Sada mnogi analitičari širom sveta postavljaju cinično pitanje da li je deset odsto žrtava – a taj procenat sad već iznosi 17 odsto, što znači da je stradao svaki šesti talac, dozvoljiv broj "podnošljivih žrtava"? Koliko će ova "savršeno uspela vojna operacija" koštati Vladimira Putina
„Nismo uspeli sve da spasemo. Oprostite nam. Sećanje na žrtve treba da nas ujedini.“ Ove reči ruskog predsednika Vladimira Putina osvanule su na bilbordima u Moskvi. Rusija je još u šoku: ispred pozorišnog centra na Dubrovki Moskovljani ostavljaju cveće i pale sveće, pred bolnicama gužve, strepnja i očaj, još se ne zna ni gde su svi oslobođeni taoci smešteni, ni u kakvom su stanju, spiskovi, fotografije, suze, malobrojni srećnici grle one koji su otpušteni iz bolnice… Aritmetika smrti pokazuje da je od 700 zatočenih talaca dosad poginulo 118, da je oko 150 još u odeljenjima intenzivne nege, da je 50 ljudi u kritičnom stanju
Poseban akcenat se u svim agencijskim izveštajima širom sveta stavlja na činjenicu da je samo dvoje talaca stradalo od metka.
MISTERIOZNI GAS: Većina svetskih državnika smatra da je Putin svoju veliku dilemu rešio na jedini mogući način, hrabro i odlučno. O upotrebi misterioznog gasa od koga su stradali toliki civili ovi krugovi ne žele da se eksplicitno izjašnjavaju; BBC je javio da su Sjedinjene Države od Moskve tražile zvaničnu informaciju o kakvom je sredstvu reč.
Portparol Bele kuće je naglasio da američki predsednik žali zbog gubitka života i da će Buš razgovarati s Putinom. Slično su reagovale i Britanija, Francuska, Italija. Izraelski premijer je akciju Alfe nazvao „savršenom vojnom operacijom“, a Evropska unija je naglasila da će pojačati saradnju s Rusijom u borbi protiv terorizma. U nekim medijima se čuju i disonantni tonovi: turska štampa operaciju opisuje kao „katastrofu“, mnogi evropski listovi ukazuju da Rusija sada ne bi trebalo da misli da može nastaviti s kršenjem ljudskih prava u Čečeniji. Ima i ozbiljnih pitanja da li je u prvom planu bilo spasavanje otetih ili obračun s teroristima. Londonski „Gardijan“ piše da će Putin pretrpeti teške političke posledice ukoliko se ispostavi da su mnogi taoci stradali zato što nisu na vreme primili adekvatnu lekarsku pomoć.
Porodice nastradalih talaca, ali i onih koji su još u bolnicama, ne kriju ogorčenje: oni smatraju da je akcija izvedena neprofesionalno, hazarderski.
Posle prvobitne medijske fascinacije akcijom antiterorističke jedinice Alfa koja je u pozorište kroz ventilaciju ubacila misteriozni gas i „neutralisala“ čečenske teroriste, kao i „proverene“ vesti da je samo desetak talaca stradalo kao „kolateralne žrtve“, ispostavilo se da je gas usmrtio ogroman broj otetih.
Porodice, prijatelji, pa i šira javnost, širom sveta bili su šokirani.
Nadležni su uporno odbijali da kažu koji je gas upotrebljen. Navodno, iz „bezbednosnih razloga“. Najtragičnije je što ni lekarske ekipe nisu bile informisane o kojem se gasu zapravo radi. Po svim pokazateljima, komandosi su za akciju koristili bojni otrov koji ima neuroparalitičko dejstvo: deluje na nervni sistem, parališe mišiće, napada pluća, jetru, mozak i u krajnjem slučaju izaziva smrt. Lekari nisu bili spremni da ogromnom broju nastradalih daju adekvatne reagense za neutralisanje ovog otrovnog gasa. Neki sada misle da je komandoska jedinica Alfa upotrebila sarin.
