Posle pljačke jedne banke u istočnonemačkom gradiću Ajzenahu, 4. novembra ove godine policija je u okolini mesta zločina primetila sumnjiva kola za kampovanje. Dok su im se približavali, kola su naočigled preneraženih policajaca eksplodirala i izgorela. Istragom je utvrđeno da su se u spaljenom vozilu nalazili leševi Uvea Mundloza (38) i Uvea Benharta (34), te da su oni izvršili samoubistvo.
Ubrzo zatim došlo je do požara u jednoj stambenoj zgradi u obližnjem Cvikauu. Vatra izazvana eksplozijom buknula je u stanu u kome su ta dvojica bila prijavljena zajedno sa izvesnom Beatom Čepe starom 36 godina. Ona se četiri dana posle toga u pratnji advokata predala policiji i otada se brani ćutanjem.
Ispostavilo se da je ta trojka između 2000. i 2007. godine izvršila najmanje deset pojedinačnih ubistava, opljačkala četrnaest banaka i u jednoj ulici u Kelnu, u kojoj se nalaze radnje pretežno turskih vlasnika, podmetnula bombu napunjenu šrapnelima koja je ranila 22 osobe.
Naknadno povezati sva ta krivična i teroristička dela sa trojkom Čepe–Mundloz–Benhart nije bilo teško, jer su oni svoje poduhvate snimili na DVD-ju, koji je po svoj prilici Čepeova posle smrti svojih drugova doturila redakcijama nekih nemačkih novina. Snimci ubistava i prateći tekst koji se ruga žrtvama stručno su montirani, eksperti su izjavili da Mundloz, Benhart i Čepeova nisu bili sposobni da produkciju takvog kvaliteta montiraju sami.
Osam od deset do sada otkrivenih ubijenih žrtava bili su Turci, jedan je bio Grk, a ubijena je i jedna dvadesetdvogodišnja nemačka policajka. Ukradeni pištolj policajke Mišel Kizeveter i lisice, koje je imala u svojoj opremi, nađeni su u izgorelim kolima za kampovanje.
Benhart i Mundloz su već duže od petnaest godina poznati policiji kao pripadnici neonacističkih grupacija. Benhart je kažnjen još 1996, jer je na jednom nadvožnjaku preko auto-puta obesio lutku sa žutom šestokrakom zvezdom i lažnom bombom. Sledećih godina trojka je slala makete bombi sa po nekoliko grama eksploziva TNT, ali bez upaljača, „kao opomene“ redakcijama, pozorištu u gradu Jena, a stavili su takvu napravu i na postolje spomenika Magnusu Pozeru i drugim nemačkim antifašistima ubijenim u koncentracionom logoru Buhenvald na groblju u Jeni. Cilj njihovih akcija bio je jasan: borba protiv stranaca, antifašista, komunista i „drugih levičara“.
Policija je već 1998. godine u garaži, koju je ta trojka iznajmila, našla pet bombi sa ukupno 1,4 kilograma TNT-a i izdala naloge za hapšenje. Otada je grupa trinaest godina živela u ilegali ubijajući strance i pljačkajući. Policija niti je shvatila da se radi o serijskim ubistvima, niti je na bilo koji način povezivala te zločine sa smrću svoje mlade koleginice.
NEUPADLJIVA TROJKA: „Intelektualac“ u trojci bio je Mundloz, sin profesora informatike, kome je otac već kao srednjoškolcu obezbedio stan u Jeni, ali koji nikada nije maturirao. Bio je u intimnoj vezi sa Čepeovom, koja je studirala hortikulturu. Benhart je bio nekvalifikovani radnik.
U njihovom napola izgorelom stanu nađene su „legalne lažne legitimacije“. Takve isprave nemačke tajne službe po pravilu daju svojim doušnicima. Unutrašnja obaveštajna služba Nemačke, Verfassungsschutz, požurila je da izjavi da nije ona izdala te papire, da se radi o falsifikatima, ali još se vodi istraga da li je to baš tako.
Sve do tog trenutka javnost se zgražala nad serijom ubistava stranaca, nad ksenofobijom najgore vrste troje zločinaca, govorilo se o neshvatljivoj nespretnosti policije koja nije uspevala da poveže konce. Ali otkrićem „legalnih lažnih legitimacija“ rodila se sumnja u službu koja bi trebalo da bude jedan od temelja ustavnosti Nemačke.
U neizgoreloj „zaostavštini trojke“ nađena je i lista sa 88 imena, pretežno boraca za ljudska prava, među kojima su i dva poslanika nemačkog parlamenta. Lista ljudi za odstrel? Ili „samo“ za opomenu? Zašto 88? Neki nemački novinari dosetili su se da je slovo H osmo u abecedi, da 88 može da se čita i kao HH. Da li to znači „Hajl Hitler“?
