napada u Njujorku i Vašingtonu, američki predsednik Džordž Buš mlađi dobio je ovlašćenje za rat, pozvao talibanski režim da isporuči Sjedinjenim Državama sve lidere Al Kaide, obećao da će pobediti u ratu protiv terorizma i 7. oktobra 2001. zvanično pokrenuo Operaciju „Trajna sloboda“. Vojska SAD, uz podršku Velike Britanije, započinje bombašku kampanju (B-52) protiv talibana. Kanada, Australija, Nemačka i Francuska obećavaju podršku i dvanaest dana nakon početka bombardovanja u Avganistan stižu i koalicione trupe.

To je bio gest međunarodne solidarnosti protiv terorističkog užasa koji je pogodio SAD i činjenice da je dve godine pre toga Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1267 kojom je uveo sankcije protiv Al Kaide i talibana zbog njihove terorističke aktivnosti.

MISIJA OKONČANA: U tom „ratu protiv terorizma“ olako je proglašena pobeda, koja još daje gorke plodove.

Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld je 1. maja 2003. u Kabulu izjavio da je došao kraj „velikim borbama“. To se poklapa sa porukom predsednika Džordža Buša mlađeg, koji, doduše, nije izgovorio rečenicu „Misija je završena“ (mission acomplished), kako mu je spočitavano (to je pisalo na baneru iznad njegove glave), već je rekao da su glavne bitke u Iraku završene i da su Sjedinjene Američke Države pobedile.

To još nije bio ni „početak kraja“.

Sredinom 2008. godine, sedam godina nakon proglašenja pobede u Avganistanu i Iraku bilo je belodano jasno da ništa nije gotovo – SAD su još držale oko 33.000 vojnika u Avganistanu i više od 140.000 u Iraku.

Predsednik Barak Obama je 27. marta 2009. najavio novu američku strategiju za razbijanje Al Kaide, uz raspoređivanje dodatne četiri hiljade vojnika radi pomoći u obuci avganistanske vojske i policijskih snaga. Međutim, komandant Zajedničkih snaga za specijalne operacije general Stenli Mekristal tražio je dodatnih 40.000 vojnika.

Opozicija avganistanskom ratu je u to vreme već́ bila srušila holandsku vladu. Holandija i Kanada su najavile povlačenje svojih 4500 vojnika.

Amerikance nervira oprez koalicionih partnera. Mekristal putuje u „naj-anti-mekristalovski grad“ Pariz da bi sprečio povlačenje Francuza, koji su u tom periodu u Avganistanu izgubili 40 vojnika.

On, koji je pet godina pre postavljanja na komandnu dužnost radio na tajnim operacijama i ne voli luksuzna mesta, pokazuje srednji prst svom načelniku štaba Čarliju Flinu koji ga u šali pita da li s položajem dolazi i ta večera u hotelu „Vestminster“. Kaže da bi više voleo da ga puna soba ljudi šutira u zadnjicu nego da ide na tu večeru, s kim beše, s nekim francuskim ministrom. Flina pita ima li novih podataka o dvema eksplozijama koje su uzdrmale Kabul i kvarile njegove pregovore s Francuzima.

Kasnije, u razgovoru s vojnicima pod šatorom u Kandaharu čuje rečenicu vodnika Keneta Hiksa: „Ser, neki momci ovde misle da gubimo, ser!“

I sam Mekristal je priznavao da su kampanje protiv pobunjenika u Avganistanu neuredne, skupe i da lako mogu biti neuspešne. „Čak i Avganistance zbunjuje Avganistan“, govorio je.

Obama ga je smenio zbog njegovih ponižavajućih komentara u magazinu „Roling stoun“ o potpredsedniku Džou Bajdenu i specijalnom izaslaniku u Avganistanu Ričardu Holbruku.

Kada je 1. maja 2011. Obama objavio da su američki specijalci u Pakistanu ubili „teroristu broj 1“ Osamu bin Ladena, na ulicama i trgovima Njujorka bilo je slavlje kao posle fudbalske utakmice. Obama najavljuje povlačenje trideset hiljada vojnika, ali plan se pokazuje nerealnim.

To je bilo još jedno uzaludno proglašenje pobede.

