Od stalnog dopisnika „Vremena“
Gotovo zastrašujuća slika ogromnog, uzavrelog pres-centra koja se pružila dijagonalno preko velikih ekrana u čelu i dnu sale, iznad glava više od 1500 novinara, dobra je predstava za ono čemu je bio posvećen letnji samit EU-a u letovalištu Porto Karas na Halkidikiju: pokušaju dugoročnog institucionalnog uređenja odnosa snaga i veličina u Uniji, koja će od maja 2004 brojati 25 članova, a kasnije verovatno i više.
Akreditovanih novinara i tehničara je, međutim, bilo ukupno gotovo tri hiljade, i bilo je zaista teško poverovati da postoji razuman razlog za njihovo (naše) prisustvo, utoliko pre što su učesnici bili sasvim izolovani od novinara, a svi zajedno od antiglobalističkih demonstranata od kojih je i ovako i onako Solunski samit pobegao 124 kilometra daleko od Soluna. Pod zaštitom kišobrana raketa „patriot“, najviši zvaničnici EU-a su helikopterima u no fly zoni iznad grada i šire okoline prebacivani od aerodroma do hotela, dok je grčka avijacija imala nalog da ruši svaku nenajavljenu letelicu. Pristup hotelskom kompleksu s mora bio je onemogućen podmornicama, ljudima-žabama i ostalim arsenalom mornarice i obalske straže, plaža ograđena gusto zbijenim kontejnerima, a putevi blokirani policijskim autobusima.
NAJVEĆA BEZBEDNOSNA OPERACIJA: Ostatak zemlje je krajem prošle nedelje bio bez zaštite, jer je 15.000 policajaca, vojnika i vatrogasaca, po mogućnosti sa znanjem engleskog jezika, bilo prebačeno na Sitoniju, „srednji prst“ poluostrva Halkidikija. Najveća bezbednosna operacija ikada u Grčkoj bila je istovremeno i generalna proba za obezbeđivanje Olimpijskih igara 2004. u Atini, ali nije uspela da spreči nerede i paljevinu koju je izazvao manji deo demonstranata u samom Solunu. Sasvim u duhu dana u kojima su se zacrtavale i neke glavne političke smernice Unije – na liniji transatlantske saradnje, nisu izostale ni optužbe o tome da je slika nereda i potrebne zaštite bila namerno predimenzionirana da bi unapred opravdala pretpostavljeno jačanje represivnih mera, praktičnih i zakonskih.
Međutim, kako se na vreme nije moglo uticati, otvaranje samita diskusijom o kontroli migracije i politici azila kasnilo je više od sat vremena jer helikopteri nisu leteli zbog oluje, pa su zvaničnici nekih od najvećih zemalja EU-a bili prinuđeni da se voze. Migraciona politika bila je i jedna od tri najveće teme, ne zato što su postojala bitna razmimoilaženja među članicama oko osnovne linije, nego oko tehnika za ostvarivanje glavnog cilja – sprečavanja dolaska novih imigranata.
Bura se očekivala oko predloga britanskog premijera Tonija Blera o osnivanju kampova na teritoriji trećih zemalja gde bi potencijalni azilanti čekali da njihovi zahtevi budu procesuirani. Taj predlog, koji je mnoge podsetio na koncentracione logore, bio je sa indignacijom odbijen kao politika Unije, ali Bler nije odustao, i u zaključcima je labavijom formulacijom obezbeđena mogućnost sličnih jednostranih pilot-programa koje su podržale i Danska, Austrija i Holandija. Druga linija, za koju se zalaže predsedavajuća Grčka, zasniva se na većoj saradnji sa trećim zemljama, na sklapanju sporazuma o repatrijaciji ilegalnih imigranata i dodatnom finansiranju infrastrukture na spoljnim granicama Unije, za šta je obezbeđeno 140 miliona evra.
