Težina atlantskog zagrljaja

Ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Nemačkoj Ričarda Grenela trebalo bi proglasiti personom non grata, izjavio je nedavno funkcioner nemačkih opozicionih liberala Volfgang Kubicki. Političar poznat po tome što pompezno voli da kaže ono što glasači žele da čuju i ovog puta je pogodio u crno, jer se Nemcima izaslanik Donalda Trampa popeo na glavu.

Grenel ne samo da javno podržava desno-populističku Alternativu za Nemačku i nacionalno orijentisane ili nacionalističke pokrete i partije širom Evrope, već se redovno meša u unutrašnja pitanja zemlje domaćina. Neki nemački mediji Grenela zovu i „ličnim Trampovim ambasadorom za Evropu, zaduženim da formira desno populističku internacionalu“.

„Grenelov nastup kao da je guverner male Nemačke, njegovo popovanje sa pozicije predstavnika velike sile, grubi pokušaji da pritiska nemačka preduzeća i natera Saveznu vladu da se lepo ponaša u skladu sa njegovim shvatanjima – sve je to nepodnošljivo“, piše nemački nedeljnik „Špigel“ i dodaje: „To pokazuje koliko su loši postali nemačko-američki odnosi sa ovom američkom administracijom“. A nesuglasica ima na pretek.

Pošto su SAD izašle iz Atomskog sporazuma sa Teheranom i uvele mu sankcije, Grenel je pretio nemačkim preduzećima da će snositi posledice ukoliko budu nastavila da posluju sa Iranom.

Sankcijama je američki ambasador pretio i preduzećima koja rade na gasovodu „Severni tok 2“, jer to, navodno, jača poziciju Vladimira Putina, a Evropu čini zavisnom od ruskog gasa, i autoritativno sugerisao da Evropa treba da se preorijentiše na američki, doduše skuplji, ali zato saveznički gas.

U pisanoj formi Grenel je zapretio i nemačkom ministru privrede Peteru Altmajeru da će američke tajne službe prekinuti saradnju sa nemačkim službama ukoliko Nemačka bude sarađivala sa kineskom kompanijom Huavej na izgradnji 5G mreže za mobinu telefoniju.

Naravno da je ovako ustrojen američki ambasador u Berlinu kritikovao i budžet nemačke vlade koji, po njegovom mišljenju, nije predvideo dovoljna izdvajanja za vojsku, to jest, kupovinu američkog naoružanja.

„Špigel“ piše da Grenel svojim ispadima nije postigao ništa. U opisu njegovog radnog mesta stoji da treba da zastupa američke interese u Nemačkoj, a u tom pogledu je „potpuno bezuspešan ambasador“. Njegovo bahato mešanje u nemačka unutrašnja pitanja je kontraproduktivno, jer što više i glasnije vrši pritisak, to nemački političari mogu sebi manje da dozvole da popuste kako ne bi ispalo da su se povinovali Trampovom diktatu, čak i kada je u pravu, piše nemački nedeljnik.

Ipak, ideja o proterivanju Grenela je besmislena, zaključuje „Špigel“. Jer, šta posle toga? Nemačka mora da pronađe način da izađe na kraj sa Donaldom Trampom, a Evropa mora da bude svesna toga da su se transatlantski odnosi promenili i da se neće sve vratiti na staro ni kada za dve ili šest godina Tramp više ne bude bio u Beloj kući.

DVA SVETA

Kakvo je dubinsko raspoloženje javnog mnjenja dok nemački političari govore o globalizaciji, a američki predsednik Tramp vodi politiku America first?

Dok su rasle političke tenzije između Berlina i Vašingtona, dok su političari ispoljavali razlike koje se tiču trgovine, ulaganja u bezbednost, naoružanja, obnavljanja hladnog rata, važnosti NATO i evropskih bezbednosnih snaga, spoljne politike, merkantilizma i multilateralizma, populizma i liberalizma, istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) i nemačke Fondacije „Kerber“ (Körber–Stiftung) sprovedeno prošle jeseni pokazuje da su Amerikanci i Nemci odvojeni svetovi u pogledu na odnose svojih zemalja: sedam od deset Amerikanaca smatra da su odnosi SAD s Nemačkom dobri, ali 73 odsto Nemaca izjavljuje da su ti odnosi loši.

To je znatno negativniji rezultat od onog koji je registrovan u sličnim istraživanjima 2017. kada je 56 odsto Nemaca odnose sa Vašingtonom ocenjivalo kao loše. Doduše, samo jedan od deset Nemaca te odnose sada ocenjuje kao veoma loše.