Stanove, kamping kola i garaže su za trojku, za kojom je bila raspisana poternica, iznajmljivala treća lica. Neka od njih su već uhapšena. Tužilaštvo ne želi da izađe pred javnost sa detaljima, jer je „istraga u toku“. Nemački mediji smatraju da se radi o rasprostranjenoj i dobro organizovanoj neonacističkoj mreži, u kojoj, međutim, deluje i niz provokatora-doušnika zvaničnih tajnih službi.
Otvoreno je i pitanje zašto se Beata Čepe predala vlastima, da li se boji da bi je njeni doskorašnji istomišljenici ubili, jer isuviše zna, pa se oseća bezbednijom u zatvoru? Te da li je unutrašnja tajna služba, nemački FBI, toliko nesposobna? Da li je bila neodgovorna? Ili je – a tu sumnju iznose ozbiljni nemački novinari – sklona ilegalnoj neonacističkoj sceni, koja u Nemačkoj nesumnjivo postoji, ali se ne zna koliko je stvarno jaka? Nemački ustavni sud svojevremeno nije dozvolio zabranu legalne ultradesne partije NPD (Nationaldemokratische Partei Deutschlands – Nacionalno-demokratska partija Nemačke), jer je konstatovao da u njoj deluje isuviše doušnika tajnih službi u ulozi provokatora.
Da li su Mundloz, Benhart i Čepeova bili doušnici te službe? Ako jesu, da li je služba znala i za zločine koje su vršili? Ne zna se šta je gore – ako nije znala, znači da je profesionalno nesposobna, ako je znala, to bi predstavljalo pravu katastrofu za nemački ustavni sistem i ugled u svetu. Još uvek ima više pitanja nego odgovora.
UKALJAN UGLED: Usred dužničke krize čiji je ishod neizvestan i koja ugrožava opstanak Evropske unije u sadašnjem obliku, u kojoj je Nemačka kao najjača nacionalna privreda defakto preuzela vodeću ulogu u Evropi, čitava neonacistička zavrzlama i što se tiče spoljne politike je krajnje neprijatna za vladu u Berlinu. Francuska je veoma nesrećna što joj ne preostaje ništa drugo nego da se povinuje ekonomskim diktatima Nemačke, dok se Velika Britanija tome žestoko protivi. Članci u britanskoj štampi koji zajedljivo govore o „novom germanskom hegemonizmu“ i „Četvrtom rajhu“, kao i stalno podsećanje Grka na „nemačke“ zločine iz Drugog svetskog rata kao reakcija na sadašnje „nemačke ekonomske ucene“, mogli bi da dobiju novu dimenziju.
Nemačka vlada i parlament su toga, naravno, svesni. Posebne istrage vode i parlamentarna komisija i vrhovni državni tužilac, ali takođe i „nemačka CIA“, BND (Bundesnachrichtendienst – Savezna obaveštajna služba).
Bivši nemački kancelar Helmut Šmit rekao je jednom javno da konkretnije podatke nalazi u švajcarskim novinama nego u izveštajima BND-a. Bivši koordinator službi u vladi Vilija Branta, Horst Grabert (koji je bio i nemački ambasador u Jugoslaviji), tvrdio je, međutim, da službama samo treba postavljati prava pitanja, onda dobijaš i prave odgovore, inače ti isporučuju gluposti. Prema tome je na najvišoj instanci uvek odgovorna vlada, a ne tajne službe koje su manje ili više dobro kontrolisane.
Karakterističan je podatak da neonacističkih ispada i grupa ima daleko više u istočnom nego u zapadnom delu ujedinjene Nemačke. Trojka, o kojoj je ovde bilo reči, rođena je i odrasla na istoku zemlje, a za propuste ili nedozvoljenu delatnost osumnjičeni su pre svega delovi službe u istočnim pokrajinama. Ne treba zaboraviti da su i 21 godinu posle ujedinjenja Nemačke plate i penzije u istočnom delu, u bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, daleko niže nego na zapadu iste države, i da zapadni Nemci još uvek sa izvesnim prezirom gledaju na svoje istočne zemljake, iako je i kancelarka Angela Merkel odrasla na istoku.
Skandal oko možda i relativno male ksenofobične, radikalne grupe u Nemačkoj upozorava na opasnost u čitavoj Evropi: da usled ekonomske krize, recesije, rastuće nezaposlenosti i socijalne bede, nacionalne grupe počinju da se okreću sopstvenom jezgru, krivicu za sopstvene teškoće prebacuju na druge nacije, da marginalizovani ksenofobični, nacionalistički pokreti izađu iz senke i da njihov populizam i demagogija padnu na plodno tlo. Sa ekonomskom krizom na površinu su isplivali stereotipi o „lenjim, lažljivim i neodgovornim južnjacima“ i „vrednim i disciplinovanim severnjacima“, o Francuzima i Britancima koji „ne mogu da se pomire sa tim da više nisu kolonijalne sile i ne upravljaju Evropom“, o „trećem nemačkom osvajanju Evrope“, „korumpiranim Balkancima“….
