Gregor Risel (34) prethodno je radio u kancelariji KAS (Konrad Adeanuer Stiftung) u Sarajevu. Od oktobra 2000. godine je direktor predstavništva Fondacije „Konrad Adenauer“ u Beogradu.
Oženjen je, ima troje dece. U Sarajevu je stanovao u Vogošći. U Beogradu stanuje u naselju Kumodraž.
Svi njegovi saradnici kažu da je neposredan i komunikativan, da ima „prijateljski odnos s kolegama“. Nije tipičan Nemac, ne pije pivo. Voli produženi espreso s mlekom. Kolekcionar je vrednih olovaka, svakoga dana koristi drugu hemijsku olovku. Nosi isključivo leptir-mašne, nikada kravatu. „Sve je značajno što je uradio“, tvrdi Helena iz beogradske kancelarije KAS. Ovih dana okončava rad na Balkanu, vraća se u Nemačku. U Kelnu sledi februarski karneval, koji Gregor Risel nikad ne propušta.
„VREME„: Šta Fondacija „Konrad Adenauer“ radi u Srbiji i Crnoj Gori i s kojim ciljem?
GREGOR RISEL: Kao prvo, Fondacija pruža podršku demokratizaciji društva u Srbiji i Crnoj Gori i stvaranju pravne države, zatim daje podršku procesima evropske integracije i na kraju, ali ne najmanje važno, radi na obrazovanju političara druge i treće generacije, bez čega srednjoročno i dugoročno gledano nije moguće ostvarivanje prva dva cilja.
Kojim mehanizmima Fondacija pokušava da ostvari postavljene ciljeve?
Ostvarivanjem dijaloga političara i stručnjaka iz Nemačke s kolegama u Srbiji i Crnoj Gori. Fondacija organizuje seminare, okrugle stolove, konferencije i javne tribine za određene teme, a odnedavno pokušava da deluje i na širu javnost koristeći medije poput televizije ili interneta.
Organizovanje seminara i dijaloga mladih je u svakom slučaju nešto što je selektivno, po kojim kriterijumima?
Važno je shvatati procese političkog odlučivanja i uticaj relevantnih grupa i shodno tome određivati s kim i na koji način treba raditi. Takođe je važno shvatati da najveći teret tranzicije nose građani koji moraju biti upoznati sa suštinom onoga što političari donose kao rešenja za određene probleme. Ovo je naročito bitno za apstraktni svet ekonomske tranzicije i zato se Fondacija trudi da, osim kroz rad s političarima i donosiocima odluka, realizuje za širu javnost projekte koji će na razumljiv način objašnjavati složenost tranzicije. Važno je razlikovati ljude koji su uključeni u proces transformacije društva, mlade ljude, one koji sada sebi grade perspektivu, i ljude koji su nažalost morali da podnesu i podnose najveći teret tranzicionog procesa i koji jesu gubitnici ovog vremena. Ukoliko se njima ne posveti više pažnje, mogu se dogoditi neočekivani politički obrti koji će ostaviti ogromne posledice.
Koliko Fondacija, kao manja inostrana organizacija, može da učini za demokratizaciju jedne zemlje?
Veličina jedne međunarodne organizacije sigurno ne govori o njenoj efikasnosti i sposobnosti da ostvari dobre rezultate. Po mom mišljenju, postoji puno velikih međunarodnih organizacija koje glomaznost, procesi odlučivanja i birokratija čine neefikasnim. Fondacija „Konrad Adenauer“ ima preko sedamdeset predstavništava širom sveta, jedna je od najjačih u Nemačkoj i uspeva kroz dobar sistem funkcionisanja i lakše procese odlučivanja da postigne izuzetne rezultate.
Sa kojim političkim partijama sarađujete?
Fondacija je bliska Hrišćanskodemokratskoj partiji u Nemačkoj, dakle konzervativnoj opciji i prirodno je da sarađuje s partijama takvog profila. Ipak, u Srbiji i Crnoj Gori još je teško govoriti o preciznom pozicioniranju političkih partija, pa je saradnja po tom principu nemoguća.
Vi ste proveli pet i po godina radeći u BiH i Srbiji. Kakve utiske imate o Sarajevu i Beogradu?
Dve godine pre dolaska u Bosnu radio sam u centrali Fondacije sa zemljama iz ovog regiona i kada se ukazala mogućnost da se posle rata u Bosni otvori predstavništvo u Sarajevu, video sam to kao izazov. Posle određenog perioda u Bosni bilo mi je jasno da ću, kada se za to steknu uslovi, otići u Beograd. Mislim da mi je postalo jasno koliko, ako želite da zaista pokrećete i poboljšavate stvari u ovom regionu, morate razumeti ljude koji ovde žive i morate biti strpljivi.