Mnogi zapadni stručnjaci ukazuju da je prosto neshvatljivo da s akcijom elitnih specijalnih jedinica ruskih komandosa nisu na vreme bili upoznati i lekari koji bi ogromnom broju ljudi u pozorištu Dubrovka pružili prvu pomoć
Sve veći broj ruskih eksperata takođe ima ozbiljne primedbe: Lev Fjodorov, predsednik Unije za hemijsku bezbednost, smatra da je ono što se dogodilo 24 časa posle akcije u pozorištu na Dubrovki „direktan rezultat nekompetentnosti naših vojnih toksikologa“.
Uzalud su predstavnici vlasti u Moskvi pokušavali da javnost ubede preko svih mogućih medija da su taoci nastradali zbog iscrpljenosti, gladi, stresa, kardiovaskularnih problema…
Posebno je za mnoge novinare sa Zapada šokantna činjenica da nije bilo ni dovoljno ambulantnih kola, ni nosila, da su nastradale vukli i bez mnogo pijeteta odnosili s mesta tragedije u nepoznatom pravcu…
Profesor Stiven Rouz s Otvorenog univerziteta tvrdi u izjavi za „Gardijan“ da je upotrebljen nervni gas BZ, koji su još sedamdesetih proizveli Amerikanci i koji nikada ranije nije bio upotrebljen, osim možda tajno. Ovaj gas je lagerovan i na Zapadu zvanično nikada nije upotrebljen. Nije znao da ga i Rusi imaju. Profesor Malkom Dando s Univerziteta u Bredfordu kaže da su i Amerikanci i Rusi veoma zainteresovani za gasove koji deluju na nervni sistem. Upotreba ovog oružja još nije regulisana međunarodnim konvencijama i profesor Dando kaže da se krenulo vrlo opasnim putem. I Međunarodni Crveni krst je nedavno javno izrazio zabrinutost zbog ubrzanog razvijanja baš ovih nervnih gasova. Fjodorov kaže da je vojni vrh Rusije razmišljao o upotrebi gasa za vreme državnog udara 1993, ali da je ipak odustao od toga.
KALKULUS SMRTI: Sada mnogi analitičari širom sveta postavljaju cinično pitanje da li je deset odsto žrtava, a taj procenat je sad već 17 odsto, što znači da je stradao svaki šesti talac, dozvoljiv kritičan broj „podnošljivih žrtava“?
U svakoj zemlji toliko mrtvih talaca predstavljalo bi nacionalnu tragediju i automatski bi imalo ogromne političke posledice, pogotovo što je smrt nastupila kao posledica upotrebe bojnih otrova.
Ruski analitičari različito ocenjuju situaciju:
Andrej Ponjatovski iz moskovskog Nezavisnog instituta za strateške studije ocenjuje da je stotinak žrtava manje-više prihvatljivo. Ali, ako broj dođe do 200 „onda je to druga priča“.
Ljilja Ševcova, analitičar u centru Karnegi smatra da je neprihvatljivo mnogo ljudi stradalo i da bi broj žrtava bio daleko manji da je Putin prihvatio pregovore, ali i da je pre akcije Čečena započeo mirovne pregovore o Čečeniji.
Otkad je počela drama u moskovskom pozorištu, mnogi Rusi su se prvi put ozbiljnije zamislili nad Putinovom čvrstom rukom u Čečeniji: rodbina i prijatelji talaca otvoreno, pred televizijskim kamerama, postavljaju pitanje zašto su ruske trupe uopšte još u Čečeniji; krenule su peticije da se rat obustavi, a anketa moskovskog radija Eho pokazuje da je od 3000 slušalaca 69 odsto za mirno rešavanje konflikta u Čečeniji.