Ni Amerikanci ne pokazuju čvrstu odlučnost u iskazivanju pozitivnih ocena – 58 odsto kaže da su odnosi sa Nemačkom u neku ruku dobri, a samo 12 odsto ocenjuje da su ti odnosi veoma dobri.

IZA MEKSIKA

Prednosti slobodne trgovine, inače, hvali 68 odsto Amerikanaca i 53 odsto Nemaca. Više Amerikanaca se suprotstavlja nego što podržava carine koje je Trampova administracija zavela na nemačke proizvode (51 odsto vs. 44 odsto). S druge strane, 78 odsto Nemaca odobrava takozvane „carine odmazde“ na uvozne američke proizvode.

Najvažniji partner

Najvažniji ili drugi po važnosti partner za spoljnu politiku
SAD/Nemačke, u %

(pew research center, körber-stiftung)

Međutim, četiri od desetoro Nemaca (37 odsto) Ameriku i dalje stavlja na prva dva mesta liste svojih glavnih spoljnopolitičkih partnera. To je manje od onih 43 odsto 2017.

SAD su na drugom mestu sa dvostruko manje glasova nego za Francusku, koju 61 odsto Nemaca identifikuje kao najvažnijeg, ili bar drugog po značaju spoljnopolitičkog partnera.

S druge strane Atlantika, samo 9 odsto Amerikanaca pominje Nemačku kao svog najvažnijeg (ili odmah iza njega) partnera u spoljnoj politici. Štaviše, Nemačka nije ni u prvih pet američkih sopljnopolitičkih favorita, sa 9 odsto glasova ona je na listi najvažnijih spoljnopolitičkih partnera, prema američkom javnom mnjenju, iza Britanije, Kine, Kanade, Izraela, Rusije i Meksika (videti tabelu Najvažniji partner).

Razlike su vidljive i kad su u pitanju budući odnosi: dok sedam od deset Amerikanaca kaže da SAD treba više da sarađuju sa Nemačkom, samo 41 odsto Nemaca kaže da njihova zemlja treba više da sarađuje s Amerikancima, što je negativnije mišljenje u odnosu na raspoloženje iskazano u istraživanju 2017. kada je 56 odsto Nemaca plediralo za veću saradnju s Vašingtonom.

Upitani o saradnji sa drugim velikim državama, Nemci i Amerikanci se manje-više slažu u želji za povećanjem saradnje sa Francuskom, Velikom Britanijom i Kinom, ali se kreću u suprotnim smerovima kad je u pitanju Rusija.

Većina Amerikanaca (58 odsto) želi manje da sarađuje sa Rusijom, a skoro sedam od deset (69 odsto) Nemaca sa Rusijom želi veću saradnju.

Trampova ofanziva da se pošto-poto prekine izgradnja novog gasovoda između Rusije i Nemačke najčešće se tumači merkatilističkim motivima (nametanje trgovinskih uslova vojnom silom). Međutim, u nekim komentarima u američkom magazinu „Forin afers“ vidi se i nastojanje da se sahrane ostaci Brantove „istočne politike“, koja je, uzgred budi rečeno, torpedovana nakon izbijanja konflikta u Ukrajini i ruske aneksije Krima, kako Nemci i ostali zapadnjaci složno nazivaju priključenje tog sedišta Crnomorske flote Rusiji nakon prozapadnog prevrata na kijevskom Majdanu 2014. Valjda se u tom kontekstu može čitati i rečenica Angele Merkel u Minhenu 2019. da nije dobro lišavati se ruskog gasa i Rusiju gurati u zagrljaj sa Kinom.

SAD VEĆA PRETNJA NEGO RUSIJA

Izgleda da se i na barometru javnog mnjenja odslikavaju konsekvence šoka koji je na Nemce ostavio izbor Donalda Trampa. On je opisao Nemačku kao vodećeg rivala, slobodnog jahača na račun Amerike, a o EU i NATO davao je podrivačke izjave. Početkom 2017. rekao je da je Evropska unija „u suštini alatka Nemačke“ i pretio da će, ako Evropljani ne plate, sa neba ukloniti svoj atomski kišobran, dok, uzgred budi rečeno, obnavljanjem hladnoratovskog natezanja evropske zemlje stavlja u poziciju nuklearne mete.

Prema istraživanju Pju centra i nemačkog fondacije Kerber štiftunga, većina (72 odsto) Nemaca želi da njihova zemlja bude nezavisnija od američke spoljne politike, dok samo 24 odsto njih kaže da ti odnosi treba da ostanu onakvi kakvi su sada.

