Kubanska opsesija dugo je prisutna u SAD. Amerika je pod izgovorom da štiti 8000 američkih civila 1898. godine izvršila invaziju na ostrvo i proterala Špance. Taj rat je u SAD bio popularan i medijski podstican. Iz tog perioda zapamćena je Herstova poruka svom ratnom ilustratoru: „Ti završi sliku, a ja ću završiti rat!“ U prvi Ustav nezavisne Kube, koji je usvojen 1901. godine, unet je tzv „Platov amandman“ kojim je definisano američko pravo da interveniše na Kubi kad god procene da su ugroženi nezavisnost, vlasnička prava i individualne slobode… U tu svrhu, Amerikanci su 1903. formirali bazu Gvantanamo na jugoistoku Kube, koja je i danas u njihovim rukama.
Kuba je decenijama bila zabavni park za bogate, ali i za Amerikance sa kriminalnom prošlošću koji su na ostrvu gradili hotele, vile i kockarsku industriju kada je tamo vladao Fulhensio Batista, koji je 1940. napustio vojsku i bio izabran za lidera tzv. Socijalističke narodne koalicije. On je 10. marta 1952. vojnim udarom suspendovao ustav i raspustio sve političke partije u zemlji.
Mladi advokat iz Havane Fidel Kastro, sa bratom Raulom i sto drugova, jula 1953. godine bezuspešno napada kasarnu Monkada u pokušaju da sruši Batistu. Za dlaku izbegava smrt i biva uhapšen i osuđen na 15 godina robije. Amnestiran je posle dve godine, beži u Meksiko, gde osniva Pokret „26. jul“, upoznaje lekara levičara iz Argentine Ernesta Gevaru zvanog Če, Drugar. Na čuvenoj jahti „Granma“ vraćaju se na Kubu, bore se tri godine… Nakon što je Če ušao u Santa Klaru 29. decembra 1958. godine, u noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. godine Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku i beži sa Kube, a Kastro dolazi na vlast.
Posle pobede revolucije Fidel je prvo posetio SAD i molio za zajam, ali su ga odbili. Ekonomski rat je počeo kada su na Kubi nacionalizovani telefonska i električna kompanija, rafinerije nafte, 36 najkrupnijih kompanija za proizvodnju šećera, filijale severoameričkih banaka… Kao odgovor na to SAD su u vreme Ajzenhauera prekinule snabdevanje Kube naftom i prestale da kupuju njen šećer. I radile još ponešto.
BAHIA DE COCHINOS: CIA šalje u Americi obučene Kubance u oružanu invaziju u Zalivu svinja (Bahia de Cochinos), koja je 17. aprila 1961. doživela debakl. U Americi, invazija je planirana za vreme predsednika Dvajta Ajzenhauera, a odluka o njoj je doneta u prvim mesecima Kenedijeve administracije.
Posle propasti operacije u Zalivu svinja 1961. SAD pokreću neuspelu operaciju Mungos (Operation Mongoose) 1962. koja je uključivala infiltraciju agenata radi organizovanja terorističkih akcija i sabotaža sa ciljem da destabilizuju Kubu. Među piscima memoranduma o kampanji sabotaža kojima su Amerikanci hteli do oktobra 1962. da obore Fidela Kastra pominje se američki general Edvard Lansdejl, a prema dokumentima sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti i predsednikov brat Bobi Kenedi.
U vreme svoje borbe s režimom Fulhensija Batiste pedesetih godina prošlog veka, Kastro se nekoliko puta obraćao Moskvi za vojnu pomoć, ali je i tamo odbijan. SSSR je relativno rano priznao novu Kastrovu vlast, već 10. januara 1959, samo deset dana nakon što je Batista napustio zemlju, ali se Moskva skeptički odnosila prema lideru kubanskih revolucionara, barbudosa, među kojima komunisti nisu bili dominantna snaga, pa i prema samim perspektivama revolucije na Kubi, zbog procene da je tamo upliv SAD – veliki.
U mladosti antiimperijalistički kubanski nacionalista, Fidel je 18. aprila 1961. godine prvi put svoju revoluciju okarakterisao kao socijalističku. Onda je potpisao trgovinski ugovor sa SSSR.