ZABORAVLJENI RAT: Posle trogodišnjeg ratovanja u maloj kavkaskoj republici Čečeniji, u kome je stradalo više od 3000 ruskih vojnika još je stacionirano oko 85.000 ruskih vojnika, što pokazuje da je Putin gotovo u istoj situaciji kao i njegov prethodnik i mentor Boris Jeljcin pre šest godina. U prvom čečenskom ratu koji je okončan 1996. Jeljcin je izgubio kontrolu i de facto je, posle vojnih poraza i brojnih terorističkih napada bio prisiljen da prihvati autonomiju.
Da li će posle drame u Moskvi početi da duvaju novi politički vetrovi? Mnogi analitičari misle da hoće. Kada je 2000. godine Putin izabran za predsednika Rusije mnogi su njegov uspeh videli kao rezultat odluke da u pobunjenu republiku pošalje trupe i uspostavi red.
Javno mnjenje se nije mnogo obaziralo na zbivanja u Čečeniji, niti na upozorenja nekih međunarodnih, ali i ruskih organizacija, da Rusi tamo ozbiljno krše ljudska prava. Rat u Čečeniji je za mnoge Moskovljane bio dalek i opskuran, već se u javnoj komunikaciji uvrežila sintagma „zaboravljeni rat“. Istina, u avgustu su Čečeni oborili jedan ruski helikopter, stradalo je 119 vojnika, 9. maja za vreme parade povodom Dana pobede u gradu Kaspijsku čečenski teroristi su ubili 44 ljudi, među kojima i mnogo dece. Nijedan od ovih događaja nije ozbiljnije doveo u pitanje Putinovu politiku prema Čečeniji…
Najnovija akcija čečenskih terorista sasvim sigurno će promeniti optiku, podstaći će daleko veći broj ljudi da postavlja pitanje šta da se radi. Iako će akcija čečenskih terorista sasvim izvesno pojačati neprijateljstvo prema Čečenima, ona istovremeno može i da ojača pokret protiv rata. Emil Pen, specijalni Putinov savetnik za Čečeniju kaže za londonski „Observer“ da nedavna ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da se 60 odsto Rusa protivi ratu u maloj kavkaskoj republici. Oseća se umor od ovog višegodišnjeg konflikta, a istovremeno jača i uverenje da je Čečenija za Rusiju izgubljena bitka.
PUTINOVA DILEMA: Moskovska drama još jednom potvrđuje kako je teško suprotstaviti se terorizmu. Putin se našao pred velikom dilemom, ali preovladava uverenje da je to bilo jedino rešenje. Posledice njegove odluke morale su biti brutalne; stradao je ogroman broj talaca i ova „savršeno uspela vojna operacija“ možda će Putina mnogo koštati.
Nakon 11. septembra Putin je više puta poručivao da su čečenski pobunjenici istureno odeljenje razgranate mreže Al Kaida. Aleksandar Žilin, ruski vojni analitičar, smatra da su se čečenski teroristi otmicom u Moskvi definitivno upucali u nogu: svet više neće smatrati da je Čečenija interna stvar Rusije, već deo globalne borbe protiv terorizma.
Kojim će putem krenuti Putin?
Prve reakcije iz Moskve ukazuju da se za sada politika ne menja: Putin je vojsci dao još šira ovlašćenja, na poziv čečenskog separatističkog lidera Aslana Mashadova koji poziva na „bezuslovne pregovore“ odgovoreno je da pregovora neće biti. Mashadov, koji tvrdi da nema nikakve veze s teroristima koji su izveli akciju u pozorištu Dubrovka, kaže da strepi od dalje eskalacije sukoba, pa čak i napada radikalnih grupa na nuklearna postrojenja.
Sada mnogi analitičari i na Istoku i na Zapadu zaključuju da, iako je možda Putin dobio ovu rundu u ratu protiv čečenskih pobunjenika, uz ogromne žrtve svojih nevinih sunarodnika, jaz između Rusa i Čečena samo se produbljuje i da se možda čak prenosi ne teren Rusije. U međuvremenu, akcije čišćenja terena u Čečeniji se nastavljaju. Većina engleskih komentatora smatra da je za Putina daleko mudrija bila taktika talks before toxins (razgovori pre otrova).
