Vlade na giljotini

U poslednje tri godine mnogo političkih garnitura je oduvano sa scene. Uzroci: ekonomska i dužnička kriza, porast socijalne napetosti, bitka iza scene između centara finansijske i političke moći, porast korupcije, preispitivanja o karakteru savremenog kapitalizma, sporovi o karakteru Evropske unije. List „Forin polisi“ napravio je listu od dvanaest političara u EU koji su izgubili vlast u jeku ekonomske krize.

„Palih anđela“, međutim, ima znatno više. Što na redovnim, što na vanrednim izborima, vlade su promenile stabilna Danska i evro-federalistička Britanija, zatim krizom zahvaćene Italija, Grčka, Španija, Portugal, Irska, Island. Zatim periferne Letonija, Mađarska, Ukrajina, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, pa i, prošle nedelje, susedna Rumunija…

Litvanija, Estonija i Poljska predstavljaju retke zemlje u kojima su birači ponovo poklonili poverenje partijama na vlasti. U Rusiji vlast je zadržala Jedinstvena Rusija, ali je zbog sumnji u regularnost izbora izgubila moralni kredibilitet, tako da Putin vodi predsedničku kampanju s osloncem na širi narodni front.

U ovom pregledu palih vlada ne računaju se revolucionarne promene na Bliskom istoku koje su zbrisale čitave režime. U poretku koji traje decenijama pad same vlade, međutim, i ne predstavlja neki odušak. U Tunisu je, doduše, ostavka vlade februara 2011. smanjila konfrontacije, ali u Egiptu smena kabineta očito nije smanjila javni bes protiv vojnog režima…

UZROCI: Peter Ridel, direktor Instituta za proučavanje vlada, piše o široko rasprostranjenom razočaranju političkom klasom, rastućem nezadovoljstvu sve većeg broja mladih nezaposlenih ljudi i o eroziji njihovih aspiracija. U nekim evropskim zemljama lomila su se koplja oko karaktera i ustrojstva Evropske unije i oko imigracionih politika, uz jačanje uticaja desnih partija. „Fajnenšel tajms“ piše, međutim, da se u Danskoj, Švedskoj i Finskoj, koje se takođe suočavaju s mogućom recesijom u 2012, to ne pretvara automatski u jačanje antiimigracionih desnih partija. Zločin Andersa Brejvika u Norveškoj u tom smislu je bio neka vrsta otrežnjujućeg šoka.

Bankari se pokazuju moćnijim od političara – uprkos kritici bankarske gramzivosti, promenjeno je više predsednika vlada nego direktora banaka; a i za predsednike vlada mimo izborne volje građana postavljani su bankari ili s njima povezana lica – kao Mario Monti u Italiji, Lukas Papademos u Grčkoj i ministar finansija Luis de Gindos u Španiji.

Birači su uglavnom isticali levičarske zahteve, a češće glasali za desne nego za leve vlade…

Paralelno sa socijalnim i ekonomskim napetostima izgleda da je aktuelizovana i maksima Vilija Branta, nemačkog socijaldemokratskog kancelara (1969–1974): „Demokratija nije stvar efikasnosti, već – morala.“

Kipar – duga senka grčke krize

Kiparska vlada je podnela ostavku 4. avgusta 2011, nakon vesti da je bonitet za kiparske državne obveznice smanjen i pošto su izbili protesti. Kao i u Irskoj, glavni problem su kiparske banke, koje navodno poseduju grčke državne obveznice u vrednosti od gotovo 20 milijardi evra, pa mogu biti ugrožene reprogramiranjem grčkih dugova. Navodno je u igri nekoliko milijardi evra, što za zemlju čiji ceo budžet iznosi 17 milijardi evra može biti preveliki teret. Ostavku vlade je ubrzalo možda i to što je u skladištu mornaričke vojne baze na Kipru 11. jula 2011. došlo do velike eksplozije municije kada je poginulo 13 osoba, a oštećena je i najvažnija elektrana zemlje i jedan uređaj za desalinizaciju.

Irska – poražena Fiana Fej

Premijer Irske Brajan Koven dao je ostavku na premijersku fotelju 9. marta 2011. godine, zbog male podrške, a stranka Fiana Fej, koja je Irskom vladala 60 godina, u toku 80 godina irske nezavisnosti, ubedljivo je poražena na izborima. Vlada premijerke Ende Keni uvela je mere štednje kao uslov za prihvatanje paketa od 113 milijardi dolara (EU/IMF) u 2010, uz najavu da će irski privredni rast biti kao u Francuskoj i Nemačkoj. Irska ekonomija bi, sudeći po projekcijama, trebalo da raste za 1,3 odsto u 2012, daleko ispod vladinih predviđanja. Stopa nezaposlenosti je 14 odsto, a nije viša zato što veliki broj mladih Iraca nalazi posao u inostranstvu.

