Težnja za dominacijom

Džon Miršajmer (1947), redovni profesor Univerziteta u Čikagu u penziji, veliko je ime u oblasti međunarodnih odnosa. Od početka osamdesetih objavio je više relevantnih knjiga koje su značajno doprinele boljem razumevanju specifičnih aspekata međunarodne politike i pružile osnove za efikasnije vođenje spoljne politike. Najnoviju knjigu How States Think. The Rationality of Foreign Policy (Kako države misle. Racionalnost spoljne politike), napisao je sa Sebastijanom Rozatom (1972). Ona je posebno je važna zbog nedavnih sukoba u Ukrajini i Gazi, sukoba koji su na velika vrata u središte javne i naučne pažnje vratili geopolitiku, spoljnu politiku i rat, ali i čestog mišljenja u stručnoj i laičkoj javnosti kako su svetski lideri koji započinju oružane intervencije megalomani, iracionalni ili čak ludi.

...

Miršajmer i Rozato su pripadnici realističke škole u međunarodnim odnosima, škole koja se oslanja na racionalističku tradiciju u društvenim naukama, iako ne i na samu teoriju racionalnog izbora. (Naslov knjige je verovatna aluzija na Džarvisovu knjigu How Statesmen Think: The Psychology of International Politics iz 2017. godine). Realizam tvrdi da je primarni cilj svake države zaštita sopstvenog opstanka i bezbednosti. Ovo proizilazi iz prirode međunarodnih odnosa, jer u nima ne postoji viša vlast ili pravni poredak na koji se možete pozvati ako vas neko ugrožava. Države su ostavljene same sebi, te je za njih najvažnije da opstanu i budu bezbedne. Tek kada su ove dve stvari obezbeđene, države mogu početi da se bave drugim pitanjima (zaštita čovekove okoline, ekonomija, privreda, kultura itd). Konačni cilj svake države je da stekne što više moći i postane hegemon, jer takva pozicija obezbeđuje sigurnost i opstanak. Miršajmer ovo naziva “ofanzivnim realizmom”, čime dovodi u pitanje ideju “večnog mira”, sugerišući da težnja za dominacijom i priroda međunarodne politike generišu neprekidnu borbu za moć. (Definiciju ofanzivnog realizma Miršajmer je izložio u knjizi Tragedija politike velikih sila iz 2001.)

Uzimajući u obzir da države deluju u ovakvom okruženju, knjiga How States Think bavi se pitanjem da li su države racionalne u svojim međunarodnim aktivnostima, naročito kada ulaze u oružane sukobe. Deo odgovora na ovo pitanje već proizilazi iz definicije realizma u međunarodnim odnosima. Čim se države bave svojom bezbednošću kao primarnim pitanjem, one mora da su racionalne. No to je samo početna premisa. Da bismo rekli da su države racionalne, neophodno je da države spoljne politike zasnivaju na pouzdanim (kredibilnim) teorijama, a postupke temelje na sveobuhvatnoj raspravi (deliberaciji) u kojoj učestvuje veliki broj činilaca.

Pouzdane teorije u međunarodnim odnosima oslanjaju se na realistične pretpostavke, imaju empirijsku podršku i nemaju unutrašnje kontradikcije. Na primer, teorija sukoba civilizacija i teorija o rasnoj superiornosti nisu pouzdane kao vodilje u spojnoj politici, jer se temelje na pogrešnim pretpostavkama i nemaju empirijsko utemeljenje. Nasuprot njima, realizam ili teorija o liberalnom međunarodnom poretku jesu kredibilni. Usvajanje kredibilnih teorija ključno je za racionalnu spoljnu politiku, jer omogućava donošenje odluka na osnovu validnih i pouzdanih informacija.

ČEMU UČI ISTORIJA

Istražujući događaje iz 20. i 21. veka (knjiga ne ide dalje od početka 21. veka), Miršajmer i Rozato detaljno analiziraju 14 spoljnopolitičkih odluka (događaja) kojima su države započele rat, ušle u oružani sukob sa nekom drugom državom ili vojno intervenisale u drugoj državi. Pažnju privlači stav autora o nekim odlukama koje se i danas smatraju iracionalnim, ali za koje autori tvrde suprotno. Radi se o odlukama Nemačke da započne Prvi svetski rat 1914, Japana da napadne Ameriku u Perl Harburu i Hitlera da napadne Sovjetski Savez 1941. godine. Autori smatraju da su ove odluke bile racionalne, jer su proizašle iz temeljne diskusije koja se vodila unutar političkih i vojnih krugova koji su donosili ovako važne odluke.

