U Evropi i Severnoj Americi u decenijama blagostanja odrasla je "generacija cvrčaka", piše kolumnista "Njujork tajmsa". Sve što je ostalo od Velike generacije očeva su pojeli kao skakavci, a i deci ostavljaju dugove. Vaspitani su da veruju da zaista postoji vila koja ostavlja novčić ispod jastuka kad god otpadne dečji zubić i da njene čarolije mogu da omoguće konzervativcima da smanje poreze a ne skrešu plate i penzije – a liberalima da povećaju plate i penzije, a ne povećaju poreze. A još imaju i pravo glasa
„Lepi dani su prošli za zemlje kao što su Grčka, Portugal i Španija, ali i za nas takođe“, izjavljuje jedan savetnik francuske vlade koji radi na studiji o Evropi u globalnoj ekonomiji. „Ceo svet posmatra nevolje evrozone i gubi poverenje u Evropu“, upozorava Dominik Štros-Kan, izvršni direktor MMF-a. Prvi čovek Evropske centralne banke izjavljuje da je Evropa u najtežoj situaciji od Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Vlada zabrinutost zbog „pada stope privrednog rasta“ u evrozoni (posebno u proizvodnom sektoru) i novog skoka nezaposlenosti, javnih neslaganja evropskih političara o formi budućih ekonomskih reformi unije…
S jedne strane govori se o tome da je evro u krizi zbog odsustva čvrste evropske ekonomske vlasti (evropskog centralnog trezora). Kako piše Volfgang Minhau u „Fajnenšel tajmsu“, možda će biti potrebna bar minimalna fiskalna unija, centralno političko jezgro koje uključuje na primer sistem za osiguranje od nezaposlenosti u evrozoni. On prognozira da bi konsekvenca mogla biti: pad evropske monetarne unije, ako se ništa od toga ne desi.
„Ako hoćete da isušite močvaru, ne treba da pitate žabe šta o tome misle“, izjavljuje nemački ministar Šojble uoči sastanka evropske radne grupe za finansijske reforme u Briselu. Nemačka kancelarka izjavljuje da će, ako propadne evro, propasti Evropa. Nemačka, koja za odbranu evropske valute izdvaja čak 148 milijardi evra, zbog sumnje da iza grčke krize stoje anglosaksonski investicioni fondovi zabranila je promet rizičnih hartija od vrednosti. Iz Londona odgovaraju da za krizu nisu odgovorni investicioni fondovi, već prezadužene države evrozone. Britanski „Obzerver“ s izvesnim cinizmom otvara stranice s intervjuom sa grčkim brigadnim generalom Stilianosom Patakosom, poslednjim živim članom hunte u Grčkoj (1967–1974), koji kaže: „U naše vreme nije bilo duga! Nijedna drahma nije izgubljena. Grci nisu kao Britanci i Nemci. Njima je potreban autoritet.“ I dodaje: „Mi nismo u sredini ili na kraju, mi smo na početku procesa!“
Pominje se i to da su Grci opominjani još 2001. na dolazeću krizu, ali da su prikrivali stanje. Uočava se i to da je zbog konflikta s Turskom Grčka imala najveće vojne izdatke u evrozoni, a da su im oružje prodavali Nemci.
ŠOKIRAJ I ZASTRAŠI: Ideju o evropskoj političkoj uniji je u prošloj deceniji evropska politička klasa odbacila, stavljajući nacionalne interese iznad evropskih. I sada su se iz istih razloga čuli glasovi protiv revizije Lisabonskog ugovora. Bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar d’Esten tvrdi pak da je reč o dramatizaciji, imajući u vidu da evro nije omiljen na velikim špekulativnim tržištima u Njujorku i Londonu: „U medijima se stalno napada evro, ali evro nije u opasnosti. Dva glavna zadatka za evrozonu jesu dovođenje u red javnih finansija i borba protiv špekulacija, za šta je neophodna usaglašena akcija Nemačke i Francuske.“
Akcija se naziva „šokiraj i zastraši“. Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompaj, kao da nikad nije pisao haiku poeziju, kaže da su se ministri finansija Evropske unije u nedelju 23. maja složili da je neophodno ustanoviti princip kažnjavanja, od finansijskih sankcija do drugih kaznenih mera, kao što su oduzimanja prava glasa do izbacivanja neposlušnih iz evrozone. Predsednik evropske komisije Žoze Manuel Barozo, izjavljuje da će evrozona učiniti sve što je potrebno da bi se odbranila.