Portugal – četvrti krug

Premijer Portugala Žoze Sokrateš je zbog dužničke krize nalik onoj u Grčkoj i Irskoj, podneo ostavku 21. juna 2011. nakon što je pet opozicionih partija odbilo da podrži njegov program mera štednje, što je bio četvrti krug kresanja budžeta u toku iste godine i uslov da Portugal dobije 111 milijardi dolara u okviru paketa spasavanja koji su garantovali EU/MMF. Portugal je u dubokoj recesiji, predviđa se da će ekonomija pasti za tri procenta, nezaposlenost obuhvata 13,6 odsto stanovništva. Visina duga je 105 procenata BDP-a.

Mađarska – Orbanova kontra

Premijer Mađarske Ferenc Đurčanji, jedini postkomunistički premijer koji je osvojio dva mandata, 14. aprila 2009. podneo je ostavku zbog toga što su izbile demonstracije kada je u javnost procurio snimak koji pokazuje da je lagao o stanju državnih finansija kako bi bio ponovo izabran. Nazvao je sebe preprekom u naporima zemlje da se oporavi od ekonomske krize koju je karakterisala nezaposlenost, pad poverenja biznismena i pregovori o neophodnoj pomoći od EU i MMF-a. Njegov naslednik desničar Viktor Orban suzbija slobodu štampe i menja ustav, što izaziva zabrinutost u EU.

Hrvatska – poraz HDZ–a

U Hrvatskoj je u trenutku kada je ona postajala članica EU, na izborima 4. decembra 2011. pobedila leva Kukuriku koalicija (premijer je Zoran Milanović iz leve Socijaldemokratske partije), a Hrvatska demokratska zajednica je uprkos napretku u procesu priključenja EU ostvarila najgori rezultat u svojoj istoriji…

Pad HDZ-a je mogao da se predvidi posle iznenadne ostavke hrvatskog premijera Ive Sanadera 1. jula 2009. Sanader je dva puta biran za premijera Hrvatske – prvi put 23. decembra 2003. godine, a drugi put 12. januara 2008. godine. Posle ostavke pobegao je u Austriju, onda je posle mnogo peripetija izručen Hrvatskoj, gde mu se sudi za korupciju.

Italija – bez Berluskonija

Trostruki premijer Italije Silvio Berluskoni, nakon niza skandala koje je preživeo, podneo je ostavku 16. novembra 2011. nakon rascepa vladajuće koalicije zbog iz Brisela nametnutih ekonomskih reformi. Predsednik Đorđo Napolitano je poverio mandat ekonomisti i bankaru, bivšem evropskom komesaru Mariju Montiju. Posle preuzimanja vlasti on je uveo oštre mere štednje i povećao poreze. Evropljani su pozitivno reagovali, ali posmatrači se pitaju da li briselska tolerancija može dugo trajati, s obzirom na činjenicu da i ovaj bivši evrokrata učestalo javno kritikuje Nemačku, nazivajući je „kolovođom globalne netolerancije“ (capofila di intolleranza globale).

Bosna i Hercegovina – duga ustavna kriza

Bosna i Hercegovina je dobila zajedničku vladu, koja se bira po nacionalnom i entitetskom ključu, pošto su, četrnaest i po meseci nakon izbora, lideri vodećih stranaka u BiH, SNSD-a, SDS-a, SDP-a, SDA, dva HDZ-a, 28. decembra postigli dogovor o formiranju Saveta ministara BiH, što je u februaru potvrđeno u parlamentu BiH.

Rumunija – nemiri

Premijer Rumunije Emil Bok, koji je na vlast došao 2008, podneo je ostavku 6. februara 2012, kako je rekao, da bi „razvejao socijalne i političke tenzije nakon velikih uličnih protesta, izazvanih smanjivanjem zarada u javnom sektoru za 25 odsto i povećanjem poreza, što je bio uslov za kredit od MMF-a. Rumunija je druga na listi siromaštva u EU, ispoljavana su očekivanja da će privreda rasti za 1,5 do 2 procenta, ali to je nedovoljno da bi se dostigao nivo pre krize. Emil Bok, predsednik Demokratsko-liberalne stranke čiji je član i predsednik Trajan Basesku, na vlasti je od decembra 2008.

Španija – najgora recesija u 60 godina

PREOKRET U DESNO: Premijer Marijano Rahoj

Premijer Španije Hose Luis Rodriges Sapatero podneo je ostavku 21. decembra 2011. zbog najgore recesije u Španiji u poslednjih 60 godina, s nezaposlenošću od 22,8 procenata i budžetskim deficitom od osam procenata BDP-a. Nakon toga je Socijalistička partija doživela najveći poraz od povratka demokratije u Španiju.