Ima li kraja „zaboravljenom ratu“?
Sukob se može okončati samo mirovnom konferencijom o Čečeniji. Nema drugog izlaza iz ovog začaranog kruga nasilja, krvi, otmica i ubistava… Ana Politskaja, specijalni dopisnik „Nove gazete“ koja je javnost upoznala sa zločinima u čečenskim ratovima kaže da će, ukoliko ne dođe do pregovora, sve ići po starom scenariju: „Mi ćemo ubijati Čečene, oni će ubijati nas. Cenu će svojim životima platiti nevini.“
Ovog puta predsednik Rusije Vladimir Putin nije ponovio greške koje je napravio u avgustu 2000. godine kada je za vreme tragedije podmornice „Kursk“ nastavio s letovanjem i kada su porodice zatočenih nesrećnika surovo ignorisane i držane u neznanju, a Putin je rukovođenje akcijom spasavanja posmatrao izdaleka. Sada je bio u Kremlju, samo nekoliko kilometara od pozoršta Dubrovka, otkazao je nekoliko susreta na vrhu, a kada se opsada okončala, obukao je beli bolnički mantil i u bolnici obišao preživele taoce, na televiziji se pojavio u dubokoj crnini. Zvanično je objavljeno da su porodice nastradalih dobile finansijsku kompenzaciju od 100.000 rubalja, što je oko 3000 eura. Preživeli dobijaju polovinu ove sume.
Medijski analitičari ocenjuju da je posle tragedije podmornice Kursk Putin neke lekcije očigledno naučio.
Da li će doći do one daleko važnije promene, nove politike prema Čečeniji?
I u drami u moskovskom pozorištu izranja slika novog terorizma koji nije nimalo lako identifikovati, pa ni boriti se protiv njega. Zbog toga je opasniji i još strašniji
Mnogi su već zaključili da će poslednjih 13 meseci istorija zabeležiti kao godinu terora. Kamikaze se obrušavaju na oblakodere na Menhetnu, u diskoteci na rajskom ostrvu Bali 200 mladih turista ubija bomba, Palestinci kamikaze na ulicama Izraela, u moskovskom pozorištu Čečeni drže zarobljene stotine gledalaca, dvadesetak mladih udovica opasanih eksplozivom s osmehom sanja o odlasku na onaj svet… Taoci, bombe, otmice, pucnji, egzekucije, hapšenja…
„Ali kao da sa svakim novim zločinom isplivavaju i neke nove kontradikcije koje na ozbiljnu probu stavljaju sve pokušaje da se ovaj fenomen razornih napada stavi pod zajednički imenitelj. Umesto toga, izranja slika novog terorizma koji nije nimalo lako identifikovati, pa ni boriti se protiv njega. I zato je još opasniji i još strašniji“, ističe Piter Bomon, komentator londonskog „Observera“.
„Ako Čečeniju, Avganistan i Indoneziju, povezuje neka zajednička nit, onda to nije neka tajna svetska zavera, već opasna opčinjenost jednog dela islamskog sveta snagom samog terorizma“, smatra Bomon. Očigledno je da su neki teroristički napadi direktno povezani sa zaverom Al Kaida, ali to nije objašnjenje za brojne terorističke napade.
Sve više zapadnih analitičara smatra da Bušov rat protiv terorizma ne može da pobedi terorizam, da je najmoćnija zemlja na svetu i dalje vrlo ranjiva. Zar, uostalom, američki zvaničnici stalno ne upozoravaju da predstoji novi teroristički udar i pored njihovog sveopšteg rata protiv terorizma?
Za teroriste širom sveta važna je poruka koju šalju ne samo žrtvama, već i svojim simpatizerima. Gorbačov je smatrao da je s Čečenima zabarikadiranim u moskovskom pozorištu trebalo pregovarati, jer su svoj cilj već postigli: skrenuli su pažnju svetske javnosti.