ALŽIR, VIJETNAM, AVGANISTAN: Obama je podržavao, ali generali „nisu kupili“ COIN – strateški plan o integraciji vojnih i civilnih resursa radi jačanja lokalne vlade i osvajanja srca i duša lokalnog stanovništva. Ta fraza je upotrebljavana i u Vijetnamskom ratu, a kao ni tamo, nije se „primala“ ni u Avganistanu.

Teško je zamisliti da američki vojni personal bez poznavanja jezika, s veoma površnim poznavanjem avganistanske kulture može da isporuči sve što od njega traži COIN manual.

Tipični 21-godišnjak je pod teškim pritiskom da osvoji srce i dušu svoje tašte, a teško je očekivati da to uspe s etnocentričnim Paštunom, piše magazin „Forin afers“ u članku o ograničenjima te doktrine protiv pobunjenika.

A taj plan je, navodno, pravljen na osnovu naravoučenija iz nekih od zapadnih vojnih sramota: iz gadnog rata Francuske u Alžiru (izgubljen 1962) i iz američkog fijaska u ratu u Vijetnamu koji je od 1954. do 1975. odneo 58.220 života američkih vojnika, 1,1 milion života severnih Vijetnamaca i pripadnika Vijetkonga (Fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama), 250.000 južnovijetnamskih vojnika i oko milion civila na obe strane, a oterao u izbeglištvo dva miliona ljudi. Eksplozivno antiratno raspoloženje iz 1968. protiv Vijetnamskog rata tada je uzdrmao Ameriku.

To raspoloženje zamenili su tiha skepsa i potiskivanje saznanja da se rat još vodi.

Dva dana nakon obeležavanja sedamnaeste godišnjice Operacije „Trajna sloboda“ načelnik američkog generalštaba general Mark Milej je na jednom skupu u Vašingtonu lamentirao nad tim što se po naslovima vesti teško može primetiti da je Amerika i dalje zemlja u ratu.

Posle svega, oko 66 odsto republikanaca i trećina demokrata smatra da je ulazak SAD u taj rat bio ispravan.

Možda je u toj početnoj dilemi i ključ neuspeha. Našli su gde će primeniti formulu „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ (videti tekst u okviru). A prijateljstvo košta.

PARTNERSKI PREZIR: Avganistanski predsednik Hamid Karzai je zahtevao 10 milijardi dolara godišnje u narednoj deceniji za

rekonstrukciju ratom opustošene zemlje kada se na desetogodišnjicu početka rata u Avganistanu u Bonu, u Nemačkoj, 5. decembra 2011. desetine predstavnika zemalja i organizacija ponovo sastalo da bi osmislili „mapu saradnje“. Konferencija nije uspela.

Karzai je kasnije kritikovao pripadnike Avganistanske nacionalne armije da su više američki plaćenici nego autentična narodna vojska. Ministre iz svog tehnokratskog kabineta i šefove agencija čije su kancelarije bile pune stranih savetnika nazivao je američkim špijunima i lakejima.

Krivica za neuspeh u američkoj štampi polako se prebacuje na lokalne faktore.

„Njujork tajms“ 8. avgusta 2018. pod naslovom „Rat bez kraja“ opisuje haotično stanje. Vlade u Avganistanu i u Iraku, na koje su SAD potrošile milijarde dolara, slabe su, brutalne i nepouzdane. Većina infrastrukture koju su Sjedinjene Američke Države izgradile napušteno je. Od škola ili postaja ostale su ljuske, opljačkani i opustošeni spomenici zaboravljenih planova.

„Partnerske institucije“ na čije su stvaranje potrošene milijarde dolara zamenili su pedofili, mučitelji i lopovi, stotine hiljada komada oružja koje su predate potencijalnim saveznicima nestale su, stigavši na crno tržište ili u ruke neprijatelja Vašingtona.

Islamska država je sponzorisana ili ohrabrena da vrši terorističke napade širom sveta – potpuno suprotno od onoga što je „rat protiv terora“ trebalo da spreči.

Oblasti koje su nekada promovisane kao markeri napretka protiv pobunjenika postale su no–go zone, konstatuje „Njujork tajms“.