Vlast je osvojio konzervativni lider Marijano Rahoj, čija je vlada predložila plan štednje težak 20 milijardi dolara. Za ministra finansija postavio je Luisa de Gindosa, bivšeg direktora propale američke banke Liman Braders za Španiju i Portugal…

Belgija – svetski rekord prelazne vlade

U Belgiji koja ima komplikovan sistem funkcionisanja vlade parlamentarni izbori od 13. juna 2010. pokazali su da je u Flandriji najjača flamanska nacionalistička Nova flamanska alijansa, a u Valoniji Socijalistička partija, a zbog ustavnih i jezičkih sporova pregovori su odlagani do 30. marta 2011, da bi novi premijer Elio di Rupo položio zakletvu tek u decembru 2011, što je verovatno svetski rekord u trajanju tehničke prelazne vlade.

Ukrajina – „narandžasti“ u nevolji

I baršunaste revolucije iz 1990-ih jedu svoju decu. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, koji je došao na vlast 28. januara 2005. godine u „narandžastoj revoluciji“, na izborima 2010. godine bio je peti sa 5,5 odsto glasova. Njegova partnerka u revoluciji, premijerka Julija Timošenko, predsednica stranaka „Sveukrajinski savez – Domovina“ i „Blok Julije Timošenko“, dospela je zatvora – osuđena je na sedam godina zatvora zbog malverzacija prilikom sklapanja ugovora o trgovini prirodnim gasom. Inače, pre dolaska na vlast Julija je optuživala bivšeg ukrajinskog predsednika Leonida Kučmu za korupciju. Ekonomsko stanje: usporavanje rasta, nezaposlenost, porast broja beskućnika. Vlast je osvojio njegov rival Viktor Janukovič, koga na Zapadu kritikuju zbog suđenja Juliji Timošenko, suzbijanja slobode štampe i mreže NVO. Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj je u decembru izjavio da će potpisivanje i ratifikovanje sporazuma o zoni slobodne trgovine s Ukrajinom zavisiti od „političkih okolnosti“. U korist Julije Timošenko intervenisala je i američka državna sekretarka Hilari Klinton, tokom susreta s ukrajinskim predsednikom Janukovičem u Davosu u januaru 2012.

Island – prezaduženost

Predsednik Islanda Geir Harde, koji je bio na položaju od 2006. godine, izgubio je vlast 1. februara 2009. posle nekoliko nedelja protesta izazvanih krahom prezaduženog islandskog bankarskog sistema i smanjenja BDP-a za 9,6 procenata u 2009.

Japan – eho cunamija

Japanski premijer Naoto Kan podneo je ostavku 26. avgusta 2011, zbog ozbiljnih socijalnih i ekonomskih izazova dok se Japan oporavlja od katastrofalnih posledica cunamija i nuklearne nesreće u Fukušimi. On je bio peti japanski premijer u poslednjih pet godina.

Danska – povratak levice

Na izborima u Danskoj 15. septembra 2011. socijaldemokrate, koje predvodi Hele Torning Šmit, pobedile su koaliciju desnice i centra Venstre. Socijalno-liberalna partija i Socijalistička narodna partija postale su deo trojne vladine koalicije u Danskoj, koja inače ima najmanju razliku u prihodima stanovništva, najveću minimalnu platu, čija je nezaposlenost 7,4 odsto, ispod evropskog nivoa od 9,6 odsto sudeći po podacima MMF-a. Prema izveštaju podnetom na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2008, danska ekonomija spada u najkonkurentnije u svetu, a po OECD-u Danska je imala najslobodnije tržište u EU 15 – i pored jakih elemenata „države blagostanja“ i poreskog opterećenja koje je dostizalo nivo od 46 odsto u 2011.

Grčka – pretnja bankrota

SVAKODNEVICA: Štrajkovi u Grčkoj

Premijer Grčke Jorgos Papandreu došavši na vlast 2009. obećao je da će sprovesti reforme i očistiti zemlju od korupcionaških skandala, ali nakon dve godine obeležene bolnim merama štednje, nasilnim demonstracijama i ponižavajućim spasonosnim pozajmicama, Papandreu je najavio referendum o merama štednje, što je razbesnelo evropske kreditore. Podneo je ostavku 10. novembra 2011, posle očitog pritiska evropskih političara. Nasledio ga je Lukas Papademos, bivši funkcioner Evropske centralne banke, koga podržava Brisel. Grčka je posle lomljenja ruku ipak pristala na kontroverzni paket smanjenja plata za 22 procenta, što je uslov za paket pomoći težak 130 milijardi evra. Javno mnjenje je neprijateljski raspoloženo, demonstracije i sukobi se nastavljaju, dok briselski faktori poručuju da im nisu dovoljna samo grčka obećanja da bi „pustili novac“.