Beograd i Sarajevo udaljeni su samo nekoliko stotina kilometara, a ipak su neverovatno udaljeni jedan od drugog. Po meni to su dve potpuno različite atmosfere. Ne kažem da je nešto bolje ili lošije, nego da je drugačije i to je ono fascinantno na ovom područiju. Različitost Balkana je, po mom mišljenju, ključna prednost ovog regiona.
Koliko ste mogli da utičete na politički život u BiH i u Srbiji?
U Bosni smo se više bavili osnovnim potrebama, temeljima funkcionisanja društva, dok se u Beogradu mnogo više bavimo politikom. Kao direktor nemačke političke fondacije, imam dobru poziciju da ne moram da govorim komplikovanim diplomatskim jezikom, već mogu direktno da kažem šta mi se dopada, a šta ne i da otvoreno ukažem na probleme. Ambasador to ne može jer predstavlja nemačke interese i interese zvanične politike. Fondacija predstavlja ideju demokratije i ukoliko nešto dobro ili loše funkcioniše mogu otvoreno i prijateljski to da kažem.
Da li ovde delujete po određenom programu ili sami odlučujtete o načinu rada i prioritetima?
Fondacija ima određene okvire koji su široko postavljeni, ali kako će ta politika biti realizovana i gde će biti postavljeni prioriteti zavisi pre svega od mene i mog tima.
Jeste li na Balkan došli dobrovoljno i da li odlazite zadovoljni onim što ste ovde uradili?
Za Sarajevo sam se sam prijavio i došao sa porodicom znajući da je to prelazno rešenje i da ću kada to bude moguće, dakle posle Miloševića, preći u Beograd. Dolazak na ovo područje je bio velik izazov za mene. Dolazili smo u zemlju koja je iza sebe imala diktaturu i gde su Bošnjaci govorili da su Srbi agresori. I kada smo dolazili u Beograd, sin me je pitao zašto idemo u Srbiju kada je tamo „zli čika“, misleći na Miloševića. Dakle, dolazili smo u zemlju koja je u čitavoj međunarodnoj javnosti bila viđena kao agresor, opravdano ili ne, to je drugo pitanje. Priznajem da ne odlazim rado iz Srbije i da bih voleo da još neko vreme provedem ovde, jer zemlja ulazi u interesantnu i uzbudljivu fazu, u kojoj je potrebno pronaći nov elan za nastavak procesa demokratizacije, i bilo bi mi veoma zanimljivo da to doživljavam i da na tome radim.
Da li ste na bilo koji način učestvovali u stvaranju nove državne zajednice?
A što se tiče procesa stvaranja Zajednice Srbija i Crna Gora i cele političke igre oko rešavanja tog statusa, moram da priznam da to po meni nije znak demokratizacije. Po mom mišljenju, Srbija i Crna Gora biće za tri godine nezavisne države.
Vraćate se u Nemačku na novu dužnost, šta biste na odlasku poručili političarima u Srbiji i Crnoj Gori?
Na kraju krajeva, ipak odlučuju političari, a na međunarodnim organizacijama je da pomognu u onim oblastima gde su kompetentne. Mislim da je najlošije kad stranac ima arogantan stav i smatra da je sve loše.
Moja poruka za političare i građane u Srbiji jeste da ne smeju biti nestrpljivi. Drugi savet je da pogledaju i prouče greške zemalja suseda koje su za korak ispred u tranziciji jer su ranije počele s procesom.
Šta ste mogli da uradite, a niste uradili kao direktor Fondacije u Beogradu?
Jedna od konkretnih želja koje mi se ovde nisu ispunile jeste da se Fondacija zvanično registruje, što do dan-danas nije bilo moguće jer ne postoji zakon, koji se stalno najavljuje. To su stvari gde se vidi koliko nemoderna administracija i neki ljudi s lošim navikama mogu da koče napredak zemlje. To su činovnici koji nemaju motiva i ne vide izazov da učestvuju u jednom uzbudljivom vremenu, u pravljenju budućnosti svoje dece.
Kao poslednji veliki projekat Fondacija je izdala knjigu Evropa od A do Š, prvi priručnik za evropske integracije. Da li je ta knjiga samo jedna u nizu vaših publikacija ili ima posebno značenje za vas?
Knjiga je više proizašla iz iskustava koja smo stekli organizujući brojne seminare, okrugle stolove i konferencije na temu Evropska unija i integracije u EU. Ispostavilo se da je svima potrebna knjiga koja će sadržati leksikon EU-a, sa svim neophodnim informacijama i uputstvima o kompleksnoj temi kakva je politika Unije.