Žetva opijuma je 2017. dostigla 9.000 tona, a za deset godina u provinciji Helmand površine pod makom uvećane su za 79 odsto, na 144.000 hektara. Opijum obezbeđuje 60 odsto talibanskog budžeta, pa su na osnovu Trampove odluke da pobedi u Avganistanskom ratu tamo poslati avioni F-22 i bombarderi B-52 da bi uništili 10 talibanskih heroinskih laboratorija, mali deo od 500 rafinerija te vrste u Avganistanu, piše britanski „Gardijan“.

PRIVATIZACIJA RATA: „Departman za odbranu šalje brze avione od 100 miliona dolara da gađaju opijumska polja vredna 100 dolara, mi nećemo raditi ništa slično“, izjavljivao je u poslednje vreme Erik Prins, osnivač bezbednosne kompanije Blekvoter (Blackwater) koji je, kako piše britanski „Indipendent“, svuda nudio da se racionalizuje i restrukturira, odnosno privatizuje rat u Avganistanu, na koji, po njemu, SAD troše 76 milijardi dolara godišnje, što je više od godišnjeg vojnog budžeta vlade Njenog Visočanstva.

On lobira za predlog da mali timovi sastavljeni od bivših pripadnika zapadnih snaga, „veterani, a ne plaćenici“ budu mentori avganistanskih trupa – živeli bi, trenirali i išli u borbu s njima – uz podršku kompanijskih aviona kojima bi piloti bili Firmini, a kopiloti i strelci avganistanski. Kaže da zna prilike i da je tamo 26 njegovih helikoptera i do sada letelo.

Na pitanje „Njujork tajmsa“ kako bi predlog Erika Prinsa mogao da izgleda u praksi, mnoge političke ličnosti ukazale su na primer avganistanskih specijalnih milicija koje su u aranžmanu CIA bile aktivne u nekoliko delova Avganistana i više puta bile optužene za nasilje nad civilima.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani odbacio je zahteve za sastanak sa Prinsom, rekavši da „strani plaćenici nikada neće biti dozvoljeni u ovoj zemlji“. Njegov savetnik za nacionalnu bezbednost je saopštio da avganistanska vlada neće dozvoliti da borba protiv terorizma postane „profitni posao“.

„Njujork tajms“ piše da je Prins takođe organizovao prezentacije svog predloga kao pokušaj da iskoristi mineralno bogatstvo u Avganistanu – što je omiljena tema predsednika Donalda Trampa, koji se žalio da Sjedinjene Države ne dobijaju dovoljno sredstava od svojih ratnih napora.

Kompanija Blekvoter dobila je stotine miliona dolara u vojnim ugovorima sa SAD, uglavnom u Iraku, ali je dospela na crnu listu nakon što su njeni „izvođači“ 2007. godine masakrirali civile u Bagdadu, konstatuje „Njujork tajms“.

Primer na koji se Prins poziva je Istočnoindijska kompanija koja je stvorila vlastitu imperiju u Indiji i, koristeći lokalne resurse, delovala 200 godina. „Ne zagovaram kolonizaciju, naravno, ostavimo po strani politiku „, rekao je Prins za „Indipendent“. Istočnoindijska kompanija je napravila ogromnu količinu novca za svoje akcionare i britansku krunu, ali se u Indiji na nju gleda kao na sredstvo brutalne eksploatacije, primećuje „Indipendent“, uz napomenu da je Robert Klajv (Robert Clive, „Clive of India“ 1725–1774), britanski oficir i privatnik koji je u Indiji uspostavio dominaciju Istočnoindijske kompanije bio osuđen pred parlamentom u Londonu zbog zlostavljanja i korupcije i da je taj kvazi vicekralj Indije završio kao usamljenik, koji je počinio samoubistvo prerezavši grlo britvom.

Svoju strategiju Prins je, kažu, predložio Beloj kući, naišavši na podršku Stiva Banona, tada Trampovog glavnog stratega i Trampovog zeta Džareda Kušnera, ali su je odbili tadašnji savetnik za bezbednost general Herbert Mekmaster, tadašnji državni sekretar Reks Tilerson i general Džejms Matis, koji zagovara jačanje američkog vojnog angažovanja u Avganistanu, što se videlo po bacanju majke svih bombi na pećine Tora Bora 2017. i po slanju novih 3000 vojnika u Avganistan.

To, zapravo, dramu vraća na početak.