Moskva odlučuje da kupi 425.000 tona šećera koji je ostao neprodat zbog američkog embarga i obavezuje se da svake naredne godine kupuje po milion tona. Tokom prve posete Moskvi Če Gevare, tada kubanskog ministra za industriju, Havani je dat kredit i obećana pomoć u izgradnji industrijskih kompleksa, te slanje vitalne robe koju Kuba zbog blokade nije u mogućnosti da uveze kao što su nafta i naftni derivati i drugo.
Politički odnosi Fidela Kastra s Moskvom, ipak, nisu bili jednostavni. Kastro se zalagao za aktivnu podršku revolucijama u celom svetu, a protivio se miroljubivoj koegzistenciji sa Zapadom. Jednog trenutka on je čak poslao na optuženičku klupu članove prosovjetske frakcije svoje partije.
NA OBALI CRNOG MORA: U svojim memoarima onovremeni generalni sekretar KP SSSR Nikita Hruščov piše da je ideja o razmeštanju raketa na Kubu došla do njega 1962. i to zbog Turske. Tokom posete Bugarskoj jedan od njegovih saradnika pokazao je na Crno more i kazao da se na suprotnoj obali u Turskoj nalaze rakete sposobne da u roku od petnaest minuta nanesu udar glavnim privrednim centrima SSSR. Amerikanci su 1959. u blizini Izmira u Turskoj razmestili 15 raketa srednjeg dometa „Jupiter“ i „Tor“ s radijusom dejstva 2400 km, koje su ugrožavale evropski deo Sovjetskog Saveza, uključujući i Moskvu i smanjivale vreme za sovjetski odgovor. Slične rakete postavljene su i u Italiji.
„Ovo je kao kad bi Sovjeti instalirali svoje rakete u Meksiku ili na Kubi“, izjavio je tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer 1959. povodom njihovog instaliranja.
Neposredno posle povratka iz Bugarske Hruščov je u Kremlju o tome da na Kubi treba razmestiti sovjetsko nuklearno oružje poveo razgovor sa sovjetskim ministrom inostranih poslova Andrejom Gromikom, potpredsednikom vlade Anastasom Mikojanom i ministrom odbrane Rodjonom Malinovskim, nekadašnjim komandantom u Staljingradskoj bici.
Već 21. maja 1962. na zasedanju sovjetskog Saveta odbrane postavio je to pitanje na dnevni red, a 28. maja iz Moskve u Havanu je odletela sovjetska delegacija u kojoj je bio glavnokomandujući strateških raketnih jedinica maršal Sergej Birjuzov. Oni su se 29. maja sreli sa Raulom i Fidelom Kastrom i izložili im predlog CK KPSS. Fidel je zamolio za pauzu radi konsultacija sa svojim saradnicima, pre svega 30. maja sa Ernestom Če Gevarom. Kastro je brzo dao pozitivan odgovor sovjetskim delegatima. Raul Kastro je u julu posetio Moskvu radi preciziranja detalja i o tome se pregovaralo do kraja tog meseca.
NEODLUČNI KENEDI: Hruščov je tada govorio da će Kubu braniti „ne samo rečima“. To je značilo – raketama. Objašnjavao da je SSSR uspeo da parališe agresiju Engleza i Francuza u Sueckom kanalu 1956. kada su izvršili invaziju na Egipat, zato što sovjetske rakete mogu da se lansiraju na Veliku Britaniju. Hruščov je verovao da će kad baze na Kubi budu ustanovljene Kenedi to prihvatiti kao svršenu stvar – fait accompli. Svom sinu Sergeju je rekao da će oko Kube Kenedi dizati frku, pa još više frke, a onda se složiti.
Hruščov je, kako je pisao jedan njegov savetnik, stekao utisak da je Kenedi previše mlad, nepripremljen za teške odluke u kriznim situacijama, previše neodlučan, previše inteligentan i preslab. Taj utisak je Hruščov stekao na osnovu Kenedijevog mekog odgovora tokom krize u vreme izgradnje Berlinskog zida 1961.