Smatrali smo da se mogu dobiti najrazličitije informacije putem interneta, ali samo na engleskom, ili nekom drugom stranom jeziku. Oni koji dobro znaju engleski to mogu da urade, ali šta da radi neko ko ne zna engleski, nemački ili francuski, ili iz bilo kog razloga nije u stanju da satima surfuje po internetu tražeći željene informacije o tome šta je Savet Evrope, ili Savet ministara EU-a itd. a gde će dobiti pouzdana uputstva za dalje istraživanje.
Tako smo u Fondaciji timski došli na ideju da prevedemo knjigu Evropa od A do Š, u kojoj su dva renomirana nemačka profesora obuhvatila tekstove 68 stručnjaka evropske politike u praksi. Knjiga je zaista koristan priručnik, koji i sam često pogledam jer je tema EU-a aktuelna i u Nemačkoj, ni mi nismo upoznati sa svim segmentima Unije.
Kome je u našem društvu prvenstveno namenjena ova knjiga?
To je uobičajen problem, kao kada organizujete seminar i postavite pitanje koga pozvati da učestvuje, to po pravilu nisu ljudi koji vam prvo padnu na pamet. Knjiga je korisna širem auditorijumu, političarima, novinarima, studentima, poslovnim ljudima jer je leksikon i svako može da nađe ono što ga interesuje. Mislim da postoji interes za informacije koje knjiga nudi, a samim tim i interes za implementaciju tog znanja jer je evropska integracija stvar svakog segmenta društva.
Postoji teza da će Srbija moći da se priključi zajednici evropskih država tako kasno da će Evropa tada već početi da se razgrađuje?
Moje mišljenje o Evropskoj uniji je drugačije od mainstream mišljenja. Čini mi se da će Evropa posle predstojećeg proširivanja, ulaskom Mađarske, Slovenije, Slovačke i drugih, biti jedna potpuno drugačija unija od ove koju sada imamo. To kako će izgledati niko ne može da predvidi. Naravno da će nove zemlje uneti u EU mnogo nove, sveže energije, Poljska je to već najavila svojim čvrstim pregovorima sa Unijom. Ta nova energija uneće korenite promene u način funkcionisanja EU-a. Radi se pre svega o diskusiji o vrednostima. Aktuelno, između Srbije i Crne Gore i EU-a postoji jedinstven pogled na vrednosti. Sve vrednosti Sve vrednosti Unije dele i podržavaju i građani Srbije i Crne Gore. Za mene nije važno pitanje da li će Srbija i Crna Gora biti članice EU-a za pet ili deset godina jer znam da su vrednosti iste i da Srbija i Crna Gora pripadaju Evropi. I u interesu EU-a je da svoju poziciju jača i bude konkurentna u odnosu na SAD, Rusiju ili Kinu. Konkurencija ne znači da bude protiv, njih već da može s njima da razgovara na istom nivou. To nije samo fraza jer ako je Evropa unutar sebe podeljena i nesložna, onda nije u stanju da ispred druge velesile štiti svoj drugačiji pogled na određeni problem.
O kakvim vrednostima govorite?
O vrednostima i njihovoj važnosti najbolje govori razmišljanje o tome šta će se dogoditi ako u EU uđe Turska i postane najveća zemlja Unije. Tog trenutka će se i vrednosti EU-a promeniti, ne govorim o tome da li će one biti gore ili bolje, već o tome da će se vrednosti promeniti i veoma je bitno da budemo toga svesni i spremni na to.
Da li će jedna zemlja u EU ući poslednja, pretposlednja ili sedma po redu za mene je samo pitanje u kojoj su meri uspostavljeni standardi Unije u nekoj zemlji, to jest kojom brzinom je zemlja bila u mogućnosti da ih uspostavlja. Pitanje je, međutim, da li želimo Srbiju u EU-u i diskusija o tome nije kao pitanje članstva Turske, oko čega su mišljenja podeljena. Ne postoji nijedna evropska zemlja ni zemlja kandidat koja je protiv članstva Srbije. Put je već određen, pitanje je samo vremena.
Mislite li da je za Srbiju važnije da razvija regionalnu integraciju sa susedima i ostavi pitanje učlanjenja po strani, za neka bolja vremena?
Jedno bez drugog nije moguće. Naravno da je važno razvijanje regionalne integracije, kao i dobri odnosi sa susedima, jer to i jeste jedan od standarda u procesu priključivanja EU-u. Važno je uvek imati u vidu cilj, a korektan i partnerski odnos u regionu korak je ka tom cilju. Ono što vi sada radite nije ništa drugo do stvaranje EU-a u svojoj zemlji i regionu.
Kakve su vaše dalje političke i profesionalne ambicije?
Uvek je potrebna sreća, potrebno je i da se poklope političke konstelacije i, naravno, važna je porodica. Sada sam u poziciji da idem u Nemačku i razmislim šta bi bio sledeći izazov. Moram priznati da me veoma interesuje Bliski istok…