MMF traži od Španije dalekosežne ekonomske reforme, posebno na tržištu rada, koje sada ne funkcioniše pri stopi nezaposlenosti od 20 procenata. Kako piše britanski „Gardijan“, španski premijer Hoze Luis Rodrigez Sapatero tvrdi da ga neće pokolebati španski sindikati koji prete generalnim štrajkom protiv vladinih strogih mera teških 15 milijardi. MMF drži lekciju Španiji: nefunkcionalno tržište rada, veliki budžetski deficit, veliki dug privatnog sektora, anemičan rast produktivnost, slaba konkurentnost i slab bankarski sektor.
I Italija, manje ugrožena članica evrozone najavljuje stroge mere.
KLASNA BORBA: S radikalne levice posle masovnog protesta protiv grčkog restriktivnog ekonomskog paketa dolaze signali o njenoj probuđenoj nadi da će to odrediti buduću klasnu borbu u Evropi i širom sveta, da je očigledno da radnici u Portugalu, Španiji i drugim evropskim zemljama i u svetu imaju istog neprijatelja: parazitsku vladajuću klasu, koja se obogatila na spasavanju finansijskog sistema i na redukcijama radnih mesta i plata.
Oglašava se saopštenjima pedesetak levih radikalnih grupa – iz Grčke (među njima Spartakos), iz Portugala, iz Belgije (Revolucionarna komunistička liga), iz Britanije (Socijalistička radnička partija) iz Nemačke (Revolucionarna socijalistička liga) iz Francuske (Novi pariski antikapitalisti), iz Irske, iz Italije (Leva kritika), iz Hrvatske (Radnička borba), iz Holandije, Austrije, Poljske (Partija rada), iz Švajcarske (Levi antikapitalisti) iz Rusije (Napred), iz Španije, iz Srbije (Marks 21)…
Poručuju da stanje bankrota otvara dve jasne alternative: ili će vladajuća klasa zadržati svoje bogatstvo i osiromašiti radnike, ili će radnici eksproprisati vladajuću klasu. Kažu da je na radnicima sada da u potpunosti razumeju pun politički i istorijski značaj nastupajuće borbe, da se direktno otvara pitanje revolucionarnog socijalizma. Banke moraju da budu transferisane u javno vlasništvo, tako da njihov kapital bude pod kontrolom radničke klase i da zadovoljava socijalne potrebe, a ne privatni profit. Svako smanjenje javnih budžeta mora da bude zaustavljeno, kao i „reforme“ penzione, zdravstvene i obrazovne, jer to nije za prodaju. Pravo na radno mesto mora da bude garantovano. Imigranti i izbeglice ne smeju da budu žrtveni jarci krize: legalizacija za sve. „Ne“ za vojni budžet – povlačenje zapadnih trupa iz Avganistana i Iraka, drastična redukcija vojnih izdataka i raspuštanje NATO-a…
ČITULJA ZA TREĆI PUT: Mada CIA prognozira socijalne nerede u Evropi do 2025, u zapadnim medijima se ne vidi veća zabrinutost zbog eventualnog rasplamsavanja klasne borbe u perifernim zemljama. Uočljivija je upitanost da li će kriza deficita u evrozoni ugroziti održivost evropskog standarda države blagostanja koji je izgradila evropska levica posle Drugog svetskog rata.