Ili je to još jedno pokazivanje snage pred neke pregovore. Povremeno se, naime, pojavljuju vesti o kontaktima Amerikanaca s talibanima u Kataru i o sveavganistanskim pregovorima u Moskvi, u koju su talibani nakon mnogih godina neprijateljstava, na zadovoljstvo Rusa, ipak došli, dok su Amerikanci tamo zasad samo poslali posmatrače.

RATNE ŽRTVE: Prema listu „Militari tajms“, general Mark Milej je pomenuo podatak da je u ratu koji se nastavlja za tih sedamnaest godina poginulo ili ranjeno 58.000 Amerikanaca (mnogi od njih su pripadnici armije).

Jedan izvor tvrdi da je u Iraku i Avganistanu poginulo oko 7.000 američkih vojnika (u Avganistanu 2.400), a da je ranjen 20.431 američki vojnik u Avganistanu, a u Iraku njih 33.328.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani saopštio je ovih dana da je samo od 2015. do 2018. poginulo oko 30.000 avganistanskih vojnika – 20 poginulih dnevno.

Institut „Votson“ za međunarodne i javne poslove na Univerzitetu Braun u Rod Ajlandu je sredinom novembra 2018. objavio izveštaj profesorke političkih nauka Nete Kraford o ljudskoj ceni “ post 9/11″ ratova (Human Cost of the Post–9/11 Wars: Lethality and the Need for Transparency, Watson Institute for International and Public Affairs at Brown University).

U njemu se konstatuje da je u Avganistanu, Iraku i Pakistanu od 2001. godine život izgubilo 480.000 i ranjeno 507.000 civila, naoružanih boraca, policajaca i pripadnika američkih i savezničkih trupa.

Neta Kraford uočava da je potcenjen broj ljudi koji su ubijeni u ratovima Sjedinjenih Država posle 11. septembra, uprkos pokušaju mnogih nevladinih organizacija da ih registruju.

Na primer, desetine hiljada civila možda je poginulo u preuzimanju Mosula i drugih gradova od Islamske države, ali njihova tela verovatno nisu otkopana, kaže se u izveštaju Instituta „Votson“.

U Avganistanu, konkretno, Sjedinjene Države i njeni saveznici su u okviru doktrine o izbegavanju kolateralnih žrtava koju je podržavao predsednik SAD Obama uspeli da smanje broj civila ubijenih u vazdušnim napadima, ali u poslednjih nekoliko godina veliki broj civila ubile su „provladine snage“.

Oko polovine od 2,6 miliona izbeglica iz rata u Avganistanu registrovano je u Pakistanu (1,3 miliona ljudi), a u Iranu živi više od 900.000 Avganistanaca. Većina izbeglica od rata protiv Islamske države u Iraku i Siriji našla je utočište u Turskoj – gotovo 3,5 miliona ljudi. Iran je takođe primio skoro milion Sirijaca i Iračana.

Izgleda da najave izlaska Amerikanaca iz Avganistana nisu toliko uslovljene neraspoloženjem javnog mnjenja, koje počinje da sumnja u uspeh američke misije, možda više i ne veruje u floskule o takozvanom čistom ratu, ali nije revoltirano zbog nivoa američkih žrtava – a ni kolateralnih. Ljuti su zbog kolateralnih žrtava koje izazovu drugi, za to se brinu korporativni mediji.

CENA PORAZA: Priča o izlasku iz Avganistana vezana je za novac. Prema pisanju magazina „Forin afers“, na svakog vojnika u Avganistanu američka vlada troši milion dolara godišnje.

Institut „Votson“ je 14. novembra 2018. objavio i izveštaj o ceni rata (Cost of war, Neta C. Crawford, November 14, 2018) iz koga proizilazi da američki ratovi u Avganistanu, Iraku, Siriji i Pakistanu od početka 2001. američke poreske obveznike koštaju 5,6 biliona dolara. To je više nego tri puta veća suma od one koju objavljuje Departman za odbranu, po kome su ukupni troškovi tih ratnih sukoba od 2001. godine iznosili oko 1,5 triliona dolara. Izveštaj Pentagona pokriva operativne troškove vezane za rat, uključujući plaćanje trupa, obuku, transport, opremu, medicinske usluge, hranu i odeću. Od 1,5 triliona dolara, približno 730 milijardi dolara potrošeno je u Iraku. Na rat u Avganistanu otišao je najveći deo ostatka.