Drugim rečima, uprkos uvreženom mišljenu da su vođe Nemačke i Japana u ovim slučajevima bile iracionalne, a svi ostali slepo pratili njihovu iracionalnost, knjiga pokazuje da su ovakve odluke proizašle iz jednog šireg konsenzusa unutar vladajuće elite. Štaviše, sve odluke proizašle su iz kredibilnih teorija o međunarodnim odnosima, u ovom slučaju iz teorije ravnoteže moći. Ova teorija sugeriše da države donose odluke kako bi sprečile narušavanje ravnoteže moći koje bi moglo štetiti njihovim interesima ili kako bi iskoristile prilike za povećanje svoje moći. Premisa teorije je ova: ako je rat sa protivničkom silama neizbežan, onda je strateški pametnije da sukob započne ranije, kada je napadač u povoljnijem položaju, a ne kasnije. Ovo je, prema autorima, bila ideja vodilja Nemačke 1914. godine, te Japana i Nemačke 1941. godine.

Autori razmatraju i iracionalne odluke. Tu spadaju odluke imperijalne Nemačke da izgradi moćnu mornaricu s namerom da izazove Britaniju početkom 20. veka, Britanije da ne reformiše vojsku za borbu na evropskom kontinentu krajem tridesetih godina, Amerike da izvrši invaziju na Zaliv svinja 1961. i Irak 2003. godine. U svakom od tih slučajeva vladina politika oslanjala se na neku nekredibilnu teoriju, argumente vođene emocijama ili je pak proizašla iz nedeliberativnog procesa, tj. uz značajno protivljenje jednog dela vladajuće elite.

Miršajmer i Rozato knjigu završavaju raspravom o pitanju koje već dugo muči politikologe, kako one koji se bave domaćom javnom politikom, tako i one koje se bave međunarodnom odnosima. Radi se o pitanju moralnosti ovakvih stavova. Moralni argumenti u međunarodnim odnosima sugerišu da racionalno donošenje odluka treba da dovede do mira i saradnje među državama. Ova kritika pretpostavlja da će, ako države dosledno koriste racionalnost, prepoznati da su borba za moć i rat kontraproduktivni i da ih stoga treba izbegavati. Autori, međutim, kažu da ovaj pogled poistovećuje racionalnost sa moralnim imperativom za mir. Politička teorija kakva se izlaže u ovoj knjizi nije normativna, već eksplanatorna. Bavi se pitanjima kako se države ponašaju, a ne kako treba da se ponašaju. Racionalnost se ovde tretira kao proces donošenja odluka zasnovan na logičkoj analizi, strateškom izračunavanju i proceni najučinkovitijih sredstava za postizanje specifičnih ciljeva ili interesa, bez nužnog razmatranja moralnih ili etičkih posledica. Postoji samo jedan razlog zašto autori, kao realisti u međunarodnim odnosima, ovako gledaju na racionalnost – tako se u međunarodnim odnosima ponašaju države.

TRAGANJE ZA ODGOVORIMA

Očekivano, u knjizi se ne pominju trenutni sukobi koji zaokupljaju svakodnevnu pažnju akademske i političke javnosti u poslednje dve godine. No, kao i svaka dobra knjiga, How States Think nudi teorijske alate pomoću kojih možemo (ako ih prihvatimo) da objasnimo i trenutne i očekivane oružane sukobe u Aziji. Radi se o rusko-ukrajinskom ratu, oružanom sukobu u Gazi i potencijalnoj kineskoj vojnoj intervenciji na Tajvanu. Kada pročita ovu knjigu, čitalac može samo pokušati da odgovori na ova pitanja ako se zapita da li su odluke da se započne sukob racionalne, tj. da li su utemeljene u pouzdanim teorijama i da li su proizašle iz temeljne diskusije o opravdanosti sukoba.

Prevod ove knjige na srpski jezik bio bi od koristi svima koji se direktno ili indirektno bave spoljnom politikom, a neophodno im je da razumeju ponašanje velikih sila i oružanih sukoba. Međutim, značaj knjige prevazilazi spoljnu politiku i međunarodne odnose. Kada geopolitička pitanja izbiju u prvi plan, ona imaju moć da utiču na međunarodnu i nacionalnu ekonomiju, te javnu i unutrašnju politiku svih zemalja, kako onih koje su uključene u trenutne geopolitičke procese, tako i onih koje nisu. Ova knjiga je, prema tome, korisna i za ekonomiste, analitičare javnih politika i političke analitičare.

Autor je redovni profesor FPN u Beogradu