DUBOKO ŽALJENJE: Angela Merkel sada zahteva bolju koordinaciju i oštru kontrolu, pa i potpunu reorganizaciju tajnih službi. Problem je u tome što je njena vlada, baš kao i vlade čitavog sveta, trenutno suočena sa ekonomskom krizom čije prevazilaženje zahteva urgentnu reformu kako evropskih tako i nacionalnih finansijskih institucija, reformu funkcionisanja čitave EU. Malo je verovatno da Merkelova ima dovoljno energija da paralelno iz osnova menja nemačke obaveštajne službe.
Nemačka policija tvrdi da je posle ujedinjenja Nemačke ekstremna desnica ubila ukupno 48 lica. Drugi izvori govore o 140, pa čak i 182 žrtve. Zavisi od toga šta se smatra desnoekstremističkim atentatom. Treći pak utehu nalaze u tome da na gotovo 82 miliona stanovnika to i nije tako potresan broj.
Ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih je na sednici parlamenta u utorak 22. novembra izjavio da na istrazi povodom eventualne povezanosti „trojke iz Cvikaua“ sa nekim ograncima nemačkih tajnih službi radi 300 islednika na saveznom i pokrajinskom nivou. Obećao je da će „svim silama raditi na isušivanju duhovne močvare iz koje su se izlegli ti zločini“.
Ministar se posle skandaloznih propusta službi zalaže za uvođenje „centralnog registra“ sumnjivih za desnoterorističke stavove i za povezivanje svih službi i istraga na saveznom nivou, slično kao što je to učinjeno u SAD posle napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Do sada su pokrajinske službe uporno branile svoju samostalnost.
Sve partije zastupljene u Saveznom parlamentu Nemačke jednoglasno su izrazile žaljenje zbog žrtava terora. U saopštenju parlamenta piše: „Duboko smo postiđeni što posle monstruoznih zločina počinjenih u vreme nacističkog režima desnoekstremistička ideologija u našoj zemlji ostavlja krvavi trag neverovatnih zločina.“ Nadalje se kaže da strukture organa bezbednosti moraju da se provere. „Desnim ekstremistima, rasistima i partijama koje se protive važećem Ustavu nije mesto u demokratskoj Nemačkoj. Moramo da jačamo sve demokratske grupe koje se angažuju protiv desnog ekstremizma, neprijateljstva prema strancima i antisemitizma.“ Porodicama žrtava dodeliće se i finansijska naknada od verovatno po 10.000 evra kao dodatni znak solidarnosti.
Nemačka uzorna demokratija 65 godina posle propasti Hitlerove imperije svakako nije ugrožena desnim ekstremizmom ili neonacizmom. Procenjuje se da pet do sedam procenata Nemaca gaji simpatije za neonacističke grupe. Međutim, za svakog ko želi da kritikuje Nemačku, vladu u Berlinu, Merkelovu i njenu, trenutno dominantnu politiku na evropskoj i svetskoj sceni, najnoviji spektakularni neonacistički skandal predstavlja topovsku municiju. Tako sada i premijer Turske Tajip Erdogan traži da se detaljno ispita umešanost nemačkih službi u ubistvo njegovih sunarodnika, kritikuje Nemačku da finansira kurdske grupe koje su zabranjene u Turskoj i drži Merkelovoj bukvicu da bi trebalo da se ugleda na Ankaru, koja je u obračunu sa „ilegalnim organizacijama unutar države“ uhapsila preko 200 oficira.
Savezna Republika Nemačka ima tri tajne službe.
Verfassungsschutz, unutrašnja obaveštajna služba – je decentralizovana. Pošto je Nemačka država federacija, centrala je pod nadzorom saveznog ministra unutrašnjih poslova, ali postoje samostalne službe u svih šesnaest pokrajina, koje su podređene pokrajinskim ministrima unutrašnjih poslova. Nemački mediji konstatuju da je njihova međusobna saradnja ponekad na nezamislivo niskom nivou.
MAD (Militärischer Abschirmdienst – Vojna kontraobaveštajna služba; zove se kontraobaveštajna, ali vrši i vojno-obaveštajne poslove) pod kontrolom je saveznog ministra odbrane.
BND (Bundesnachrichtendienst – Savezna obaveštajna služba), podređena je neposredno nemačkom kancelaru, a za njega je funkcionalno nadležan šef kabineta predsednika vlade, koji je istovremeno i koordinator svih službi.
U nemačkoj javnosti postoji odbojnost i sumnjičavost prema tajnim službama, jer su još sveže uspomene na rad Gestapoa u Hitlerovo vreme i tajnu službu Štazi (Stasi, Staatssicherheitsdienst – Služba državne bezbednost) u istočnoj, Nemačkoj Demokratskoj Republici, koja je bila strah i trepet za stanovništvo i kojoj se pripisuju mnogi zločini.