U zapadnoj štampi se poslednjih nedelja koriste i izrazi, kao „čitulja za treći put“.
Pojava takozvanog trećeg puta vezana je za izbornu pobedu britanske Laburističke partije Tonija Blera 1997, mada je mnogima bilo groteskno to da britanski laburisti budu vesnik obnove socijaldemokratije. Više su povezivani s izrazom „klintonomika“ i s pokušajem da se u Evropi kopira onaj američki model u kome se oslonac na rast industrijske produkcije („fordizam“), zamenjuje „kreativnim dinamizmom“ u transnacionalnim finansijskim transakcijama.
Entoni Gidens, sociolog s londonskog Fakulteta ekonomskih i političkih nauka, pišući o „trećem putu“ taj trend sažima u dva slogana: „Nema prava bez odgovornosti“ i „Nema autoriteta bez demokratije“. Prvi izražava preobraćanje evropskih socijaldemokratskih vlada u neoliberalne 1990-ih.
Neoliberalizam je u berzanskim špekulacijama izgubio svoj hegemonistički oreol u tolikoj meri da su i neki tvrdi američki konzervativci zagovarali masivnu nacionalizaciju i državna jemstva. Tada se pomalo govorilo i o mogućnostima za oživljavanje socijaldemokratije, ali socijaldemokratske partije su išle iz poraza u poraz: izgubile izbore za EU parlament 2009; posle neuspeha na lokalnim izborima, francuska Socijalistička partija je daleko od vlasti; italijanska levica je u nok-daunu, nemačka SPD beleži najgore izborne rezultate u posleratnom periodu. U Velikoj Britaniji torijevci, pioniri neoliberalizma osvojili su vlast s Liberalno-demokratskom partijom. Nisu retke konstatacije da moderna socijaldemokratija u Evropi nije u stanju da ponudi alternativu, pa se u nekim komentarima pominje potreba za novom formulom iz Bad Godesberga iz 1959. koja sažima duh tadašnjeg vremena: „Onoliko tržišta koliko je moguće, a planiranja onoliko koliko je neophodno.“
MODEL DOJČLAND: U Bad Godesbergu, kod Bona, 1959. nemačka Socijaldemokratska partija se posle poraza od Adenauerove Hrišćansko-demokratske unije suočila s činjenicom da nikada neće osvojiti vlast ako zastupa samo industrijsku radničku klasu te se odlučila da se obrati širim, mešovitim i po političkim karakteristikama kontradiktornim slojevima tadašnjeg nemačkog društva.
Usledile su dekade „nemačkog čuda“ ili „nemačkog modela “ u izvozno orijentisanoj državi blagostanja. „Model Dojčland“ je izraz skovan u vreme kada su nemački socijaldemokrata Helmut Šmit i austrijski socijaldemokrata Bruno Krajski evolutivno menjali posleratni socijaldemokratski put, držeći inflaciju nisko, i održavajući socijalni i platni balans.
Švedski premijer Ingvar Karlson, njegov kolega Goran Person i Finac Pavo Liponen, Holanđanin Vim Kok, pa i Nemac Gerhard Šreder, pa čak Francuz Lionel Žospen održali su socijaldemokratske partije na vlasti 1990-ih. U Švedskoj, gde socijaldemokrate tradicionalno dominiraju, morali su da se suoče sa izazovima u vreme stagflacije 1970-ih i prepuste vlast partijama desnog centra. To se u dugoj istoriji njihove dominacije dogodilo samo 1976, 1979, 1991. i 2006, a biće zanimljivo kako će proći na izborima u septembru 2010.
U prezaduženoj grčkoj na vlasti su socijalisti, u Španiji konzervativci. Izgleda da ta kriza na periferiji nema jasnu boju, a da je u „oku helenskog tornada“ ipak specifičnost evropske socijalne i generacijske konstelacije.