Ovaj analitičar ukazuje da ono što „novi terorizam“ ili „katastrofični terorizam“, kako je u Americi nazvan najnoviji talas nasilja, čini tako zastrašujućim nije samo u tome što se nastavlja i pojačava slika terorističke tradicije Ire, Ete ili Abu Nidala već baš u tome koliko se razlikuje od te tradicije!
Terorizam je u mnogim sredinama, pa i u Čečeniji, inicijalno vukao korene iz oslobodilačke borbe. Za novi terorizam bitna je jedna posebna vrsta nihilističke destrukcije psihološkog porekla; Bomon ovaj fenomen naziva psyhological malaise. On je veoma raširen među radikalizovanim, vrlo često obrazovanim mladim ljudima islamske vere koji veruju da svet kojim vladaju politički ideali, kultura i ekonomija Zapada njima ništa ne pruža.
Ovo uverenje izazvalo je egzistencijalnu krizu koju karakteriše narcisoidni kult smrti i razaranja, postmoderan u svojoj fascinaciji tehnologijom i medijskom komunikacijom, dok s druge strane, odbacuje sve aspekte kulture Zapada. To je ono što predstavalja najveći izazov za sve policije i obaveštajne službe.
Jer, kultura koja hrani ovu vrstu terorizma zapravo je neuhvatljiva i vrlo je privlačna kao i svaki pokret mladih. Naglasimo, oni nisu zainteresovani za politiku i spremni na bilo kakve pregovore. U ovom pogledu, novi teroristi imaju više zajedničkog s „Crvenim brigadama“ ili misionarskim grupama poput Aum Šinrikjo nego s tradicionalnim terorističkim organizacijama.
Neki naučnici smatraju da sadašnja plima „katastrofičnog terorizma“ proizlazi iz razornog sukoba kultura. Drugi tvrde da je ovo zapravo ciklični fenomen u islamskom svetu. Bomon, međutim, smatra da će „istorija možda pokazati da je ovaj islamski ukus terorizma samo izgovor za pogrešno romantizovanu vrstu revolucionarnog nasilja koje je zavelo generaciju mladih muslimana kao što su svojevremeno prethodnu generaciju mladih ljudi na Zapadu zaveli revolucionarni socijalizam i opasni anarhizam i doveli je do terorizma“.
Sve svetske televizije su Movsara Barajeva snimile mrtvog, na podu moskovskog pozorišta Dubrovka. U ruci – flaša konjaka. Prethodnih dana ovaj dvadesettrogodišnji lider čečenskih terorista zahtevao je bezuslovno okončanje rata u Čečeniji i povlačenje Rusa.
Protivnici su tvrdili da je Barajev bio najmlađi, najžešći i najsuroviji od svih vođa čečenskih pobunjeničkih grupa.
Ujak mu je bio Arbi Barajev koga su ruske snage ubile u junu 2001. Stariji Barajev bio je poznati terorista: kidnapovanja, mučenja, otkup, ubijanje talaca, ali i ruskih kolaboranata.
Mlađi Barajev je optužen za više fatalnih napada na ruske vojnike. Musa Muradov, saradnik ruskog lista „Komersant“ smatra da je fama o Barajevu namerno izmišljena: Rusima je trebalo strašilo da zaplaše javnost, da se svima smrzne krv u venama kad čuju njegovo ime, ali i da opravdaju svoje postupke u Čečeniji. Do sada je više puta objavljeno da je Barajev mrtav.
U intervjuu londonskom „Tajmsu“, u prošli četvrtak, Barajev je tvrdio da nije terorista, da samo zahteva da ruske trupe napuste Čečeniju.
Vjačeslav Islamov, vojni analitičar „Nove gazete“ smatra da je Barajev hteo da pregovara: U protivnom, tvrdio je, Čečeni će preseliti rat u Moskvu. To su u Kremlju davno obećali. Da je stvarno hteo da pobije sve ove ljude, on bi to i učinio…“
Barajevi susedi iz grada Arguna u Čečeniji pred kamerama NTV-a o njemu pričaju samo najlepše: nežan mladić, dobar student, patriota… Jedan je upitao: „Ko mu je to mrtvom stavio flašu konjaka u ruku?“
Pred istragom su daleko teža pitanja.