Sa druge strane, dve trećine Amerikanaca (65 odsto) želi da ostane u bliskim odnosima sa Evropom, dok 30 odsto daje prednost nezavisnoj spoljnoj politici. Takvi stavovi zabeleženi su u SAD i pre deset godina.

Da li su to indicije da ono što Amerikanci definišu kao bliskost, Nemci smatraju dominacijom?

Hamburški „Cajt“ i magazin „Špigel“ upozoravaju na podatak iz istraživanja Fondacije „Fridrih Ebert“ (Security Radar 2019 – Wake–up–call for Europe) sprovedenog u deset evropskih zemalja za potrebe Minhenske konferencije o bezbednosti 2019, koji ukazuje na to da Nemci smatraju kako je za njih veća pretnja Amerika nego Rusija.

Detaljnije gledano, SAD kao aktuelnu pretnju vidi manje od petine Nemaca (19 odsto), a Rusiju kao pretnju pominje manje od sedmine (15 odsto) – i pored toga što više od 60 odsto Nemaca smatra da je Rusija ilegalno anektirala Krim i što više od 70 odsto Rusiju opisuje kao glavnog krivca za rusko-ukrajinsku krizu, ali ne jedinog (62 odsto njih za tu krizu optužuje i separatiste, a 47 odsto i Ukrajinu).

Međutim, kada je postavljeno pitanje o potencijalnim pretnjama, za 39 odsto Nemaca glavna potencijalna pretnja su, sudeći po tom istraživanju, Sjedinjene Američke Države, NATO partner koji je, kako ističu eksperti, decenijama garantovao nemačku bezbednost, a koga Nemci u Trampovoj eri ne smatraju pouzdanim.

Zanimljivo je da nešto više Nemaca smatra kako je za njih Turska (20 odsto) pretnja, što je više od 15 odsto onih koji se pribojavaju Rusije. Eksperti to tumače kao refleks unutrašnjih etničkih tenzija u nemačkom društvu.

Nemci, inače, više nego drugi u tom istraživanju ističu da su ugroženi nacionalizmom (74 odsto), kampanjama dezinformacija (77 odsto, drugi posle Poljaka), dok se strah od imigracija u Nemačkoj manje ispoljava nego drugde.

To istraživanje, sprovedeno na uzorku od 7000 ispitanika, uz paralelno anketiranje određenog broja eksperata sprovedeno je u sedam zemalja – u Nemačkoj i Francuskoj, zemljama osnivačicama EU; Litvaniji i Poljskoj, koje su se pridružile EU 2004; u Srbiji, koja je stekla status kandidata 2013; u Ukrajini, koja je potpisala Sporazum o asocijaciji i pridruživanju sa EU 2014. i u Rusiji, sa kojom zapadne zemlje trenutno vode propagandni rat.

Zanimljivo je u toj sociološkoj rendgen slici strahova poređenje Srbije i Nemačke. Većina (69 odsto) ispitanika u Srbiji se pribojava da može izbiti rat, a 49 odsto misli da je rat u Evropi moguć zbog povećane zapadno-ruske tenzije.

I iz perspektive srpskog javnog mnjenja najveća pretnja po evropsku sigurnost su Sjedinjene Američke Države (71 odsto), proširenje na istok NATO (71 odsto) i EU (47 odsto). Samo ruska populacija u većem procentu ukazuje na te pretnje.

foto: ap

PRETEĆA KONFRONTACIJA

To istraživanje Fondacije „Fridrih Ebert“ pokazuje da 21 odsto Francuza, 19 odsto Nemaca i 15 odsto Rusa veruje kako će se u narednih pet godina međunarodna politička situacija pogoršati. Gledano na sve zemlje zbirno, da se bezbednosna situacija u Evropi pogoršava zbog proširenja NATO na istok, smatra polovina ispitanika (50 odsto), a i proširenje EU na istok je uzrok potencijalnog pogoršanja za 41 odsto ispitanika.

Američka kritika nedovoljnih vojnih izdataka Nemačke zaoštrila se prekidom Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF), koji su još 1987. potpisale SAD i SSSR, a za šta Vašington optužuje Rusiju. Zapad optužuje Moskvu da je „u tajnosti“ instalirala 64 rakete 9М729, koje mogu da nose nuklearne bojeve glave na razdaljini od 2350 kilometara, dok INF-sporazum predviđa domet projektila od 480 kilometara. Vašington insistira da bi NATO morao da reaguje na to instaliranjem odgovarajućih raketnih, naravno američkih, sistema u Evropi, pa i u Nemačkoj.