Stiven Erlanger u „Tajmu“ podseća kako su se Evropljani hvalili svojim velikodušnim socijalnim modelom, suprotnim od oporog američkog kapitalizma, socijalnom sigurnošću „od kolevke pa do groba“, ranim penzionisanjem, nacionalnim sistemima zdravstvenog osiguranja, socijalnim davanjima.
Naglašava se da Evropa s niskom stopom rasta, niskom stopom rađanja, dužim očekivanim životnim vekom, više ne može da obezbedi komforni životni stil, bar ne bez perioda posta i znatnih promena. „Tatine oči, mamin nos, dug Gordona Brauna“, kaže nova izreka. Izborni slogan: „Svako dete u Britaniji duguje 17.000 funti!“
U tradicionalnom kraljičinom govoru kojim se inauguriše program buduće britanske vlade, kako piše Telegraf, ističe se pravedniji poreski sistem i namera da se smanji dug ostao iza bivšeg premijera Brauna. „Fajnenšel tajms“ piše da će sledeća britanska vlada morati da smanji plate u javnom sektoru, da zamrzne socijalna davanja, da smanji broj radnih mesta, da skreše programe kao što su izgradnja škola i održavanje puteva.
DEDA BUM: Dok se po medijima diže frka zbog zarada špekulanata i korumpiranih političara, razne zemlje na sličan restriktivan način pokušavaju da ohrabre investitore – smanjivanjem plata, produžavanjem radnog veka, produžavanjem radne nedelje, smanjenjem socijalnih davanja i penzija. Na evropskom nivou, u takozvanoj Lisabonskoj agendi akcioni plan za finansijsku konsolidaciju povezan je s reformama penzionog sistema u kojem se model „protočnog bojlera“ (pay-as-you-go) napušta uz ohrabrivanje privatne penzijske štednje, što je jezgro švedskog penzionog sistema posle reforme 1999.
Prema podacima Evropske komisije, do 2050. procenat Evropljana starijih od 65 će se udvostručiti. U 1950-im u razvijenijim evropskim ekonomijama bilo je sedam radnika na jednog penzionera, a do 2050, taj odnos u EU će pasti na 1,3:1. Socijalna davanja u EU su povećana sa 16 procenata GDP 1980. na 21 procenat u 2005: u SAD 15,9, u Francuskoj 31 odsto.
Francuska je, kažu, manje od drugih smanjila državne obaveze. U Švedskoj i Švajcarskoj 7 od 10 odraslih posle 50. godine života radi. U Francuskoj, tek polovina tog broja. U Francuskoj se u penziju ide sa 60, a u Nemačkoj sa 67 (važi samo za one rođene posle 1963). U tom kontekstu u Nemačkoj se verovatno s velikim otporom gleda na to da po grčkom zakonu svaki muškarac u „hazardnim poslovima“ može da ode u penziju sa 55, a žena sa 50, uključujući tu i frizere koji upotrebljavaju hemikalije za bojenje kose.
Penzionisanjem generacije „bejbi-bumersa“, broj penzionera će porasti za 47 procenata u Francuskoj do 2050, dok će broj onih ispod 60 stagnirati. Francuzi kažu da se „bejbi bum“ pretvorio u „deda-bum“.
Tomas Fridman, kolumnista „Njujork tajmsa“ piše kako se 400 miliona „bejbi-bumersa“ u Evropi i Severnoj Americi pretvorilo u nešto što bi se po bajkama Kurta Andersena moglo nazvati „generacijom cvrčaka“. Sve su pojeli kao skakavci što je ostalo od Velike generacije očeva, a i deci ostavljaju dugove. „Bejbi-bumersi“ u Americi i Zapadnoj Evropi su, piše Fridman, vaspitani da veruju da zaista postoji vila koja ostavlja novčić ispod jastuka kad god otpadne dečji zubić i da njene čarolije mogu da omoguće konzervativcima da smanje poreze a ne skrešu plate i penzije – a liberalima da povećaju plate i penzije, a ne povećaju poreze. A još imaju pravo glasa.