Iako je američki predsednik Džordž Buš nakon napada 11. septembra prognozirao da će rat protiv terorizma biti dug i mukotrpan, i u Sjedinjenim Državama i u prestonicama širom sveta bilo je malo onih koji su intimno verovali u to. Većina onih u svetu koji su intimno saosećali s nesrećom koja je zadesila SAD verovala je ili se potajno nadala da napadi od 11. septembra na Pentagon i Svetski trgovinski centar u Njujorku predstavljaju „zgoditak“ terorista, čiji je uspeh teško ponoviti i na američkom tlu, a pogotovo negde drugde. Međutim, nakon drame u moskovskom pozorištu i eksplozije automobila bombe ispred noćnog kluba u letovalištu na Baliju nedugo pre toga, nad svetom se sleže nelagodno saznanje da se zone bezbednosti ubrzano smanjuju. Iako ova dva nedavna tragična događaja nisu u direktnoj vezi – počinioci su različiti, kao i poruke koje su želeli da pošalju svojim neprijateljima – povezuje ih isti ishod: u oba slučaja poginulo je na stotine nevinih ljudi. Ako se izuzmu teroristi koji su poginuli u akciji spasavanja talaca ruskih specijalnih snaga Alfa, žrtve na Baliju, kao i one u Moskvi, povezuje još jedna sličnost. I jedni i drugi su očekivali provod, a zadesila ih je iznenadna smrt.
ISTO, A RAZLIČITO: Međutim, iako se smatra da su događaji od 11. septembra označili novu eru u poimanju bezbednosti u svetu, treba podsetiti da teroristi nisu objavili rat rušeći kule bliznakinje na Menhetnu. Dve godine pre toga, Al Kaida je ubila preko 200 ljudi u američkim ambasadama u Keniji i Tanzaniji i oko njih, a Osama bin Laden objavio je rat „Amerikancima i Jevrejima“ još 1998. Iako je teroristička mreža isterana iz Avganistana i nedavnim hapšenjima ozbiljno pokidana, niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je Osama bin Laden živ, a od tada su njegovi sledbenici ubili nemačke turiste koji su autobusom krenuli da obiđu sinagogu u Tunisu, a zamalo nisu potopili francuski naftni tanker u vodama Jemena. Ove nedelje u Amanu je ispred svoje kuće ubijen američki diplomata i pretpostavlja se da je i u ovom slučaju obarač povukao neki pristalica Osame bin Ladena.
Iako nije jasno da li su čečenski teroristi iz moskovskog pozorišta gonjeni istim žarom islamskog fundamentalizma, simbolika i koreografija koju su pri tom koristili (pozivanje na mučeništvo, svoje taoce su nazvali „nevernicima“) očito su pozajmili od islamskih ekstremista. Međutim, ono što ih suštinski deli od Al Kaide, koja je svoje zločine počinila bez zahteva, jeste da su celom akcijom želeli skrenuti pažnju na svoj osnovni cilj: da Rusi napuste Čečeniju. Osim toga, bilo bi olako tvrditi da čečenski terorizam, za razliku od Al Kaide, ima međunarodni karakter.
Međutim, ni čečenski pobunjenici nisu bez dosijea, bar kada je o uzimanju talaca reč. Pri zauzimanju bolnice Budjonovsku u na jugu Rusije porazili su ruske specijalce i ubili 129 talaca i primorali Rusiju, na čijem se čelu tada nalazio Boris Jeljcin, da pristane na primirje. Njegov naslednik Vladimir Putin, koji je došao na vlast delimično i zato što je obećao neumoljivu politiku prema Čečenima, očigledno ima drugačiji pristup čečenskom problemu. Otkada je došao na vlast, Putin se upinje da Zapadu dokaže da su operacije vladinih snaga u Čečeniji legitimna borba protiv terorizma, ali do događaja u moskovskom pozorištu, za ove stavove nije imao razumevanje kod svojih sagovornuka na Zapadu.