Rusi pokazuju spornu raketu i tvrde da je njen domet manji od propisanog limita, a zatim probno lansiraju neku supersoničnu raketu i iz Putinovih usta ponavljaju da će na instaliranje američkih bojevih glava u Evropi, ili nečeg sličnog raketama peršing koje su za 12 minuta mogle da stignu do Moskve, odgovoriti brzo i proporcionalno, to jest da će ciljati ne samo mesta sa kojih se rakete lansiraju, već i komandna mesta. Ponavljaju ljutito prigovore zbog razmeštanja lansirne rampe МK41 za raketnu odbranu u Rumuniji i Poljskoj, i postrojenja za lansiranje krstarećih raketa tomahavk u poljskom selu Rezinkovo, samo 200 km od granica Kalinjingradske oblasti, oko koje se očito gomila oružje.

Ruska agencija TASS podseća da je u Evropi i Turskoj razmešteno 150 do 200 američkih atomskih bombi, a u Nemačkoj 20 u mestu Bihel, a u Tiringiji su u septembru 2015. SAD navodno razmestile nove bombe tipa B61-12, modifikaciju koja ima povišenu tačnost padanja, a čija masovna proizvodnja, prema ruskim izvorima, treba da počne 2020.

foto: bojan stekić

Ruska agencija registruje proteste nevladinih organizacija i lokalnog stanovništva protiv tog nuklearnog arsenala u Nemačkoj. Prema raspoloživim izveštajima, u nemačkom javnom mnjenju ne primećuje se onaj aktivni otpor protiv atomskog oružja kakav je bio u doba hladnog rata, ali nemački političari su pokazivali uznemirenost zbog toga što se njihova zemlja može naći između čekića i nakovnja tokom puzajuće novoratovske pretnje nuklearnom konfrontacijom.

Pre dve godine nemački „Cajt“ je upozoravao da evropski političari zaduženi za bezbednost previđaju trku u naoružavanju koja se ponovo razbuktala između SAD i Rusije, te da bi to moglo da dovede do „veoma riskantnog“ razmeštanja dodatnog nuklearnog arsenala na teritoriji Nemačke, a sve to u okviru „modernizacije“ postojećeg, zastarelog naoružanja. List je još tada strahovao da bi moglo da dođe do poništavanja svih ugovora o razoružavanju između Istoka i Zapada, u koje spada i B61, atomsko oružje koje se nalazi u nemačkoj pokrajini Rajna-Palatinat. Njihova razornost je fleksibilna i dostiže i dvadeset puta veću snagu od atomske bombe koja je bačena na Hirošimu. U slučaju rata, te bombe bi nosili nemački tornadosi. I B61 bi trebalo da se zamene preciznijom verzijom.

Kao odgovor Rusiji, Vašington se zalaže da se u Evropi stacioniraju dodatne, moderne krstareće rakete dugog dometa sa nuklearnom bojevom glavom LRSO.

Sadašnji predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer se kao ministar spoljnih poslova 2009. zalagao da se preostale američke nuklearne bombe povuku iz Nemačke. Štajnmajer se tada nadovezao na inicijativu predsednika SAD Baraka Obame da se smanji nuklearni arsenal u svetu. Od tada se sve promenilo.

Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas je nedavno leteo između Vašingtona, Berlina i Moskve u bezuspešnom pokušaju da se izbegne napuštanje pomenutog raketnog sporazuma iz 1987.

NATO JE IPAK NATO

Javno mnjenje u SAD i u Nemačkoj i dalje deli slične stavove o privrženosti zapadnoj vojnoj alijansi i potrošnji za odbranu i to mnjenje se razlikuje od onoga što govore političari.

Dok Tramp lomi kičmu Angele Merkel oko decimala povećanja vojnih budžeta, prema istraživanju Centra Pju i Kerber štifunga, Nemci češće nego Amerikanci kažu da njihova zemlja treba da poveća odbrambene troškove (43 odsto je ispoljilo takav stav, što je više od 32 odsto u 2017). Isti procenat Amerikanaca (64 odsto) i Nemaca (63 odsto) favorizuje NATO i takve odgovore istraživači dobijaju od 2009.

Doduše, valjda zbog otpora prema Trampu, procenat Amerikanaca (39 odsto) koji izjavljuju da Evropljani treba više da izdvajaju za odbranu je manji nego 2017. kada je takav stav iskazivalo 45 odsto ispitanika.