U maju 1962. SSSR počinje operaciju pod kodnim imenom operacija Anadir. Tako se nazivaju reka koja se uliva u Beringovo more i glavni grad Čukotske oblasti i bombarderska baza na sovjetskom dalekom istoku. Staljin je navodno u toj oblasti planirao da smesti milion vojnika u slučaju nuklearne konfrontacije sa SAD.
Tokom operacije „Anadir“ 85 sovjetskih brodova obavilo je 185 putovanja: SSSR tajno iz Ukrajine na Kubu premešta 40 raketa s nuklearnim bojevim glavama od jedne megatone, od toga 24 rakete srednjeg radijusa dejstva R-12 (i 16 raketa R-14 NATO oznake SS-4 i SS-5) čime dva puta uvećavaju broj raketa koje mogu da dosegnu teritoriju SAD.
Sovjeti na Kubu šalju eskadrile migova 21, zatim 42 laka bombardera Il-28, dve jedinice taktičkih „krilatih raketa“ s nuklearnim bojevim glavama od 12 kilotona s radijusom dejstva 160 km koje lete ispod radara, nekoliko protivavionskih baterija, helikopterski puk Mi-4, dva bataljona tenkova T-55, poljsku pekaru hleba, tri bolnice (sa 600 kreveta). Tamo se upućuju i krstarice „Mihail Kutuzov“ i „Sverdlov“, torpedni čamci, 11 podmornica (od toga 7 s raketama s atomskim bojevim glavama)… Bilo je planirano da se na Kubu pošalju 50.874 vojnika.
Prvi sovjetski brodovi stigli su na Kubu u avgustu 1962, a u Havanu je 8. septembra noću stigao sovjetski teretni brod „Omsk“ s raketama srednjeg dometa. Druga pošiljka raketa je stigla 16. septembra. Štab je smešten u Havani, a divizioni balističkih raketa odvezeni su na zapad ostrva, blizu seoceta San Kristobal i na centralnu Kubu u luku Kasilda.
MASKIROVKA: Maršal Sergej Birjuzov, komandant sovjetskih raketnih jedinica, posle inspekcije objašnjavao je Hruščovu da će rakete biti kamuflirane palminim lišćem. Rusi to zovu maskirovka. Pripreme su vršene u tajnosti, a samo nekolicina je znala cilj i prirodu misije. Vojnicima su saopštavali da će ih uputiti u hladne predele i opremali su ih čizmama, šubarama, bundama. Na Kubu su došli specijalisti za rakete pod imenom „mašinski operateri“, „specijalisti za irigacione sisteme“ i „poljoprivredni stručnjaci“.
Dok je tog leta trajao transport oružja na Kubu, Hruščov je putovao na sve strane da bi odvratio pažnju: bio je u Petrozavodsku, u Murmansku, iz Murmanska odleteo u Arhangelsk, pa u Tulsku i Orlovsku, pa u Kursku oblast, pa u svoju rodnu Kalinovku, pa u Turkmeniju, Tadžikistan, u Uzbekistan… U toj seriji trebalo je da ne upada u oči njegov susret s Če Gevarom i Aragonesom.
Sredinom avgusta 1962. SAD su od Nemaca, Engleza, agenta prebega Penkovskog i od svojih aero-izviđača dobila signale o neuobičajenoj aktivnosti ruske trgovinske flote, o dostavama naoružanja i, možda, balističkih raketa. U avgustu 1962. direktor CIA upozorava predsednika Kenedija o mogućnosti da na Kubu stižu rakete, ali dokaza nije bilo.
Amerikanci su nadletali Kubu špijunskim avionima, ali s pauzama, koje su pravljene zbog nekoliko incidenata koji su u atmosferi Hladnog rata izazivali veliko uznemirenje: 30. avgusta 1962. američki U-2 je greškom leteo iznad ostrva Sahalin, Sovjeti su protestovali, a Amerikanci su se izvinjavali. Devet dana kasnije tajvanski U-2 je izgubljen iznad zapadnog dela Kine… Novi incident iznad Kube bio bi u tom trenutku i previše. Kenedijeva administracija je odlučila da oproba i novi špijunski satelit Korona.
