Pre neki dan, u obližnjoj pekari, bila sam okružena osnovcima – velikim, visokim, krupnim osnovcima, koji su se tiskali u objektu tri sa tri, grabeći prema staklenoj vitrini koja čuva mirisna peciva, sendviče, burek, parčiće pice, koktel-viršle i krem krofne. Najstariji među njima ne mogu imati više od petnaest godina (pekara je preko puta osnovne škole), ali primetila sam da su ova deca mnogo krupnija od mene i mojih vršnjaka u njihovo vreme. I mnoga su deblja.
Prebirući po uspomenama iz osnovne škole, setih se da je „u naše vreme“ svako odeljenje imalo svoju „bucu“. Kod nas je to bila jedna Milena (koja je danas prilično zgodna majka dvoje dece), u četvrtom odeljenju „debela Nena“, u prvom „debela Ana“, a u drugom su to bili blizanci – Dalibor i Daliborka. „Čoveče, pa ja i dan-danas pamtim imena te dece“, pomislila sam. Osim Milene, sa kojom sam išla u odeljenje, ostalu decu sam zapamtila samo po tome što su bila – debela.
Sudeći po osnovcima iz pekare, današnja odeljenja nemaju samo jednu debeljucu. Sudeći po statistikama, danas je svako peto dete uhranjeno ili debelo.
Zapitala sam se, otkud tolika razlika za manje od dvadeset godina?
Istina, „u naše vreme“ kompjuteri su tek stidljivo ulazili u krug porodice. Mi smo se igrali na poljančićima i ispred zgrada, nismo imali pojma šta je čizburger, a za užinu se brinula škola. U meniju je retko bilo odstupanja. Znalo se – ponedeljkom parče hleba premazano ribljom paštetom i krem sirom, utorkom kajzerica sa nareskom i ajvarom, sredom slatki sendvič (med i margarin ili eurokrem), a četvrtkom parče hleba premazano smesom od margarina i kuvanih jaja. Petak smo svi najviše voleli. Tada je na repertoaru bio ili „Tako“ kolač ili puding od čokolade.
Iako je pre par godina, zabrinut zbog porasta broja gojazne dece, naš ministar zdravlja ukazao na važnost ishrane u školskim kuhinjama i najavio uvođenje zdravstvenog vaspitanja u škole, od kolega koji imaju decu saznala sam da je institucija školske kuhinje danas, praktično, izumrla, da deca danas zaista više uživaju u brzoj hrani i da izbegavaju da rade fizičko kad god im se ukaže prilika.
Zapitala sam se šta jedu i koliko su debela deca u zemljama EU?
Podaci za Evropu pokazuju da je godišnji porast broja prekomerno uhranjene i gojazne dece veći od 400.000, što znači da je svako četvrto dete u Evropi prekomerno uhranjeno i/ili gojazno. Konkretno, u Velikoj Britaniji je gojazno svako peto dete, u Španiji i Grčkoj je debelo 30, a u Italiji 36 odsto dece.
Najvitkiji Evropljani su mali Francuzi i Skandinavci. Prvi „drže liniju“ zahvaljujući tome što je Francuska još pre pet godina zabranila prodaju brze hrane u školskim dvorištima, a od 2007. godine sva nezdrava hrana u toj zemlji mora na ambalaži da ima poruku kojom promoviše zdrav način života. U suprotnom, proizvođač plaća visoku kaznu.
Švedska je pionir u uvođenju mera za sprečavanje gojaznosti među decom. Još pre 25 godina zabranila je reklamiranje junkfooda u terminima kada deca sede pred televizorom, a slična praksa postoji i u Norveškoj. Zahvaljujući ovoj meri, Švedska je uspešno zaustavila stopu rasta gojaznosti kod dece, a njenim stopama prošle godine krenula je i Irska, zabranivši poznatim ličnostima i sportskim zvezdama da reklamiraju nezdravu hranu.
Ipak, apsolutni šampion u proterivanju nezdrave hrane iz škola je – Litvanija. Ova zemlja je 2006. godine postala prva članica Evropske unije koja je zabranila prodaju bilo kakvog junkfooda u školama i obdaništima. Zabranom su obuhvaćeni i hrana i pića sa veštačkom bojom, zaslađivačima, konzervansima, amino-kiselinama i kofeinom. Uz to, kao deo programa, litvanska vlada je preuzela na sebe obavezu da promoviše zdrave proizvode poput mleka, voća i voćnih sokova.
Najglasniju promenu režima ishrane u školama napravila je Velika Britanija. Tačnije njen najpoznatiji kuvar. Džejmi Oliver pokrenuo je pre šest godina u Britaniji kampanju za poboljšanje ishrane dece u tamošnjim školama i za kratko vreme obučio 180.000 kuvarica u Velikoj Britaniji da pripremaju zdrave školske obroke pošto se u ovoj zemlji izvodi celodnevna nastava. Njegovi napori zabeleženi su u seriji „Džejmijevi školski obroci“. Hvatajući se u koštac sa probirljivim malim Britancima, „goli kuvar“ je dokazao da je moguće pripremiti zdravu, ukusnu hranu u kojoj deca uživaju, a ne košta mnogo. Uspeo je da promeni meni u mnogim školama u Britaniji i da od tadašnjeg premijera Tonija Blera dobije obećanje da će vlada u bolju ishranu u školama uložiti 280 miliona funti za tri godine. Džejmijevu peticiju „Nahrani me bolje“ potpisalo je više od 270.000 ljudi. Pa ipak, u Velikoj Britaniji je i dalje svako peto dete gojazno. Baš kao i kod nas.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