Istraživači, međutim, nisu ispitivali šta javnost misli o francuskoj inicijativi o evropskim bezbednosnim snagama, pa ni o nagoveštajima nemačke kancelarke Angele Merkel da Evropljani možda više ne mogu računati na to da ih drugi štite, već da će morati da se sami brinu o svojoj bezbednosti.

DESNIČARSKI IZAZOV

U vreme kada se iz evrofilne perspektive gleda na osovinu Berlin-Pariz kao na spasioca Brisela i EU nakon Bregzita, zanimljive su indicije o tome kako „evropska stvar“ stoji na kardiogramu javnog mnjenja: 74 odsto ispitanika ocenjuje da Evropska unija obećava mir, a većina takođe misli da EU promoviše i demokratske vrednosti i prosperitet. Međutim, mnogi Evropljani opisuju Brisel kao neefikasan i nametljiv, a 62 odsto njih smatra kako briselska administracija nema osećaj za razumevanje potreba svojih građana.

Oko 58 odsto ispitanika predviđa da će u njihovoj zemlji sadašnja deca, kada odrastu, živeti lošije od svojih roditelja.

Ukupno gledano, odnos prema EU i briselskim institucijama je 2018. bio pozitivan, sedam od deset Poljaka i Španaca deli takvo mišljenje, a manje od polovine Grka i Britanaca. Pogled na EU varira zavisno od ideoloških i demografskih linija podele.

Negativna mišljenja su posebno raširena među simpatizerima desničarskih populističkih partija. U kontekstu američko-nemačkih odnosa, tu treba podsetiti na aktivnost Trampovog bivšeg stratega Stiva Banona, koji je zvanično objavio da će raditi na jačanju desnice u Evropi.

Kada je u pitanju Nemačka, 62 odsto onih koji imaju pozitivno mišljenje o Alternativi za Nemačku ispoljava negativno mišljenje o EU, a 29 odsto onih koji o Alternativi imaju negativno mišljenje.

To je vidljivo i u Nemačkoj gde pozitivno mišljenje o EU ima 37 odsto onih koji simpatišu Alternativu za Nemačku, a 70 odsto onih koji je ne simpatišu. Alternativa za Nemačku, kao i Švedska demokratska partija predlaže referendum o članstvu u EU. Sličan odnos prema EU imaju pripadnici holandske Partije slobode i Foruma za demokratiju, francuskog Nacionalnog fronta, italijanske Severne lige i Pokreta pet zvezdica.

Sudeći po istraživanju Centra Pju, mladi u proseku imaju pozitivnije mišljenje o EU od starijih – u Holandiji pozitivno mišljenje o EU ima 83 odsto mladih, a 52 odsto starijih. Ljudi sa leve strane političkog spektra imaju pozitivnije mišljenje od onih sa desnog pola, osim u Španiji, gde je obrnuto – tamo među levičarima preovlađuju negativne ocene EU. Najveće populističke partije u Evropi su na desnoj strani i ističu se kritikom evropskih integracija.

USPON NEMAČKE

Događanja u okviru EU u nemačkom javnom mnjenju posmatraju se sa velikom zabrinutošću i vide se kao važno polje za akciju. Što se Nemačke spoljne politike tiče, dve trećine ispitanika odobrava stavljanje u prvi plan nacionalnih interesa, ali dve trećine takođe smatra da spoljna politika treba da ističe neke vrednosti, na primer multilateralizam. Većina Nemaca ne vidi konflikt između vrednosti i interesa, primećuju istraživači Fondacije „Fridrih Ebert“.

U jednom drugom istraživanju Pju centra, sprovedenog od maja do jula 2018, u deset evropskih nacija 47 odsto ispitanika kaže da Nemačka igra važniju ulogu nego pre deset godina, a 36 odsto veruje da je taj uticaj isti kao ranije, dok samo 15 odsto misli da je ta uloga manje važna. Samo 25 odsto ispitanika misli da Francuska igra veću ulogu nego ranije, a 21 odsto da je uloga Britanije povećana, međutim, procenat onih koji kažu da je uticaj Britanije opao znatno je veći (38 odsto).

Javnost u Holandiji, Francuskoj, Švedskoj i Britaniji je podeljena oko ocene nemačke pozicije u svetu: polovina smatra da je ona ojačana, polovina da je ista kao ranije. Polovina Nemaca (51 odsto) ocenjuje da je uloga njihove zemlje ojačana, ali taj procenat je 2018. bio znatno manji nego 2016. kada je takvu samouverenost delilo 62 odsto Nemaca. Mlađi Nemci su skloniji nego stariji da veruju kako je nemačka globalna moć uvećana.