CRVENI PAS KOPA U DVORIŠTU: Amerikanci su konačno dobili evidenciju o sovjetskim raketama kada je pilot U-2 major Ričard Hejser 14. oktobra 1962. napravio 928 fotografija nečega što se ispostavilo da je gradilište lansirnih rampi za rakete SS-4 u ribarskom selu San Kristobal u zapadnom delu Kube. U Nacionalnom centru za interpretaciju fotografija pri CIA 15. oktobra pregledali su fotografije napravljene iz U-2 i identifikovali 16 do 32 rakete (tipa SS-4 i SS-5) i bombardere Iljušin IL-28.
Sekretar za odbranu Robert Maknamara je brifovan u ponoć. Sledećeg jutra savetnik Kenediju pokazuje fotografije i brifuje ga o analizi CIA. U 6.30 po podne Kenedi saziva sastanak devet članova Saveta za nacionalnu bezbednost i pet svojih specijalnih savetnika, grupu koja je nazvana Izvršni komitet Nacionalnog saveta za bezbednost (EXCOMM).
Vrh vojske jednoglasno je za totalni napad i invaziju Kube kao jedino rešenje. General američkih vazdušnih snaga Kurtis Lemej insistira na napadu: „Crveni pas kopa u zadnjem dvorištu SAD, i za to mora biti kažnjen.“ Za oštriji kurs bila je većina, a između ostalih i potpredsednik SAD Lindon Džonson.
Kenedi je najpre netačno zaključio da bi vazdušni napad na Kubu dao povod Sovjetima da zauzmu Berlin, a da bi saveznici u tom slučaju mislili o Amerikancima kao o kaubojima koji su laki na obaraču i nisu sposobni da mirno reše kubansku situaciju. Kenedi je inače 18. oktobra sa sovjetskim ministrom inostranih poslova Andrejom Gromikom razgovarao samo o demilitarizaciji Berlina. Nije mu rekao da već zna da se na Kubi grade silosi za balističke rakete.
Američki generali su tvrdili da će sovjetske rakete na Kubi ozbiljno poremetiti vojni balans, ali se američki sekretar za odbranu Robert Maknamara s tim nije složio podsećajući da su SAD u to vreme imale 5000 strategijskih bojevih glava, dok je SSSR imao 300, pa to da li će Sovjeti imati 340 raketa ništa ne menja na stvari. Godine 1990. Maknamara je to ponovio: „Vojni balans nije bio promenjen. Nisam im verovao tada, ne verujem im ni sada.“
Kenedi se uprkos vojnim pritiscima odlučio na pomorsku blokadu, kao snažnu, ali limitiranu vojnu akciju. Sam termin „blokada“ je bio problematičan, jer po međunarodnom pravu blokada je ratni akt. Zato je korišćen izraz „karantin“, a pravna osnova je tražena u ugovoru iz Rija Organizacije američkih država (OAS) o odbrani zapadne hemisfere od uticaja evropskih kolonijalnih sila. To se povezuje s Monroovom doktrinom „Amerika Amerikancima“. OAS je tih dana zasedao i glasao protiv Kube. U blokadu su uvrštena i američkom komandantu u Trinidadu potčinjena dva argentinska razarača, jedna argentinska podmornica, dva venecuelanska razarača i jedna podmornica. Državica Trinidad i Tobago nudi pomorsku bazu, Dominikanska Republika jedan ratni brod…
POVEĆANA BORBENA GOTOVOST: Dobivši od Senata odrešene ruke u delovanju povodom kubanske krize, Kenedi mobiliše 150.000 rezervista. Američke oružane snage stavljene su u stanje povećane borbene gotovosti. Nove vojne snage se premeštaju na Floridu. Na položaje oko Kube se dovodi 200 brodova. Taktička vazdušna komanda SAD (TAC) stavila je 511 aviona u stanje pripravnosti za let na Kubu. Dvadeset tri bombardera B-52 naoružana atomskim bombama poslati su u orbitu na tačke sa kojih mogu da gađaju SSSR.
U utorak 23. oktobra Hruščov objavljuje da ne prihvata blokadu i preti da će, u slučaju pokušaja američke invazije na Kubu, SSSR uzvratiti nuklearnim raketama. Povišen je stepen pripravnosti Crvene armije koja u tim trenucima ubrzanim tempom nastavlja gradnju baza sa lansirnim rampama. Ka Kubi kreće 25 sovjetskih brodova.