U tom kontekstu treba čitati izveštaje sa ljutitim izrazima kao što su „grčka odiseja“, „grčka tragedija“, „helenski horor“, na račun slabih ekonomija pod teretom duga koje treba spasavati. Našu javnost te stvari nekako ne interesuju, mada bi trebalo – bolje bi razumela vest da je najverovatniji rezultat pregovora s delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda, koja iz Beograda odlazi 27. maja, to da plate i penzije u Srbiji ostaju zamrznute, a da predlog našeg pregovaračkog tima, po kojem penzije ne bi trebalo da padnu ispod 60 odsto prosečne zarade, MMF, po svoj prilici, neće prihvatiti.
Uzdrmana imperija
Specijalno za „Vreme“ iz Frankfurta na Majni
Ako hoćete da uđete u Evropsku centralnu banku u Frankfurtu na Majni, morate da se podvrgnete aerodromskoj bezbednosnoj proceduri. Vaš reporter skidao je ručni sat, kaiš s pantalona, cipele su nekako prošle, ovaj put, podrazumeva se da je sav sadržaj džepova morao biti sasut u plastično koritance koje prolazi kroz skener…
Iza mene neki mrzovoljni posetilac hrama evra gunđa kako bi bilo bolje da su pazili na Grke… Njemu skidaju i cipele, a obezbeđenje s navučenim hirurškim rukavicama opipava mu tabane.
Kad već prođete kroz sve mere kontrole, nećete primetiti da se bilo šta vanredno događa u centralnoj banci evrozone. Ljudi ručavaju u kantini, škampi s nečim za par evra, i svi se prave mrtvi hladni, kao da kriza nije stigla u zdanje u senci najvećeg solitera u Frankfurtu.
Pre četiri dana udaren je kamen temeljac novoj zgradi banke. Nemačka štampa ruga se s projektom vrednim pola milijarde evra, ali to je tek kap u moru troškova ove banke koja se sada nalazi u prostoru iznajmljenom od nemačke Komerc banke, a ideja o novoj zgradi, s bazenima, fitnes centrima i drugim pogodnostima za zaposlene, trebalo bi da svedoči o onom što je bilo pre devetog maja ove godine – odnosno da nema nikakve krize.
A krize ima, jer portparoli banke u suvoparnom obraćanju široj javnosti ipak na kraju priznaju da je Evropska centralna banka počela da radi ono što joj nije, do sada, bilo u opisu posla – da od komercijalnih banaka otkupljuju državne obveznice članica evrozone. Prevedeno na srpski, to znači da se novac štampa a to vodi inflaciji koja se još ne prepoznaje.
Po istraživanju uglednih nemačkih instituta za ispitivanje javnog mnjenja, vodeća sila EU, Nemačka, podeljena je između evra i povratka na marku. Polovina anketiranih misli da treba vratiti nacionalnu valutu, što bi, više nego simbolički, označilo i kraj evropske političke ideje.
Ugledne novine objavljuju osmrtnicu evru (videti sliku), ali narod još ne prepoznaje krizu. Jedan taksista u nekakvoj anketi kaže da svi govore o krizi, ali da je građani ne vide. Naš premijer istog dana je izjavio da smo, statistički, izašli iz krize, ali da to građani još ne osećaju.
Citiraju se izjave koje prevazilaze okvire ekonomske analize. Pominje se lenjost mediteranskih naroda koji se goje na uštrb vrednih severnih naroda Evrope. Dužnička kriza pojedinih zemalja Evropske unije pretvara se u političku krizu. Izloženost komercijalnih banaka sumnjivim državnim dugovima, Grčke pre svega, drži EU u čvrstom zagrljaju. Prvi po potraživanjima su Francuzi, potom Englezi, pa tek onda Nemci, ali poslednji treba najviše da participiraju u fondu za saniranje posustalih država.