Za utehu ne služi ni činjenica da je režim Kima Džong Ila u Pjongjangu priznao da poseduje nuklearno naoružanje. Drugim rečima, jedna od poluga „osovine zla“, kako je predsednik Buš nazvao iransku, severnokorejsku i iračku vladu, već poseduje nuklearnu bombu, i ostaju nade da su izveštaji britanske obaveštajne službe o Iraku tačni, tj. da su Sadamu Huseinu i dalje potrebne godine da pored postojećeg hemijskog i biološkog naoružanja razvije sopstveni nuklearni program.
LAKE METE: Na sve to, usamljeni pojedinici, kao što pokazuje nedavni primer snajperiste iz Vašingtona, iza kojih ne stoji nijedna vlada niti organizacija, već ih na zločine goni gnev ukorenjen u samo njima znanoj ideologiji, čine da se granica između terorizma i terorisanja zamagli, a samim tim i borbu protiv ovakvih pojava čine težom. Nedavno pogubljeni Tim Mekvej, koji je u Oklahoma Sitiju digao u vazduh vladinu zgradu i s njom više stotina ljudi, i snajperista koji je u američkoj prestonici u roku od nekoliko nedelja usmrtio deset osoba, nasumično odabranih meta, otkrivaju slabosti u borbi protiv terorizma.
Događaji u Moskvi, kao i napadi od 11. septembra, ali i tragedija na Baliju, samo će pojačati opsesije ruskog i američkog predsednika u ratu koji je svako za sebe poveo protiv terorizma. Buš će se još više ustremiti protiv Sadama Huseina, s izgovorom da pretnju treba preduprediti pre nego što im njihovi neprijatelji nanesu udarac. Vladimir Putin još jače će stegnuti obruč oko čečenskih pobunjenika. Teško je, međutim, reći koliko će im to pomoći u iskorenjivanju terorizma. Vlade mogu da preduzmu grandiozne akcije, da povećaju bezbednost važnih postrojenja (aerodroma, luka, vladinih zgrada), ali su nemoćne da zaštite svako pozorište ili restoran, bilo da je reč o usamljenim ludacima ili organizovanim terorističkim grupama.
Trudnica koja prelazi ulicu, mladi koji su rešili da se provedu na Baliju, oni koji su rešili da se počaste posetom pozorištu? Sve su to savršene i lake mete. Pre nekoliko godina, usled atmosfere opšte nesigurnosti u Beogradu, postalo je popularno obična vrata i brave menjati za one sigurnosne. Jedan laik upitao je jednog detektiva neće li baš neka impozantna i teška vrata navesti lopove da ih obiju, računajući da stanari sigurno imaju šta da štite kada su rešili da se tako obezbede. Zar ih neće to samo ohrabriti? Čista glupost, ogovorio je detektiv. Svaki čovek, pa i lopov, teži da sa što manje truda obavi posao. Ako vidi laku metu (slabu bravu, loša vrata), najpre će se njome pozabaviti. Zašto bi teroristi imali drugačiju logiku?
Duška Anastasijević
Vojska Tajvana je podigla nivo uzbune i uspostavila centar za odgovor vanredne situacije, navodeći da je Peking rasporedio mornaričke flote i brodove obalske straže u vode oko ostrva
Nakon pada Bašara el Asada Rusija pokušava da reši problem svojih vojnih baza u Siriji, od kojih je posebno važna pomorska baza u Tartusu
Verenica Donalda Trampa Mlađeg Kimberli Gilfojl biće nova ambasadorka SAD u Grčkoj
Multimilionske nekretnine, neke u vlasništvu holivudskih zvezda, našle su se na putu požara koji je zahvatio Malibu i koji se brzo proširio tokom noći, zbog vetra i suve vegetacije
Nakon svrgavanja Asada Mohamed al-Bašir imenovan je za privremenog premijera prelazne vlade Sirije
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