U deset časova ujutru 24. oktobra sovjetski brodovi „Gagarin“ i „Komiles“, praćeni podmornicama, primiču se američkom nosaču aviona „Eseks“ sa pratećim ratnim brodovima. Maknamara primećuje da Sovjeti nisu bili obavešteni o liniji blokade. U 10.32 u Vašington je stigao izveštaj da je 20 sovjetskih brodova stalo, ili promenilo kurs. Rusi su ostali mirni.
U 7.15 ujutru 25. oktobra američki brodovi „Eseks“ i „Gering“ pokušali su da presretnu ruski brod „Bukurešt“, ali su ga propustili prilično uvereni da taj tanker ne nosi vojni materijal. Posle presreću libanski brod „Marukla“ koji su zakupili Sovjeti i dozvoljavaju mu nastavak plovidbe nakon što su pregledali teret i pronašli poljoprivredne mašine.
CRNA SUBOTA: U jedan po podne 26. oktobra Džona Skalija, urednika ABC Njuza, pozvao je na ručak Aleksandar Fomin (špijun Alekandar Feklisov) i za ručkom rekao: „Izgleda da će izbiti rat!“ Savetovao je Skaliju da upotrebi svoje kontakte i razgovara sa svojim prijateljima na vrhu u Stejt departmentu da vidi da li su SAD zainteresovane za diplomatsko rešenje. Ugledni američki novinar Volter Lipman je inače tog dana 26. oktobar predložio da se Amerikanci povuku iz Turske, a Sovjeti sa Kube.
Na adresu Kenedija 26. oktobra uveče stigla je lična Hruščovljeva poruka sa predlogom: „nećemo slati novo oružje, a ono na Kubi ćemo povući ili uništiti, ukoliko vi uklonite blokadu i obećate da nećete izvršiti invaziju na Kubu“. Poruka nije redigovana. Hruščov je kasnije pričao da je žurbu da se pošalje pismo povećavalo saznanje da američka vojna komanda namerava da 29. ili 30. oktobra započne bombardovanje.
Događaji na terenu pretili su, međutim, da upropaste sve. Subotu 27. oktobra su u Beloj kući nazvali „Crna subota“: sovjetskom raketom na visini od 22.000 metara nad Kubom je pogođen američki špijunski avion U-2. Sovjetski komandant PVO-a, znajući o naredbi Fidela Kastra da se puca na avione koji uđu u vazdušni prostor Kube, nije imao vremena da razmeni informacije s višom komandom i avion je oboren prvom raketom S-75 dvina (NATO oznaka SA-2), a pilot Anderson je poginuo.
Američki generali traže neodložan kontraudar – bombardovanje protivavionskih baterija. Kenedi odlaže odluku za jedan dan, naređuje da se slučaj detaljno ispita, jer možda su pucali Kubanci, a ne Rusi. Da ne bi bilo novih provokacija, izviđački letovi se obustavljaju. I Hruščov naređuje svojim protivavionskim baterijama da ne otvaraju vatru.
Istog dana američki špijunski avion U-2 je greškom bez ovlašćenja petnaest minuta nadgledao teritoriju SSSR. Sovjeti su odgovorili podizanjem lovaca MiG sa Vrangelovog ostrva, a Amerikanci su podigli avione F-102 naoružane nuklearnim raketama vazduh–vazduh.
Američka mornarica bacila je toga dana seriju signalnih dubinskih bombi (veličine ručne granate) u blizini sovjetske podmornice B-59 na liniji blokade, ne znajući da je ona opremljena torpedom s nuklearnom bojevom glavom. Poruka je trebalo da znači: izronite na površinu, ali je u podmornici izazvala tenziju. Odluku o lansiranju torpeda mogla su da donesu tri glavna oficira. Komandant, podmornički kapetan Valentin Savicki, koji je nosio ključ za aktiviranje na uzici oko vrata, izgubio je živce i naredio da se torpedo sa nuklearnom bojevom glavom pripremi za borbenu upotrebu. „Svi ćemo izginuti ali će i oni platiti…“ Torpedo s bojevom glavom je bio namenjen za obalske objekte koji su bili predaleko za nosače aviona. Podmornički oficir Vasilij Arhipov se usprotivio tražeći da se pre toga uspostavi radio-veza s Moskvom. S podmornice su Amerikancima poslali poruku „Prekinite s provokacijama“. Nema dokaza da je radio-veza s Moskvom uspostavljena. Podmornica je isplovila na površinu kasnije, kada su joj iscurile baterije. Arhipova su posle na skupovima o kubanskoj krizi hvalili kao čoveka koji je spasao svet od nuklearne konfrontacije.