Nemci postavljaju određene političke uslove oko suverenih ekonomskih politika. Podozrenje raste. Niko nema onih 750 milijardi evra za pokrivanje evropske raskalašnosti, ali se i dalje čvrsto veruje da je suma u najavi toliko respektabilna da bi morala da zaustavi posrtanje evra i inflacioni talas.
Ako bi ta suma novca zbilja morala da bude angažovana, to bi bio kraj političke Evrope.
Dragoljub Žarković
Nemačka: Levica protiv levice
NAPUSTIO SOCIJALDEMOKRATE, PRIŠAO LEVICI: Oskar Lafonten pred povlačenje iz politike
Na 9. maja održanim izborima u najvažnijoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji koalicija konzervativaca i desnih liberala doživela je gorak poraz. I SPD je u svojoj „matičnoj“ pokrajini ponovo pretrpeo gubitke. Ali su oni uprkos prognozama bili prihvatljivi, tako da je bilo moguće formirati koalicionu vladu socijaldemokrata, zelenih i socijalista (poslednje dve partije su pravi dobitnici tih izbora). Takozvani „test demokratije“, koji je trebalo da polože socijalisti koji su proizašli iz bivše državne partije bivše Nemačke Demokratske Republike (NDR), trebalo je da dokaže da se Partija levice dovoljno distancirala od nasleđa NDR-a. Taj test, međutim, nije imao nikakve veze sa aktuelnim političkim zbivanjima. Partija levice u očima socijaldemokrata nije se distancirala od NDR-a i tako nije došla u obzir kao koalicioni partner. U međuvremenu socijaldemokrate pregovaraju sa zapravo propalim konzervativcima o formiranju zajedničke vlade.
Šta to zapravo navodi socijaldemokrate da tradicionalnog političkog protivnika, demohrišćane, lakše prihvataju za partnera od partije koja je pozicionirana levo od njih?
AVET NDR: Socijaldemokrate su u Zapadnoj Nemačkoj uvek bile deo antikomunističke alijanse. U Nemačkoj (to jest pre svega u Zapadnoj Nemačkoj) preovladava ocena da je NDR bila bespravna i ništa do bespravna država. Rado su se istočnonemački komunisti/socijalisti izjednačavali sa nacistima. To je bio antikomunistički osnivački konsenzus Zapadne Nemačke koji i danas dominira u politici ujedinjene Nemačke. Iznenađujuće je da se i Partija levice i socijaldemokrate oštro ograđuju od birokratskog i potlačivačkog „socijalizma“ NDR-a. Teško razumljivo za ne-nemce je da su samo i jedino sadržaji sa etiketom „made in NDR“ mogli i još uvek mogu da se diskredituju. Tako u Nemačkoj ni danas nije moguće voditi smiren razgovor o nekim uspešnim stvarima u NDR-u, na primer o školstvu (koje se delimično danas kopira), reciklaži ili kulturi. Zbog tog prezira je nemačka demokratija postala nesmotrena u pogledu slabosti zapadnonemačke demokratije i stvorila je mentalitet podozrivosti spram „socijalističkom taboru“. Tu sežu koreni odbojnosti socijaldemokrata spram saradnje sa partijama čiji članovi drugačije vide NDR od njih samih.
TRAUMA VAJMARSKE REPUBLIKE: Za razliku od bratskih partija u Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu i Skandinaviji, SPD nikada nije naučio kako da sarađuje sa komunistima ili levim socijalistima. Štaviše, zanavek je ostao refleks iz vremena Vajmarske republike (1919–1933), prema kome bi alijansa sa komunistima socijaldemokrate koštala njihove verodostojnosti. Tek od kasnih devedesetih godina prošlog veka postoji regionalna saradnja SPD-a sa Partijom levice – simptomatično samo na istoku Nemačke. Pragmatično i programsko približavanje francuskih, a pogotovo skandinavskih socijalista i socijaldemokrata (u Finskoj komunisti već dugo podržavaju socijaldemokratsku vladu) većini nemačkih socijaldemokrata je strano.