Institut „Votson“ je, međutim, u ratne troškove uračunao ne samo potrošeni novac već i visinu preuzetih obaveza – troškove ratnih zajmova i dugoročni trošak za brigu o veteranima, koji je procenjen na oko bilion dolara do 2056. Departman veteranskih poslova predviđa da će broj ratnih veterana nastaviti da raste i da će ih 2039. godine biti više od 4,3

miliona. Kako oni budu starili, troškovi za njihovu zdravstvenu zaštita i potrebe za negom invaliditeta će se povećati.

Uračunato je i to što je američki Departman odbrane između 2010. i 2015. kupovao u proseku 102 miliona barela goriva godišnje i bio najveći pojedinačni korisnik nafte u svetu.

NEMA NAČINA DA OVO FUNKCIONIŠE: Američki ratni tempo u Avganistanu zapravo diktira izreka Marka Mileja da je od prevencije rata skuplje vođenje rata, a da je od vođenja rata skuplji poraz.

U Avganistanu i u Iraku misija američkih vojnika svela se samo na to da se brinu jedni o drugima, čuvajući svoja robusna utvrđenja koja su u vojničkom slengu nazivana „spužve za metke“. Skriveni talibani bi zapucali na izolovanu bazu, američki vojnici bi uzvratili vatru, pa bi se napadači povukli, a Amerikanci zapucali iz bacača ili iz artiljerije, a pre nego što avioni počnu da bacaju bombe po brdima.

Da su mnogi civili protiv Amerikanaca, indikatori su bili svuda – od hladnih pogleda, do sela u kojima nema borbeno sposobnih muškaraca, koja izgledaju kao dolina žena, dece i staraca. Mlađi ljudi se skrivaju u planinama. Amerikanci bi ih viđali samo petkom, kada bi ostavili oružje da posete džamiju u Babejalu.

Pentagon je govorio o odvajanju pobunjenika od stanovništva. Šta ako su pobunjenici bili stanovništvo?

Takvo stanje „Njujork tajms“ plastično opisuje i kroz priču o specijalisti Robertu Sotou, koji je bio obuzet strahom kada su vojnici jednog popodneva početkom aprila 2009, mrmljajući grube reči, napustili svoju isturenu bazu Outpost Korengal na jednoj planinskoj kosi u istočnom Avganistanu. Njegova grupa se, inače, u radio-komunikaciji zvala Vajper (Viper izraz za opasnu zmiju i opasnu lukavu osobu).

Mnogi od vojnika su smatrali da je njihov plan budalast i opasan – gubitak vremena frustrirane vojne jedinice koja pokušava da pokaže aktivnost u haotičnom ratu.

Soto je imao deset godina 11. septembra 2001. kada mu je učitelj rekao da su avioni udarili u kule Svetskog trgovinskog centra, a otac – da je Amerika napadnuta. Sa 19 godina, kao student drame iz Bronksa, prijavio se u vojsku motivisan željom da zaštiti SAD od novog terorističkog napada. U tom trenutku njegova baka, u čijem stanu u Bronksu su živeli, bila je u svom rodnom selu u Portoriku. „Da sam bila tu, ne bih mu dala da ode“, govorila je kasnije.

Nekoliko narednika sa iskustvom iz Iraka i Avganistana koji su ga obučavali, Soto je smatrao najimpresivnijim ljudima koje je ikada sreo. U bazi Fort Hud u Teksasu pridružio se Prvoj pešadijskoj diviziji, predviđenoj za takozvanu rotaciju u Avganistanu. Narednik Tomas Rajt je odredio da fucking new guy Soto bude nosilac municije u mitraljeskom odeljenju.

Sotoa je impresionirao Nejtan Koks, vodnik sa iskustvom iz Bosne i Iraka i sa istetoviranim simbolom knjiškog moljca. On je kao i Soto bio umetnički nastrojen, pa je ponekad crtao portrete oficira. Soto je pored glumačkog talenta bio i muzički nadaren, i zabavljao je vojnike pesmama po želji: R&B, rap, rock, hip–hop, the blues…

U Avganistanu Sotov idealizam se brzo pretvorio u realizam, dok je postajao napetiji nego ranije i stariji nego što jeste, pod teretom duhova poginulih prijatelja i uzora.