Dok se Stejt department spremao da odgovori, u prepodnevnim časovima 27. oktobra stigla je nova, ovoga puta javna, poruka iz Kremlja: razmena Kuba – Turska. Da bi bili uvereni da će pismo Kenediju stići na vreme, Sovjeti su ga emitovali preko Radio Moskve u devet sati pre podne po moskovskom vremenu. Sovjetski čovek u Vašingtonu je pre toga poručio američkom kolegi da kaže šefovima da svakako slušaju sledeću emisiju Radio Moskve.
KUBA ZA TURSKU: Kenedi je odmah (27. oktobra) javno odgovorio na Hruščovljevo prvo pismo koje se ticalo ruskog povlačenja sa Kube, ignorišući ono drugo u kome je pominjano američko povlačenje iz Turske. Bez znanja članova Excoma predsednikov brat Robert Kenedi se pak u kineskom restoranu Jenčing Palas u Klivlendskom parku u Vašingtonu D.C. 27. oktobra uveče sreo sa sovjetskim ambasadorom u Vašingtonu Anatolijem Dobrinjinom i uveravao u predsednikovu časnu reč da će rakete u Turskoj biti uklonjene po okončanju krize.
U leto 1962. američke atomske rakete „Tor“ i „Jupiter“ u Turskoj koje frustriraju Ruse su bile spremne za korištenje, ali Kenediju je bilo lako da ih se odrekne zato što je izgleda procenjivao da su one mogle da budu korišćene samo za prvi atomski udar, da nisu bile zaštićene, da imaju ograničen strateški značaj, zbog preimućstva koje su imale skrivene rakete koje se mogu lansirati s podmornica.
Tog 27. oktobra Hruščov je dobio i pismo od Kastra – kasnije opisivano kao Armagedonsko pismo – u kome Fidel urgira da SSSR upotrebi nuklearnu silu u slučaju napada na Kubu, kaže da veruje da su imperijalistički agresori ekstremno opasni, da njihov brutalni akt invazije na Kubu predstavlja kršenje međunarodnog prava i morala i da je trenutak da se takva opasnost ukloni zauvek.
Hruščov je sa svojim saradnicima većao u svojoj dači u Novom Ogarjovu i celu noć u Kremlju.
Olakšanje je stiglo u nedelju, 28. oktobra kada je sovjetska vlada konačno pristala da razmontira ofanzivno oružje na Kubi i da ih vrati u Sovjetski Savez. Američki predsednik Kenedi i generalni sekretar UN U Tant postigli su javni i tajni sporazum sa Hruščovom. Javno, Sovjeti će razmontirati ofanzivne rakete na Kubi uz kontrolu Ujedinjenih nacija, a za uzvrat SAD će izdati deklaraciju da nikada neće napasti Kubu. Tajno, SAD su se složile da povuku rakete Jupiter i Torn iz Turske i Italije. U Turskoj su zbog toga izrazili zabrinutost. Italijani su ranije pristali.
Na vest da će se Sovjeti povući Kastro, koji nije bio uključen u sovjetsko-američko pregovaranje, izložio je svoju listu od pet zahteva, među kojima su bili ukidanje embarga prema Kubi i vraćanje baze Gvantanamo u kubanski posed.
Na Kubu je poslat zamenik premijera, stari boljševik koji je preživeo sve mene u sovjetskoj politici, Anastas Ivanovič Mikojan. U Njujorku se sreo s predstavnikom SAD u UN Adlajem Stivensonom i bivšim vrhovnim komesarom SAD u okupiranoj Nemačkoj.
U prvo vreme Rusi su Kastru govorili da će taktičke rakete ostati na Kubi. Kasnije se ispostavilo da povlače sve.
