U jednom turističkom vodiču piše „Nemcu možete da uvredite dete, ali nemojte se našaliti da kažete nešto protiv njegovog psa“. Ma koliko ovo bilo rečeno u šaljivom tonu, svakom ko dođe u neku od zemalja Zapadne Evrope jasno je u čijem se carstvu našao.
Dok ulazim u nemački metro, pored mene utrčava gospođa sa retriverom. Pored sedišta sedi još jedan, dobro vaspitan pas. U prodavnici porcija „svečanog obroka za vašeg psa“ košta nešto više od četiri evra. Najbolje čovekove prijatelje srećem svuda, u otvorenim restoranima, tržnim centrima, jedan se čak šetkao po muzejskoj prodavnici, no verujem da je imao „vezu“.
Na mestu gde je kučićima zabranjen ulazak, ako me pamćenje ne vara u pitanju je dečije igralište, bila je nacrtana slika psa i pored napisano „Wir muessen leider draussen warten“, što znači „Nažalost, mi moramo da sačekamo ispred“. Uviđavno.
Oni imaju svoja igrališta na kojima nikome ne smetaju i na kojima im niko ne smeta. „Dog friendly“ hoteli više nisu retkost. U Švajcarskoj, u Zakonu o zaštiti životinja piše da neko može biti kažnjen ukoliko ga „uhvate“ da drži hrčka samog u kavezu. Naime, društvene životinje poput hrčaka ne smeju da budu usamljene. Da ponekad vlasnici mogu da preteraju, govore i mesta kao što su spa centri za kućne ljubimce. U ponudi spa centra koji se nalazi u Velsu, Velikoj Britaniji, kučićima se nudi bazen i vežbanje u „sredini koja oslobađa od stresa“, zatim đakuzi, fitnes i posebni programi za „pse seniore“.
S druge strane, vlasnici veoma vode računa da očiste za svojim psom na javnim mestima. Svuda se nalaze kese, a u Beču nema travnate površine na kojoj se ne „preti“ novčanom kaznom nesavesnima. Zna se dužina povoca, a psi su pušteni samo na mestima koja su im namenjena. Na ulicama skoro i da nema napuštenih kučića. Zakon Velike Britanije kažnjava gazdu ako je pas pobegao i proveo „van kuće“ više od sedam dana, čak i ako je gazda „nevin“, odnosno ako je pokušao da ga nađe, ali nije uspeo.
Prvih dana putovanja imala sam običaj da kad ugledam četvornožnog prijatelja u pošti ili supermarketu, a još zanimljivije uz sedište u autobusu, brzo uzimam fotoaparat u ruke. Gledali su me čudno i pomalo sumnjičavo. Ne psi. Već vlasnici.
Kada sam se vratila u Beograd, mogla sam samo, ostavljajući svoju ljubimicu, mešanca Saju, da me čeka dok kupujem potrepštine, da kažem: „Nažalost, ti moraš da sačekaš ispred.“ Saja je najbezazleniji stvor na četiri noge, što može da potvrdi Pops, moje koleginice mačka kojoj Saja ne sme ni da priđe. Visine je koker španijela (Saja, a ne Pops), ali ima izduženo telo kao jazavičar. Dok je šetam na povocu, gleda okolo, maše repom i desi se da je prolaznik mrko pogleda ili joj kaže nešto što nije za novine, iako ga ničim nije ugrozila. U slučaju da prođemo parkom u vreme porodičnih šetnji ili dok stariji sugrađani igraju šah, od njihovog pogleda zastane mi dah, no Saja i dalje maše repom. Još jedan dokaz njene bezazlenosti. (Da, ima opasnih kučića koji ujedaju ljude i to se mora na svaki mogući način sprečiti. Ali strašno je pravdati iživljavanje nad životinjama argumentom „bio jednom jedan pas koji je ujeo komšinicu“, pa onda mrzeti i svetiti se svim psima.)
Ukoliko hoću Saju da vodim negde, možemo samo da pešačimo do iznemoglosti. Srećom da veterinar živi u blizini. Trudim se da redovno čistim posle svog psa. Svakako, kese nosim od kuće, a da bih pokupila Sajin izmet, moram poput balerine da preskačem preko tuđih, ljudskih, kučećih i inih izlučevina. Zatim sledi potraga za kantom za đubre, koje uglavnom nema blizu zelenih površina.
Obest je voditi svog psa u spa centar, ali je još strašnije iz obesti ili dosade iseći kučetu četiri šape, otrovati ga jer je zalajalo, pregaziti ga jer nas je mrzelo da usporimo. Svakako da psi ne treba da ulaze u pekare i apoteke, ali bi njihovi vlasnici voleli da postoje mesta gde mogu da odu sa svojim ljubimcima. Preterano je „izvinjavati“ se psu što ne može da uđe na dečje igralište, ali je i preterano psovati psa i vlasnika samo zato što hodaju istom ulicom kao i ostali sugrađani.
Konačno, neophodno je omogućiti vlasnicima da čiste za svojim kučićima. Ili im narediti. Kao što treba pooštriti kazne za one koji ostavljaju svoje ljubimce, i biti vrlo strog sa onima koji ih muče. Bilo bi dobro i da se kučićima dodeli „njihov prostor“ u kojem mogu slobodno da šetaju i igraju se, kao što se to radi u nekim zemljama Evrope. Na radost nas koji ih volimo i na radost onih koji ih ne vole.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