GLAVNA BITKA: Centralna tema samita bilo je usvajanje Nacrta prvog ustava u istoriji EU-a, za koji se Atina borila da bude u „njenom“ šestomesečju. Pod pritiskom rokova i „velikih“ u Uniji, jedan od rodonačelnika evropskog ujedinjavanja i šef Konvencije za budućnost Evrope Valeri Žiskar d’Esten završio je prva dva od četiri dela Nacrta. Predlog uvodi instituciju predsednika na dve i po do pet godina, umesto rotirajućeg šestomesečnog predsedavanja, šefa diplomatije, skresanu Evropsku komisiju i sužavanje prava veta na samo nekoliko tema, među kojima su – indikativno – spoljna i poreska politika. Međutim, iako je predlog bio oštro kritikovan sa mnogih strana čim se pojavio, naročito zato što ponderisanim većinskim glasanjem favorizuje velike zemlje i gotovo sasvim isključujući male, glavna bitka na samitu nije se vodila oko njegovog sadržaja, nego oko toga da li će predstavljati „osnovu“ ili „polazište“ za Međuvladinu konferenciju koja treba da završi rad na pripremi ustava. Diplomatska nijansa samo ukazuje na to sa koliko je muke posle 16 meseci rada Konvencija došla i do ovog nacrta: da je u zaključke ušla formulacija „polazište“, to bi dopustilo da se o svemu pregovara iz početka…
Glavni deo Nacrta, poglavlje I i II, završen je deset dana uoči samita, dok je D’Esten dobio uputstvo da u oktobru, kada posao preuzima Međuvladina konferencija, završi samo „tehnička pitanja“ trećeg dela koji se odnosi na ključne procedure odlučivanja, uključujući i pravo veta. Četvrti deo se odnosi na proceduru ratifikacije ustava u zemljama članicama, što bi, kako kažu zaključci, trebalo da bude završeno najkasnije do proleća 2004, da bi se na junske izbore za Evropski parlament moglo izaći po novim pravilima. U radu Međuvladine konferencije ravnopravno će učestvovati i deset zemalja koje su u aprilu u Atini potpisale pristup Uniji, ali punopravne članice postaju tek u maju 2004. Tri zvanična kandidata – Bugarska, Rumunija i Turska – imaće status posmatrača. Samit je pozdravio njihove napore za ispunjavanje uslova za prijem i izrazio nadu da će prve dve to i uspeti do planirane 2007, a Turska – kad bude spremna.
TAMPON ZONA: Tema koja u najvećoj meri prevazilazi unutrašnje stvari Unije bio je predlog Havijera Solane o novoj bezbednosnoj strategiji. Priznajući eksplicitno američku vojnu nadmoć i usvajajući dogmu o preventivnom ratu, Nacrt – koji takođe čeka detaljniju razradu – prepoznaje i iste „nove pretnje“ svetskom bezbednosnom poretku: međunarodni terorizam, oružje za masovno uništavanje, kao i države i društva u raspadu u kojima caruje organizovani kriminal, a narod ima pristup malom oružju. Okosnica bezbednosne politike Unije tako je obezbeđivanje tampon zone „stabilnih država“ s kojima može da sarađuje na njenim spoljnim granicama, istočnim i „prema Mediteranu“, uključujući i tzv. Zapadni Balkan, odnosno zemlje bivše Jugoslavije bez Slovenije, ali sa Albanijom.
Grčki samit je bio verovatno jedan od poslednjih „putujućih“, ako ne i poslednji, jer se očekuje da će se od decembra ove godine svi održavati u Briselu. „Šatre“ i „putujući cirkus“ više hiljada učesnika i ostalih, rečima zapadnih izveštača, zameniće jeftinija, ali mnogo organizovanija briselska infrastruktura, iako još ima zagovornika da „Unija treba da siđe među narod“. To će, međutim, biti nemoguće sa 25 članova i nepotrebno kad se ukine rotirajuće predsedavanje, a i ovako je preskupo: cena samita u Porto Karasu procenjuje se u milionima evra. Građani EU-a tako neće moći da gledaju svoju Uniju „u akciji na terenu“, što i dalje želi Silvio Berluskoni, premijer sledeće predsedavajuće, Italije. To neće mnogo šta promeniti, imajući u vidu da zbog sve opsežnijih bezbednosnih mera čovek i ovako i onako ne može nikoga da vidi osim na internetu i na TV-u.