Posle pregovora sa U Tantom Fidel Kastro je na kubanskoj televiziji 1. novembra 1962. izjavio: „Mi nikako nismo narušili pravo, nismo izvršili nikakvu agresiju ni protiv koga. Zato je inspekcija još jedan pokušaj da se ponizi naša zemlja. Zato je nećemo primeniti.“
Pošto je Kastro odbio bilo kakvu međunarodnu inspekciju na kubanskom tlu, kojom bi se verifikovalo povlačenje oružja, demontiranje postrojenja je praćeno iz vazduha. Dve nedelje kasnije Sovjeti su demontirali raketne sisteme i utovarili ih na osam brodova. Mesec dana posle toga sovjetski bombarderi Il-28 su utovareni na tri sovjetska broda.
Na vest da se Sovjeti povlače Kastro besni, lomi orman, baca naočare i za Hruščova kaže da je nitkov, kurvin sin i zadnjica.
Amerikanci su se držali dogovora da ne napadaju Kubu, ali nije sigurno da ništa nisu radili protiv Kastra.
Jedanaest meseci posle dogovora Kenedi Hruščov (do septembra 1963) američko atomsko oružje u Turskoj je deaktivirano. Postignut je dogovor o uspostavljanju vruće linije (takozvani crveni telefon) između Moskve i Vašingtona.
Najveća kriza hladnog rata je proizvela nešto što je nazvano detant, relaksacija odnosa između SAD i SSSR, uz smanjenje atomskog arsenala. Potpisani su ugovori SALT I, Helsinška dokumenata, SALT II (koji SAD nikad nisu ratifikovale, dok je američki predsednik Regan nakon sovjetske invazije u Avganistanu vodio antidetant kampanju). Sledio je ugovor o delimičnoj zabrani proba nuklearnih bombi, pa ugovor o zabrani širenja atomskog oružja. Posle raspada SSSR objavljivan je kraj Hladnog rata, pa je pominjano resetovanje odnosa. Saglasnost o zabrani širenja nuklearnog oružja je postignuta u vezi s denuklearnizacijom Ukrajine devedesetih godina prošlog veka, ali je na ozbiljnoj probi ovih godina tokom napetosti oko Irana i Severne Koreje pa i oko postavljanja sistema za odbranu protiv balističkih raketa u istočnoj Evropi što ljuti Ruse.
Svaka od velikih sila nastavila je sa postavljanjem hiljada bojevih nuklearnih glava na interkontinentalne balističke rakete i da razvija satelitske izviđačke tehnike. Konfrontacija velikih sila se posle kubanske krize odvijala ratnim i „neratnim“ sredstvima kroz konvencionalne lokalne ratove od Vijetnama do Iraka, preko Avganistana do Libije i Sirije…
Američki predsednik Džon F. Kenedi i njegov brat Robert su ubijeni u atentatima, za koje nije dokazano da nisu povezani s kubanskom krizom. Hruščov je smenjen, navodno zbog popustljivosti tokom Kubanske krize. Maršal Birjuzov, oslobodilac Beograda, poginuo je na Avali 1964. kada je avion kojim je leteo na proslavu godišnjice oslobođenja udario u Avalu. Mikojan je umro prirodnom smrću 1978.
Robert Maknamara je otišao u Svetsku banku. S njim je snimljen Oskarom nagrađen film Fog of war, Magla rata. Umro je jula 2009.
Če Gevara je streljan pre 45 godina u Boliviji nakon neuspešnog pokušaja da izvede revoluciju. Egzekutoru je rekao: „Smiri se, kukavice, treba da streljaš čoveka!“ Specijalni agent CIA je poslat da ga identifikuje. Čeova crno-bela slika postaje ikona antiipmerijalističkih šezdesetosmaša.
A Kastro? Fidel Alehandro Kastro Ruz, el Komandante, pošto je, kako kažu, preživeo 600 neuspešnih atentata CIA i čikaške mafije, teret vlasti i dejstvo kubanskih cigara, živi svoju devetu deceniju na Kubi, pošto je vlast ustupio svom bratu Raulu. Vest o njegovoj smrti prošle nedelje je, po običaju, bila preuranjena.