Slovačka – „ne“ EU paketu

Premijerka Slovačke Iveta Radičova, prva žena na premijerskom mestu u toj zemlji, izgubila je poverenje parlamenta 11. oktobra 2011. nakon što su slovački poslanici odbili da podrže slovački doprinos od 4,5 milijardi evra evropskom Fondu za stabilnost, što su u Briselu doživeli kao ugrožavanje antikriznog paketa. Premijerka Iveta Radičova je zapretila da će podneti ostavku ukoliko predlog ne dobije većinu. Nije ga dobio – nedostajao je 21 glas. Parlament je dva dana kasnije ipak podržao paket pod teškim pritiskom EU, ali Iveta Radičova je već bila podnela ostavku. Izbori su zakazani za mart 2012, ali bez Radičove koja pripada konzervativnoj Slovensko-demokratskoj i hrišćanskoj uniji – Demokratskoj stranci. Neke indicije govore da je sada najpopularnija levičarska partija Socijalna demokratija SMER, koju vodi Robert Fico, prethodni slovački premijer, poznat po izjavama da „nije primetio baršunastu revoluciju“ u Čehoslovačkoj, jer je bio zauzet poslom u tadašnjem ministarstvu pravde, a da nije primetio ni progres posle nje…

Britanija – poraz laburista

ISTA KRIZA, DRUGA VLAST: Dejvid Kameron i Gordon Braun

Premijer Britanije Gordon Braun, koji je došao na vlast nakon desetogodišnje vladavine Tonija Blera, u Dauning strit se uselio 2007, a zbog kreditne krize i zbog nezaposlenosti koja se udvostručila izgubio je vlast 11. maja 2010, njegovi laburisti izgubili su 91 mesto u parlamentu. Torijevac Dejvid Kameron formirao je vladu sa liderom liberalnih demokrata Nikom Klegom. Dok je britanska ekonomija zapadala u krizu, novi premijer je bio primoran da usvaja oštre mere štednje, da ulazi u konflikt sa Evropljanima da bi sprečio oporezivanje transakcija u Sitiju pošto od nacionalne banke (The Bank of England) očekuje da upumpa milijarde funti sterlinga u privredu da bi se podržao vladin program. U Londonu su izbili teški neredi koje je Kameronova vlada prikazala kao huliganizam.

Letonija – evropska Argentina

Premijer Letonije Ivars Godmanis 12. marta 2009, godinu dana nakon što je osvojio mandat, podneo je ostavku zbog protesta na ulicama, velike nezaposlenosti (50 odsto), smanjenja BDP-a za 10,5 procenata u 2008. i smanjenja plata za 19 procenata, zato što je MMF primoravao vladu da smanji troškove za 15 procenata. Nasledio ga je ministar finansija Valdis Dombrovskis. U aprilu 2010. Letonija je imala najveću stopu nezaposlenosti u EU, 22,5 odsto – tada veću i od španske. Opisujući krizu u koju zapadaju periferne zemlje EU, Pol Krugman je napisao u „Njujork tajmsu“ da je Letonija – evropska Argentina.

Francuska – gubi li Merkozi

Neki kažu da za promenu vlade treba da se pripremi Francuska, u kojoj je bilo žešćih socijalnih konflikata, čiji predsednik Nikola Sarkozi solidno zaostaje za socijalističkim kandidatom Fransoa Olandom, a francuski Senat su nakon više od 50 godina preuzeli socijalisti. Nemačka kancelarka Angela Merkel je poručila da planira da se pojavi u francuskoj izbornoj kampanji narednog proleća u korist Sarkozija, zbog pretpostavke da će Oland biti teži partner, da će želeti da ponovo pregovara o odlukama donetim u Briselu o merama za jačanje evra. Fransoa Oland je, pak, na kongresu nemačke Socijaldemokratske partije, svoj govor završio na nemačkom: „Dragi drugovi, siguran sam da ćemo zajedno pobediti.“

Slovenija – ko je pobednik

Premijer Slovenije Borut Pahor je podneo ostavku krajem septembra 2011. zato što je na referendumu odbačen predlog o pomeranju starosne granice za penzionisanje na 65 godina. U Sloveniji su 4. decembra 2011. održani vanredni izbori na kojima je gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković sa svojom novom strankom levog centra Pozitivna Slovenija tesno pretekao rivale iz partije desnog centra Slovenačke demokratske stranke (SDS) bivšeg premijera Janeza Janše. Janković, međutim, nije uspeo da dobije većinu u parlamentu i Janez Janša je sastavio vladu desnog centra. Slovenački javni dug je na nivou 45,5 odsto BDP-a u 2011, a u 2012. će skočiti na 50,1 odsto, što je znatno veći procenat u odnosu na onaj iz 2007. od 23,4 odsto BDP-a. Kamatna stopa na desetogodišnje slovenačke obveznice porasla je na 7,20 odsto, što je najviši nivo od 2007, kada je Slovenija postala članica evrozone.