Početkom aprila 2009. misija Sotovog voda bila je da se spusti niz planinsku padinu i pokuša da postavi noćnu zasedu talibanima. Bilo ih je oko 30 muškaraca, s puškama i mitraljezima ojačanih sa izviđačima, mešavinom prvobitnih članova voda i vojnicima koji su zamenili ranjene i mrtve. Sa zamenama, taj vod je bio popunjen sa oko dve trećine.

Soto je osećao „da neke oči“ prate patrolu. „Nema načina da ovo funkcioniše,“ rekao je.

Pre mraka postavili su zasedu na nekom ćuviku. Vazduh je bio hladan i Soto je drhtao. Izvadio je suvi donji veš i čarape iz ranca, promenio odeću, pojeo proteinsku tablu i zalio je vodom. Video je bazu svoje jedinice odozgo preko otvorenog prostora i shvatio da bi tako morala izgledati militantima kada bi napali.

Daleki poziv na molitvu odjekivao je u planinskom vazduhu.

Neprijatelj mog neprijatelja

POLAGANJE ORUŽJA: Bivši talibanski ratnici u Jalalabadi istočno od Kabula

Amerikanci su već osamnaestu godinu zaglibljeni u ratu u Avganistanu čitavih 39 godina zahvaćenom građanskim ratom, punom krvavih preokreta kojima su i oni kumovali.

Prosovjetski predsednik Nur Muhamed Taraki je 1979. svrgnut atentatom (navodno udavljen jastucima). Potom je vlast preuzeo Hafizulah Amin, koga je Leonid Brežnjev sumnjičio da se naginje ka NATO i namiguje Kinezima. Usledila je sovjetska invazija, pa je na čelo Avganistana doveden Babrak Karmal. On je u vreme Gorbačova svrgnut (dobio azil u Moskvi), a novi šef je 1986. postao Muhamed Nadžibulah. Nakon sovjetskog povlačenja 1989, propasti SSSR-a i sloma komunizma, njegova vlast doživela je raspad aprila 1992. Nadžibulah je još četiri godine živeo u utočištu u kompleksu Ujedinjenih nacija u Kabulu, u koji su 1996. provalili talibani, ubili i njega i njegovog brata i njihova tela obesili ispred predsedničke palate.

Tokom novog avganistanskog rata (1992–1996) tokom koga je ubijeno 50.000 Avganistanaca, talibani su preovladali i pod komandom mule Muhameda Omara proglasili Islamski Emirat Avganistana. Uspostavili su Ministarstvo za promociju vrednosti i prevenciju greha, uništavali kulturne spomenike kao što su džinovske figure Bude, ograničili prava žena, progonili naročito Hazare i šiite. U to vreme dobijali su podršku od Pakistana (vojnu), a diplomatski su ih priznale vlade Saudijske Arabije, Pakistana i Katara koje su bile prijatelji Amerike.

Verujući da su oni snaga koja bi konačno mogla da okonča nasilje, talibane je tada podržao Hamid Karzai koji je 2001. pozvao savezničke zemlje da pročiste njegovu naciju od stranih (arapskih, po BBC-ju) terorista Al Kaide koji je, prema sporazumu raznih frakcija tokom pregovora u Bonu u Nemačkoj, došao na čelo Avganistana.

On je, inače, tokom rata protiv sovjetskih štićenika 1980-ih pomagao u organizovanju mudžahedina Paštuna, mada kažu da nije učestvovao u borbama, već u prikupljanju novca u Pakistanu. Posle sloma Nadžibulahove vlasti vratio se u Avganistan i postao zamenik ministra inostranih poslova. Kad su na kraju građanskog rata (1992–1996) pobedili, talibani su mu ponudili mesto ambasadora u UN, ali je on odbio. Kad je njegov otac 1999. ubijen dok se vraćao s molitve, sumnjao je da je to bilo delo talibana. Prema američkom Nešenel pablik radiju, tvrdio je da su talibani pod kontrolom pakistanske obaveštajne službe.