BEZ NOVIH SADRŽAJA: Nemačke socijaldemokrate u ulozi opozicije svojim sadržajima nisu zauzele zaista nove pozicije. Oni su još ogorčeni zbog gubitka vlasti na saveznom i pokrajinskom nivou. Upravo su socijalna skraćivanja, koja je započela vlada socijaldemokrate Gerharda Šredera, glasače SPD-a odvela Partiji levice. Danas se SPD delimično ograđuje od tadašnje pozicije, ali izbegava da to jasno kaže. U celini se primećuje gotovo bezopasna stidljivost u ophođenju sa katastrofalnim razvojem međunarodnog finansijskog sistema, razvojem koji ide u pravcu stvaranja klasnog društva koje se nazire u Nemačkoj i strmoglavim padom pre svega niskih prihoda. SPD zbog toga za nezaposlene i siromašne ostaje neverodostojna. Socijaldemokrate su toga svesne, te pokušavaju da diskredituju svoje protivnike iz levice, tako što raspravu o sadržajima stavljaju pod filtere prošlosti kao što je „NDR-test“. Time političke koalicije postaju teško ostvarive, jer sadržaji ostaju u drugom planu. Na to utiče i što su istočni Nemci u SPD-a zauzeli daleko manje pozicija, koje su i manje važne nego kod konzervativaca (kancelarka Angela Merkel je istočna Nemica), od kojih bi se zbog njihovog suštinskog „antikomunizma“ mogla u stvari očekivati veća distanca prema istočnonemačkom establišmentu. U svojoj biti SPD je dakle i dalje zapadnonemačka partija, pa tako manje partija nezaposlenih i slabo plaćenih, a više stručnih radnika, akademika, nastavnika i činovnika.
PACIJENT ZAOKUPLJEN SOBOM: SPD se još nije upustio u borbu za glasove građana kojima preti socijalni pad. Ona još uvek nije prevazišla fiksaciju na takozvani „novi srednji sloj“, koji je Šreder zacrtao kao ciljnu grupu. Socijaldemokrate su mislile da za taj srednji sloj treba da konkurišu zelenima i liberalima. Sa socijalnim pitanjima, koja će po svoj prilici obeležiti politiku u narednoj deceniji, još se nisu uhvatili u koštac. Kod socijalnih pitanja biračima se najverodostojnijom čini Partija levice, što pokazuju svi izbori u poslednje tri godine. Groteskno je što ni program Partije levice nije doneo ništa novo – centralizacija, podržavljenje, proširivanje državnih aktivnosti svakako nisu bogzna kako inovativne ideje. Dakle, SPD ne uspeva da se nosi čak ni sa slabom konkurencijom. Pri tom se čini da nemačko političko tržište zaista nije tako zahtevno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Mir i zajedništvo napustili su gradić Vitlejem na Zapadnoj obali, koji drugi Božić zaredom dočekuje u senci rata. Isusovo rodno mesto više ne privlači turiste, stanovnici odlaze, a u vazduhu se osećaju tuga i tišina
Nakon pojave groznice, Bil Klinton je u pondeljak prebačen u bolnicu, a već narednog dana pušten je na kućno lečenje. Pre toga hospitalizovan je 2021. godine zbog infekcije koja se proširila na njegov krvotok
Donald Tramp prezire Svetsku trgovinsku organizaciju. Stručnjaci se pribojavaju da bi ona, kao zaštitnica siromašnijih zemalja, mogla da bude potpuno skrajnuta. Udar na ekonomije bio bi dramatičan
Mađarski premijer Viktor Orban poznat je kao protivnik tražilaca azila, ali je njegova Mađarska ipak toliko velikog srca da primi političke istomišljenike kad beže od zakona svoje zemlje. Posle Nikole Gruevskog, Orban je sada udomio i jednog Poljaka kojem kod kuće preti robija
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