Protiv talibana se u to vreme borila Severna koalicija koju su sačinjavali Uzbeci, Hazari, Turkmeni i nešto Paštuna. Na čelu je bio Ahmad Šah Masud, zvani Lav iz Panđšira komandant mudžahedina iz Avganistanskog (antisovjetskog) građanskog rata 1979–1989. Sever Avganistana i dolina Panđšir bili su jedine teritorije u zemlji koje talibani nisu nikada osvojili.

Dva dana pre napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon, Ahmada Šaha Masuda ubili su pripadnici Al Kaide, navodno zbog sumnje da su neke ljude u njegovom okruženju američke službe vrbovale radi ubistva Bin Ladena. Pre toga je Masud upozoravao Amerikance da Al Kaida sprema veliki napad. Ubistvo Masuda bilo je prvi samoubilački napad u avganistanskom ratu, pre toga bombaši samoubice tamo nisu postojali. Ubili su ga tobožnji novinari koji su došli da ga intervjuišu, a eksploziv je bio skriven u kameri.

Saudijac Osama bin Laden je u kasnim 1980-im vodio terorističku grupu iz Avganistana i Pešavara u Pakistanu, pa delovao u Sudanu 1991. godine, pa se vratio u Avganistan, gde ga je štitio osnivač talibanskog pokreta mula Muhamed Omar, koji je bio pripadnik mudžahedina u vreme borbe sa sovjetskim trupama i na čelu Avganistanskog Emirata 1996–2001.

Tokom američke intervencije 2001. Osama bin Laden se sklonio u kompleksu pećina Tora Bora, u čijoj je izgradnji i opremanju mudžahedinima tokom rata protiv Sovjeta, navodno, pomagala CIA. Kompleks Tora Bora Amerikanci su tada bombardovali puna 72 sata, ali Bin Laden je, navodno, na konju pobegao u Pakistan 16. decembra – samo dan pre nego što su avganistanske snage zarobile dvadesetak preostalih pripadnika Al Kaide.

U potiskivanju talibana važnu ulogu odigrao je general Abdul Rašid Dostum, Uzbek po ocu, Turkmen po majci. On je u toku građanskog rata 1979–1989. bio protiv mudžahedina, pa prešao na njihovu stranu i kontrolisao severni deo Avganistana (po njemu nazvan „Dostumistan“), i borio se protiv talibana, pred kojima je 1997. pobegao u Tursku. Dostum je preživeo i žešći izazov – napad talibanskog bombaša samoubice.

Vratio se u Avganistan pre dolaska Amerikanaca, a snage pod njegovom komandom su uz vojnike američke koalicije brzo potiskivale talibane koji su Kabul napustili već 13. novembra, a Džalalabad 14. novembra 2001.

Posle su, u vreme Obaminog mandata, Amerikanci pokrenuli istragu bez rezultata protiv generala Dostuma zbog navodnog ubistva 2000 talibana koji su se 2001. kod Mazare Šarifa predali njegovim snagama. Kako je pisala španska „Avangardija“, krvava istorija Mazare Šarifa svodi se na to da su talibani, kad su tamo zavladali 1997, ubijali Hazare, a ovi se, kad je došlo oslobođenje, masovno svetili zarobljenim Paštunima. Za mandata predsednika Karzaija, Dostum je bio načelnik štaba vrhovne komande i ministar vojni. Od 2014. je potpredsednik Avganistana.

Američki magazin „Nejšen“ pisao je da su 2016. EU, Kanada i Australija tražile da se protiv Dostuma sprovede i detaljna istraga zbog navodnog seksualnog nasilja nad političkim rivalom Ahmadom Iščijem, koga su generalovi ljudi navodno oteli tokom jedne buskaši utakmice (бузкаши, buzkashi – igra na konjima s trupom ovce, nalik na polo), držali ga u privatnom zatvoru, mučili ga, silovali pomoću puščane cevi i pretili da će ga baciti konjima pod kopita i njime igrati buskaši.

U junu 2018, u trenutku kada se vraćao nakon skoro godinu dana novog egzila u Turskoj, u koju se sklonio zbog optužbi za torture nad političkim rivalom, preživeo je atentat. Kolona vozila u kojoj je bio napustila je kabulski aerodrom samo nekoliko trenutaka pre nego što se bombaš samoubica razneo usmrtviši 14 osoba. Odgovornost za napad preuzela je Islamska država protiv koje Dostum ratuje od 2014.